ЧОВЕК ВЕЛИКОГ СТИЛА: Инсерти из живота на двору кнез Михаила Обреновића (1860 – 1868)

ЛИЧНОСТ кнеза Михаила Обреновића (1823-1868) једна је од харизматичнијих међу нововековним српским владарима, као што је и успомена на њега у свести српског народа остала привлачна, пуна различите симболике и „неке тихе меланхолије“.

Фото Ж. Кнежевић

Био је син и настављач кнеза Милоша, творца модерне српске државе, а владао је и сам као кнез у два кратка периода (1839-1842, 1860-1868); први пут је прогнан из земље, а други пут убијен у близини летње резиденције у Топчидеру. Заједно са оцем оличавао је модел личне власти у српској политици, насупрот уставобранитељском моделу грађанске државе којом владају институције. Али упамћен је као владар који је иселио из Србије последње турске гарнизоне „после готово четири века њиховог присуства".

Фото Историјски додатак/Историјски музеј Србије, Музеј града Београда, Војни музеј у Београду, Народни музеј у Аранђеловцу, Музеј примењене уметности и Википедија...

НА МЕСТУ поред срушене главне варошке капије у Београду подигао је зграду Народног позоришта. Тиме је уздигао углед Србије као најмлађе чланице у европској породици држава и припремио терен за формално проглашење потпуне државне независности (1878), коју сам није дочекао. Уз овај најкрупнији резултат своје владавине, који је дао „невиђени замах и крила грађанима Србије“, упамћен је и као аутократа („просвећени апсолутиста") чији режим већина слободномислећих савременика није много волела. Пао је као жртва атентата у четрдесет петој години, без законитих наследника.

ИME кнеза Михаила у свести народа везује се за репрезентативну личност међу српским владарима и „најмаркантнијег господина“ међу њима: за човека који је много мислио, бринуо и писао, иако сам себе није сматрао за нарочитог говорника пред широм публиком; за миљеника културе и њеног поклоника - књиге, стихови, нотне свеске и клавир у кући, а коњи, лов и трке напољу били су му највећа опсесија - највећег мецену после свог оца и стрица Јеврема; упамћеног играча валцера и плесова у бечким салонима и одличног коловођу српских игара на домаћим поселима; за човека великог стила који је и од свог двора направио званичну државну установу и у њему организовао европске пријеме и балове; који је подигао позориште и сам написао велики број и данас популарних песама; чији споменик и улица, напослетку, и данас красе центар Београда и чине његов најпрепознатљивији европски симбол.

КНЕГИЊА ГАСИ СЛАВСКУ СВЕЋУ У ПОРОДИЦИ МИЛОША ОБРЕНОВИЋ

КНЕЗА Михаила су савременици описали као човека „необично чврста карактера и беспрекорна морала“, који је у опхођењу са људима увек био „озбиљан и благ“ и никад „није правио неусмесне шале нити изговарао псовке". Сматрало се да је такав карактер наследио од мајке. Изгледом је био висок, „танка струка, сувоњав, смеђ“, крупних очију. Косу је чешљао на раздељак, а кратку браду уредно поткресивао. При ходу је често правио крупне и ужурбане кораке. Госте је приликом свечаности у двору увек лично дочекивао и према њима се опходио „пажљиво и љубазно". И у свакој другој прилици својим држањем није правио разлику између саговорника, било да се налази међу великодостојницима или међу сељацима. Један државни саветник му је на почетку друге владавине пожелео ,,снагу“, са жељом да се у свом послу не узда превише у све људе, сматрајући да има много „неваљалаца“. Правник Никола Крстић, близак двору и породици, саветовао му је да одржи „народна права у земљи и ван ње“, да нађе боље „изворе за државне приходе", да подигне трговину и занате, да „напред помакне народну образованост, да се наукама даде и веће поље, и боља нега, и доликујуће им место“, да буду награђивани само „заслужни и способни" и уопште ,,да се у Србији почне нов и државни, и друштвени, и књижевни живот“.

Фото Историјски додатак/Историјски музеј Србије, Музеј града Београда, Војни музеј у Београду, Народни музеј у Аранђеловцу, Музеј примењене уметности и Википедија...

Био је велики поклоник културе, с личном наклоношћу и талентом за поезију, музику и позориште. Кад је грађена чесма на Теразијама, наредио је да ,,војена банда“ свако вече, недељом и празником, ,,на великом друму (...) за забаву и увесељење публике свира“. Помагао је концерте и уметнике (Корнелија Станковића, Милу Задробилкову, и друге „даровите художнике"), који су долазили са свих страна у Србију, а на свечаности је обично долазио са својом супругом кнегињом Јулијом. Код куће је на клавиру увек увежбавао неку нову арију, добро се разумео у музику, нотне записе је наручивао из европских центара, обично преко Анастаса Јовановића, двороуправитеља, а литургијске теме и народне арије често је сам записивао и изводио. Београдској општини је каткад помагао личним новцем, без интереса, да подигне здања за јавне зграде и смештај путника, а међу првим решењима дао је да се на стрмој стази која води од Саборне цркве ка пристаништу низбрдо „начине басамаци којима ће се удобно ићи на Саву (поред Станимировићеве куће)“. У свему се трудио да „народна самосвест достигне један ступањ јачине као никада дотле“. Давао је, кад год је могао, и лични пример.

ЗА ВРЕМЕ ЈЕДНОГ дворског бала (1865), кад се појавила мајка кнегиње Персиде Карађорђевић Јованка Ненадовић, звана Јана Јевремовица, која је становала у близини, кнез јој је „изашао на сусрет, узео је под руку и посадио поред кнегиње Јулије“. Кад су једном чиновнику, ратнику из Карађорђевог времена, умањили пензију јер му нису урачунали прве године службе, Михаило је такво решење одбио образложивши саветницима да једна година под Карађорђем вреди више него било чијих пет година. У цркву је ишао сваке недеље и празником као побожан, искрен верник. „Непомично окренут олтару, одстојао би службу (...) Потом би примио нафору од митрополита Михаила и целивао га у руку. Крупним, еластичним корацима излазио би из цркве кроз шпалир публике, која га је пратила очима са дубоким поштовањем.. .“

Био је ожењен мађарском грофицом Јулијом Хуњади, с којом се венчао у руској цркви у Бечу 1. августа 1853. године, у време својих емигрантских дана. Јулија је тада имала двадесет две године, осам мање од њега, и описана је као девојка „неупоредиве лепоте“, шармантна, црномањаста, „необично беле коже“, средњег раста. Њен старији брат Коломан, аустријски официр, био је церемонијал-мајстор на бечком двору, а она сама омиљена партнерка у плесу свог вршњака, цара Фрање Јосифа лично. Осим што су се виђали на свечаностима у двору, Јулијина породица и Михаило живели су тада у истој улици у Бечу, Ландштрасе, па су се и ту сретали. Хуњади су, иначе, потицали из места Алзо Пел, на Дунаву, близу Пожуна (Братиславе), и нису у то време материјално најбоље стајали, бар у односу на своје потребе и стечене навике, као нека осиромашена аристократија познатог имена из прохујалих векова. Михаило, homo novus у високом друштву, бивши кнез и претендент на престо мале кнежевине на Дунаву и Сави, показујући се као каваљер и хвалећи се богатством свог оца, врло брзо је запао за око целој породици.

Фото Историјски додатак/Историјски музеј Србије, Музеј града Београда, Војни музеј у Београду, Народни музеј у Аранђеловцу, Музеј примењене уметности и Википедија...

СТРАХ „МИЛОГ БАБЕ“ МИЛОША ДА МУ МАЂАРИ НЕ „ПОЈЕДУ“ БОГАТСТВО

ДЕЦЕНИЈУ КАСНИЈЕ, кад се Јулија из Београда буде поново преселила у Беч (1865), Михаило ће са својих поседа у Румунији и циглана у Бечу, као српски кнез, финансијски издржавати веома раскошан живот не само своје супруге већ и њене браће и сестара. Децу нису имали. Тада ће већ увелико знати да је она све време волела само једног човека, а да то није био он. Када његови дворјани у Београду буду хватали љубавну преписку са извесним грофом Аренбергом, сви ће бити изненађени, осим њега. Он је знао ко је Карло Аренберг, лично га је упознао кад и њу, управо у њеном друштву, још оних давних дана у бечком двору, на великим баловима. Карло је представљен као рођак царице Елизабете, родом из Баварске, и такође као вршњак Јулијин и царев. Али о томе шта му се тада учинило недовољно јасним, Михаило није имао потребу да сада објашњава „брбљивом Настасу“, управнику двора, ни било коме другом. Волео је ћутање више од разговора. А није имао с ким ни да разговара. Бар о тој теми.

Анастасу Јовановићу („брбљивом Настасу“), који је у време Михаилове женидбе такође живео у Бечу, увек уз породицу Обреновић, чинило се да су младенци срећни. Кнез Милош се тада налазио на свом имању у Влашкој, али су из Србије брзо стигли необични коментари. Добро обавештеном министру уз престо Карађорђевића Илији Гарашанину учинило се тада да „књаз Мијаило није погодио са својом женидбом". На другом месту је отворено рекао да је та „женидба глупа“ јер узима Мађарицу и иноверку, а да је то што он мисли и „опште мненије народа нашег“.

Фото Историјски додатак/Историјски музеј Србије, Музеј града Београда, Војни музеј у Београду, Народни музеј у Аранђеловцу, Музеј примењене уметности и Википедија...

КНЕЗ МИЛОШ је из Букурешта дао пристанак на овај брак и послао сину благослов, али је „своје мишљење задржао више за себе“. Замолио је писмом Вука Караџића („Вучино моја...“), у Бечу, да оде код његовог „љубезног сина Мијаила" и „љубезне снаје“ и да им он и у његово и у своје име честита „њиов сретни сојуз“. После свадбе, на Светог Илију, којој је, на брзу руку, стигао да присуствује и Милош, младенци су дуго примали госте на честитање и били више пута позивани у двор на балове, где су представљани у највишим круговима.

После три године (1856) кнегиња Јулија је као „зафална ћерка“ измолила од свог „врло драгог бабе“ Милоша, чије руке „љуби небројено пута“, новац да она и Михаило купе себи летњиковац, ,,добарце“ код Братиславе, у селу Иванки, на Дунаву, где „ајзе-бан пролази поред саме ограде од башче“ а ,,до Пожуна са својим колима и коњима нема пун сат“. Ово писмо је додуше написао на крају Михаило јер је Јулија још учила да говори и пише српски, уз помоћ професора Ђуре Даничића, а Михаило у том тренутку није имао довољно форинти у сребру за прескупи четвороспратни дворац грофице Леополдине Гражалковић, рођене Естерхази, и за потпуно нове ,,мебл“ кревете и комплетан намештај у њему, али ни за порез на пренос имовине. Од тада до повратака у Србију 1859. године, њих двоје су највише времена провели на овом имању, а у близини, у замку Ланиште, живела је Јулијина ,,проча“ фамилија. „Појешће све Мађари...“, кукао је и бринуо за такве трошкове кнез Милош, пребројавајући новац у свом дворцу Херешти код Букурешта.

У Иванки је 23. децембра 1858. године Михаила и Јулију затекла вест о повратку у Србију, односно враћању на престо кнеза Милоша. Михаило је оцу писмом честитао одмах, са узвицима „Живео! Живео! Светли оче мој!“. У јануару је и сам кренуо за Србију, а Јулија је остала на имању. Њен недолазак, тада кад су јој Београђани спремали посебну добродошлицу, биће јој уписан као прва велика замерка престоничке чаршије.

СВЕКАР ЖАЛИ ШТО ЈУЛИЈА НИЈЕ „КВОЧКА СА ДВАНАЕСТ ПИЛИЋА“

ЗА ОСАМ ГОДИНА, колико је кнез Михаило провео на престолу Србије, кнегиња Јулија га је као супруга пратила само пет година, после чега га је напустила и вратила се у Беч (1865). И за тих пет година дуже је одсуствовала него што је била присутна на двору. Дочекана у сјају и раскоши, не само од кнеза већ и свих ,,поданика“, нарочито београдских госпођа, дочекала је да кнез - у тренутку кад је требало последњи пут да се врати - изјави да би радије себи „испалио куршум у чело“ него што би пред њу изашао. Приликом првог дочека, њен свекар је у двору, помешаних осећања, жалио што није „квочка да води дванасет пилића“, а приликом коначног одласка кнез Михаило се правдао да му „није ваљда родила десеторо деце“ па да има за ким да жали.

Док је кнез Милош био жив, Јулија није хтела ни да живи у истој кући с њим, па је Михаило пре њеног доласка (1859) морао да оспособи одаје у Малом дворцу, одакле су се тек идуће године, после шест недеља жалости за „милим бабом“, уселили у главно дворско здање. Гледајући је једном приликом како шета, у друштву дворских дама и београдских гошћи, према помоћном двору, кнез Милош се пожалио једном проти, свом госту, да му је жао што ће му „Мађарица угасити славску свећу у породици“.

Фото Историјски додатак/Историјски музеј Србије, Музеј града Београда, Војни музеј у Београду, Народни музеј у Аранђеловцу, Музеј примењене уметности и Википедија...

Развод брака нису добили ни од православне ни од римокатоличке цркве, али је Јосип Штросмајер, бискуп из Ђакова надлежан за Београд, дао Јулији компромисно морално „разлучење од постеље и стола“, што су обоје схватили као правни развод установе брака и понашали су се у складу с тим. Митрополит Михаило није им дао ни толико. Ипак, кнегињино име од марта 1866. године није више помињано уз кнежево у српским црквама, а из њеног потписа избачена је титула „књагиња српска“. Добила је од кнеза богато доживотно издржавање и кућу на поклон у Бечу (у Салезијанској улици број 1), а дворац у Иванки ,,на коришћење", али није имала право наследства ни на једном његовом другом имању. Тај међусобни споразум она је потписала (18/30. новембра 1865) у Алзо Пелу, завичајном имању Хуњадија, а кнез у Београду. После тога наставили су да се дописују и честитају једно другом православну и католичку Нову годину, Божић и најважније празнике. Једно о другом говорили су с поштовањем. И били су притом искрени.

ПОСЛЕ КНЕЖЕВЕ сахране, којој је она присуствовала као удовица, за њом је од Саборне цркве према пристаништу, низ београдске степенице, наједном кренуло и пола „грађанства и народа нашег“ са спровода, плачући што и она одлази. Никола Крстић, један од носача ковчега, каже како су се сви, по изласку из цркве где је кнез сахрањен, осетили наједном „усамљени као оно деца што изгубе свога оца“, па је стога била дирљива поворка која је кренула за кнегињом која их и сама - напушта. Над гробом је постављен натпис: „Кнезу србском Михаилу М. Обреновићу III рођеном 4. септембра 1823. погинулом 29. маја 1868. удовица Јулија“. У Београд је долазила и 1870. године, лепо дочекана од кнеза Милана и његових намесника, поводом регулисања наследства и даљег издржавања које јој је за живота одредио супруг. Том приликом одсела је код Босе Симић, у кући прекопута двора, а намесници су одредили да се њено издржавање регулише са законитим наследницима, Перкиним синовима Милошем и Анастасом Бајићем, и Савкиним синовима Федором и Михаилом Николићем. Идуће године (1871) судски је регулисано да новац за њено издржавање иде са имања Појана у Румунији.

Као што је било очекивано, Јулија се тек после мужевљеве смрти - и дугих дана жалости - удала за грофа Карла Аренберга, своју највећу љубав, с којим није прекидала преписку и сусрете ни у време брака, као кнегиња Србије, ни у годинама док је он службовао у Египту. Његов дочек у Трсту, у јесен 1861. године, после пет година његове египатске службе, интензивирао је њихову преписку и жељу да се што пре поново виде, с ласцивним детаљима у писмима, па је она запала за очи и кнежевој дворској служби. Сви су били изненађени и нису знали како да то саопште кнезу, а кнезу је постало непријатно што је тајна његовог чудног брака обзнањена. Тада је Анастасу Јовановићу замерио на ,,брбљивости“, напоменуо да не зауставља преписку, а сам се повукао у своје одаје, без речи, далеко и од кнегиње.

Фото Историјски додатак/Историјски музеј Србије, Музеј града Београда, Војни музеј у Београду, Народни музеј у Аранђеловцу, Музеј примењене уметности и Википедија...

ЧОВЕКОВА СРЕЋА ВРЕДНИЈА ОД КНЕЖЕВСКОГ ПРЕСТОЛА

РАЗВОД ЈЕ ПРВО предложила она, а три године касније он. После првог предлога, кнез је Јулију послао у Лондон, у дипломатску мисију са Филипом Христићем и Владимиром Јовановићем, из које се у Београд вратио само Филип Христић, државни саветник. Либерал Јовановић је остао у Лондону, љут на кнеза, а кнегиња Јулија се у повратку задржала у Паризу због Карла Аренберга, с којим је продужила пут по Италији, до Рима, где је Аренбергов брат био кардинал. Ни кардинал јој није могао непосредно обезбедити развод, већ је пребацио уобличавање тако осетљивог акта на локалног бискупа Штросмајера из Ђакова, који је инструкције сазнао у Бечу. У Београд се вратила тек у јесен 1864. године, али је на пристаништу затекла ,,скамењено“ кнежево лице и - многобројне Београђане који нису знали ни за какав проблем, радосни што поново виде своју кнегињу. Она после, наводно, током осам месеци, колико је још провела у Србији, кнезу није могла да опрости то ,,скамењено“ лице пред очима света, а он њој више није могао да опрости ништа. У јулу 1865. јој је рекао да треба да оде заувек, испратио ју је потом на брод до Земуна, одакле је она продужила у Беч, и потом је поново пао у постељу, не причајући ни са ким на ту тему. Тада јој је тек у писму и сам званично предложио развод. До 30. новембра исте године, преко адвоката и агената, потписали су све што је требало у вези с међусобним договором, иако званичан судски развод нису добили.

С ПРОЛЕЋА 1866. су њихови уговори оверени код нотара у Бечу, а као кнежев заступник потписао се Димитрије Тирка, његов банкар. Али кнезу су у међувремену министри и саветници „пробили мозак“ објашњавајући да је брак једног кнеза „државна ствар“ и да не може бити само приватна, као код обичних грађана. Тада је он изговорио - више пута препричавану - реченицу да „срећа човекова вреди барем колико и трон“, а није притом мислио ни на какву нову супругу и брак. Иначе није волео да прича о себи, сматрајући тако нешто за слабост и највећи „простаклук човечији".

На крају су министри и државни саветници кнеза, „утученог и занетог својим мислима и бригама", одвели у Аранђеловац, у Буковичку бању, где је започета градња конака (Старог здања), на опоравак ,,од 3-4 недеље", а истовремено су путовали код кнегиње Јулије да и с њом разговарају о свему. Међу њима је једном приликом био и Карло Пацек, који се у Братислави срео са кнегињиним најстаријим братом Ласлом. Гроф Ласло је дао за право кнезу Михаилу и тада је изнео реално виђење целог брака, карактеришући на занимљив начин и сестру и зета. За Јулију је рекао да има понашање какво он сам не би трпео код своје жене јер је за њу било сасвим нормално да има два мужа, једног у браку а другог слободног, с којим се и сама у друштву осећа слободно и излази у бечке ресторане као права размажена жена. Она кнеза Михаила веома поштује, све време, али га заправо не воли на прави начин јер воли Аренберга. Михаила је кривио јер је он све то знао, на време, и у томе је грешио, можда се надајући да ће кнегиња уз њега потиснути осећања према првој љубави.

Фото Историјски додатак/Историјски музеј Србије, Музеј града Београда, Војни музеј у Београду, Народни музеј у Аранђеловцу, Музеј примењене уметности и Википедија...

РАЗЛАЗ ЈУЛИЈЕ И МИХАИЛА ДИКТИРАН ИЗ ВАТИКАНА

КНЕЗ Михаило Обреновић очито је пристао на неискрен брак, ,,залетео“ се, помало, улазећи у све то - да би остварио себе као некаквог аристократу у царској Вијени и потврдио свој статус у високом друштву. Пре Јулије, Михаило се у Бечу дуго ,,гледао“ са Маријом фон Лихтенштајн, ванредном лепотицом која му је на свечаностима узвраћала погледе и осмехе, а он њој писао стихове („Први поглед ока твога, сјајном сунцу подобан, пленио је срце моје, учинио робом га“), али се њен отац распитао за тог ,,скоројевића“, сазнао да има ванбрачну децу и „сумњиво богатство" и спречио сваку даљу причу. Тако је Михаило, који је друштвено понизио једну Марију (Беркхаус), доживео да га после четири године друштвено понизи друга Марија, макар и одлуком свог оца. Наставио је да се „бори са мислима својим“ и тугује (,,јер твој бити не могу“) и тада се, као за утеху, зближио са Јулијом, девојком из суседства, којој његово богатство није било ,,сумњиво“, већ добродошло. Ванбрачни син њој није представљао проблем, под условом да она не мора да брине о њему, али је заузврат она имала једног ,,пријатеља“, тек да Михаилу распламса жељу за некаквим доказивањем, и он се том доказивању одазвао. Дао је све од себе да потпуно освоји њену наклоност... У пару с њом осетио се коначно прихваћеним у друштву којем је тежио. Гроф Ласло Хуњади, Јулијин брат, због свега тога сматрао је тај брак од почетка “болесним” и није му предвиђао дуг век, што се, како је сам рекао Карлу Пацеку, иначе пиониру здравствене службе у Кнежевини Србији, на крају и обистинило.

Пред српским министрима и саветницима који су је посећивали те јесени (1865), у Бечу или у дворцу у Иванки, Јулија је плакала, причала да воли Михаила, да би желела да се врати у Београд и тврдила да воли Србију. Деловала је убедљиво, па су њени саговорници сматрали да је криза пролазна и да само треба орасположити кнеза и отклонити несугласице. Двојица или тројица њих, који су били укључени у целу ствар, рекло би се да су више поверовали њој него њему. Осим њих, нико није ни знао да ју је кнез заувек испратио из свог живота.

Фото Историјски додатак/Историјски музеј Србије, Музеј града Београда, Војни музеј у Београду, Народни музеј у Аранђеловцу, Музеј примењене уметности и Википедија...

ДВОРСКИ УПРАВНИК Анастас Јовановић и мајордом кнежевих имања Карло Пацек знали су да се по кнегињином одласку вратила још једном само девојка Реза, главна помоћница, како би изнела Јулијине ствари из одаја у двору и са њима, спакованим на броду, коначно и сама отпловила Дунавом до Беча.

Кнез је у Аранђеловцу, после Гарашаниновог инсистирања, једног дана преломио и укратко му, у главним цртама, поверио неке детаље из приватног живота који се не говоре трећим лицима, после којих је први министар, разоружан и збуњен, престао да поставља питања везана за будућност кнежевог брака. Скоро да га је почео сажаљевати као човека. Разумео је његов став.

Никола Крстић, правни заступник Томаније, супруге Јеврема Обреновића и њихове ћерке Анке и двора, није имао обичај да сам поставља питања, али је волео да записује оно што чује и што му се учини да је важно, више за себе. Тако није знао много ни о кнежевском коначном разлазу, док му то није, тек у јесен 1865. године, први поменуо Јосип Штросмајер у Бечу. Крстић се тамо затекао послом јер га је кнез упутио да се обавести о могућностима поновног успостављања војводине у јужној Угарској, али и о неком католичком свештенику који је требало да допутује у Београд. Штросмајер му је тада рекао да се ради и о томе ,,да се књаз од књагиње разведе“ и да је он добио из Рима инструкцију да „стоји уз књагињу“. Напоменуо му је и да су “све католичке силе непријатно дирнуте брачним разводом књаза и књегиње”, да је он лично молио кнеза да не чини „оно што књегињу понижава“ као једну мађарску грофицу, да је због тога љут и аустријски цар који би јавно „могао кнезу због тога пребацити“. Запело је и око тога што „књаз тражи да се књегиња одрече имена и титуле књажеве", а по „науци римске цркве“ брак је ,,нераскидљив", а мужевљево име „узима се да је наставак брака“.

ПРИЧА О ЖЕНИДБИ СА КАТАРИНОМ ОБИГРАЛА ЦЕО БЕОГРАД

ПО ПОВРАТКУ У БЕОГРАД Крстић је намеравао да све то саопшти кнезу, али су му министри Гарашанин и Христић скренули пажњу ,,да се књаз нерадо разговара о тој ствари“ и да „ћутањем својим“ јасно показује ,,да неће да се ико у те послове меша јер то сматра као своју фамилијарну ствар“. Крстић је сматрао да је питање кнежевог развода ипак „ствар врло важна за државу“ и да је неопходно да му се скрене пажња на „важност корака који чини“. На аудијенцији код кнеза, на Митровдан, 7. новембра 1865, пошто му је насамо изложио свој разговор са Штросмајером, кнез није показао ,,не само радозналост већ ни интерес" да о томе разговара. Кад је сам кнез разговарао са митрополитом Михаилом о разводу, овај му је одговорио да ,,не налази довољно узрока за њ“ и да цела ствар није само лична, већ и „црквена и политичка". Штросмајеров акт о праву на одвојени живот и оверени документ о издржавању, који је донео Карло Пацек из Беча, митрополит је протумачио као документе у којима „нема ништа о разводу".

Против развода били су и министри. На крају, свестан свих чињеница, кнез је у марту 1866. године затражио, преко министра финансија и просвете Косте Цукића, надлежног и за црквене послове, да изда налог митрополиту да се у цркви престане помињати његова „бивша жена“, с кратким, одсечним образложењем да „књаз оће да тако буде“. Министри су били пренеражени оваквом одлуком, у црквама се од прве наредне недеље (25. марта 1866. године) заиста престало с помињањем кнегиње Јулије, а министар Блазнавац је театрално, пред другим министрима, нудио своју оставку говорећи како ће сад радије да поново оде у своју Блазнаву и ,,да оре и копа“ него да служи кнезу. Ипак, други министри су се „устручавали пред Блазнавцем“ да говоре било шта јер им је била добро позната његова „дволична улога“, па су се плашили да он, преко Анке, њихове речи стварно ,,не достави кнезу“. Нису имали никакав заједнички закључак. Једном се осмелио само Цукић да пред кнезом бојажљиво помене своју оставку, али се кнез разгоропадио на његову “увређеност” и одговорио му да то значи “да књаза сме вређати сваки, с њим се исплачу уста (...) То неће Мијаило трпети, богами неће. У идућу недељу неће се моја жена споменути па ма шта било (...) Неће богами!“ На крају је Цукић пољубио кнеза у руку, а овај њега у чело.

И У ТАКВОМ амбијенту и атмосфери рођена је прича о Катарини, Анкиној ћерки, коју наводно кнез у потаји жели да ожени, па због ње и жури са разводом. Не зна се из ког извора је прича прво потекла, али је после о томе написано, и међу савременицима и међу каснијим историчарима, мноштво књига, записа, радова, књижевних дела, лажних дневника и мемоара, и књига у којима је то постало опште место у кнежевој биографији све до наводне веридбе и смрти која их је у тој намери спречила. О томе се заиста јесте почело причати, на све стране, али дворски правник Крстић у свом дневнику бележи само приче, чак и дијалоге трећих лица, али он ништа није видео осим оног што је гледао и раније - да кнез радо излази у шетњу са својим рођакама, до Калемегдана или до Топчидера, и ником наравно не полаже рачуне о томе што је ионако било наочиглед свету. Али веридбе или писаног трага о таквим намерама у изворима првог реда, занимљиво је - нема.

Фото Историјски додатак/Историјски музеј Србије, Музеј града Београда, Војни музеј у Београду, Народни музеј у Аранђеловцу, Музеј примењене уметности и Википедија...

СЕСТРИЧИНА ПИШЕ ЉУБАВНА ПИСМА УЈАКУ

ПРЕМА неким тврдњама Анка је, кад се кнегиња Јулија вратила у Беч, у двору настојала да развије интиму између своје ћерке Катарине и Михаила, иако су били најближи род и, уз то, с разликом од двадесет седам година између ујака и сестричине. Наводно је почела кројити и планове о њиховом браку ради рађања законитог престолонаследника. Терала је Катарину, често и уз шамаре, да кнезу пише љубавна писма по њеном диктату. Баба Томанија је вртела главом говорећи како је Анка детету “улила у главу да буде кнегиња“ и бринула се да ће је „тиме начинити несрећну".

ИСТРАГА ЗБОГ НЕМОРАЛНОГ ПОНАШАЊА КНЕЗА СРБИЈЕ

ИЗ РАНИЈИХ ПОСТУПАКА јасно је било да кнез у тим релацијама није представљао никаквог ,,апостола“ - иако су га савременици описивали као човека „беспрекорна морала“ - што се видело и из његовог односа са Анком, или њеном млађом сестром Катарином, напослетку и са Маријом Беркхаус која му је родила сина, али он о свом односу са Катарином Константиновић - иако бројне књиге о томе говоре - није прибележио ништа. Илија Гарашанин је још 1846. године добио извештај од влашке полиције у Букурешту да се против Михаила водила истрага због „лошег понашања", али да је то кнез Милош покривао својим новцем, што су знали и Алекса Симић и Гарашанин још раније, ,,т. ј. да је Мијаило и у Србији то исто чинио (...) и даје, између осталог, и то много принело што је народ Србски на њега до оног степена омрзо, те га је најпосле и протеро". Обојица су знала да је он још тада живео као муж са женом и са „фраила Катом“, својом сестром од стрица, а да је раније исто тако живео и са „оном другом сестром, ондај бившом фраила Анком“.

Фото Историјски додатак/Историјски музеј Србије, Музеј града Београда, Војни музеј у Београду, Народни музеј у Аранђеловцу, Музеј примењене уметности и Википедија...

РВАЊЕ СА УБИЦАМА

АНКА Константиновић је погинула 10. јуна 1868. године, на Кошутњаку, у покушају да заштити кнеза Михаила од атентатора (“рвала се с убицама“). Сахрањена је сутрадан, 11. јуна, у породичној гробници у манастиру Раковици, а кнез Михаило у Саборној цркви у Београду, четири дана касније, 15. јуна 1868. године. ,,Јуче“, записао је Крстић 12. јуна (31. маја по старом календару), „сахранише гђу Анку, што погибе уз кнеза. На погребу је било много света (...) Анка је ударена била некако у главу, око левог слепог ока, и на десно слепо око изађе јој куршум напоље.. .“.

„Кад су они сами толико открили, сад старајте се ви да им ту ствар још боље објасните", поручио је Гарашанин као министар унутрашњих послова Србије Симићу као српском посланику у Букурешту, у време уставобранитеља, “јер још много светине има који држе да су Обреновићи добри људи били и да су Народом Србским престрого казњени“. Двадесет година касније (1866), Никола Крстић је ипак био само сведок „приче о Михаилу и Катици“, али ничега више.

Тек у последњих неколико година научна историографија је разоткрила многе наводне ,,документе“ о веридби, веридбеним поклонима и брачним плановима као неистине и фалсификате, али је прича у оном времену заиста постојала, ширила се по Београду, и о њој као таквој постоје сведочења.

Фото Историјски додатак/Историјски музеј Србије, Музеј града Београда, Војни музеј у Београду, Народни музеј у Аранђеловцу, Музеј примењене уметности и Википедија...

ПРОПАЛО ИЗМИРЕЊЕ ДИНАСТИЈА

АНКИНА ћерка Катарина Константиновић рођена је 1. августа (20. јула по старом календару) 1850. године у Темишвару. Овај податак наводи Никола Крстић који јој је гледао крштеницу. Постојала је најпре намера да се Катарина уда за Петра Карађорђевића и тиме изврши помирење династија, 1865. године, као што је у исто време било говора и о браку Јелене Карађорђевић и кнеза Михаила, али ниједна могућност није реализована. Осим Петра Карађорђевића, Катарину је просио и пуковник Миливоје Петровић Блазнавац, министар војске, али је тај брак спречио кнез Михаило, као старешина куће Обреновића, уз лаконско образложење да је Катарина, у петнаестој години, још превише млада.

После Јулијиног одласка, Анка и Катарина су се све чешће појављивале ,,у двору и у близини кнежевој", као што су и уочи њеног одласка, приликом ударања камена темељца за варошку болницу, присуствовале свечаности на коју Јулија није била ни позвана (1865). Чак се Анка свађала са својом мајком због таквих прича и једно време, преко Блазнавца, покушавала да нађе други стан за њу и ћерку, али није успела.

(Поводом тих дешавања пуковник Миливоје Петровић Блазнавац пише 12/24. јула 1865. Илији Гарашанину: “Ми ћемо сви зло проћи од госпоје Анке, а особито министар грађевина. Она не може да нађе квартир, па сми сви криви што Србија није напредовала да има удобниј(х) квартира. Разљућена ономад, тражаше да купи плац у вароши. Морали смо ићи пешке, јер кола не могаху свуда због рђаве калдрме. Ја једва оста жив од прекора (...) Изговара(х) се и на Турке, но то не поможе; она вели: Што их нисте одавно истерали! (...) Прети да ће на срамоту књаза и нама свима, да узме једну малу кућицу од две собе, кад нисмо били кадри, па то нисмо ни дан данашњи, учинити да Србија напредује и да има у престоној вароши кућа где се може колико толико склонити.” )

Фото Историјски додатак/Историјски музеј Србије, Музеј града Београда, Војни музеј у Београду, Народни музеј у Аранђеловцу, Музеј примењене уметности и Википедија...

НЕРАЗЈАШЊЕНА СМРТ ВАНБРАЧНОГ СИНА

АНКА је убеђивала кнегињу Јулију да она и Михаило треба да усвоје њеног сина Александра, војног кадета, како би га прогласили за престолонаследника, јер нису имали децу. Јулија је то одбила сматрајући да такво звање треба да припадне Велимиру (Вилхелму), Михаиловом ванбрачном сину, који је већ доведен у Београд, кад постане пунолетан (1867). Увређена, недуго потом, дошла је с новим предлогом, да Михаило и Јулија усвоје њеног братанца Милана (1854-1901), Јевремовог унука, који је живео с мајком у Букурешту. Овог пута то је одбио кнез Михаило, иако је преузео обавезу старања над Миланом после смрти дететовог оца (1861). Касније (1868), кад стицајем околности на престо заиста буде дошао Милан Четврти, Велимиру, који се у то време школовао у Минхену, биће забрањен повратак у Србију, свакодневни живот надзиран и угрожен од српских агената, а и сама прерана смрт (1898), у сопственом стану, у време великог карневала у Минхену, остаће заувек неразјашњена.

У ДВОРУ СЕ АНКА „направила домаћицом” у правом смислу речи. Почела је да издаје скоро сва упутства и да се труди да дворски живот постане што веселији, приређујући седељке и посела, водећи коло и наручујући музику. То и Крстић потврђује. Само се није знало да ли је причу највише подгревала Анка, Блазнавац, можда чак и Јован Ристић (као својевремено ,,дукатовачке“ чланке) или и неко четврти... Томанија се хватала за главу због свега што Анка допушта и што се уопште тако непримерено понаша, па чак и распирује свакојаке гласине. Једном је Томанија због тога плакала пред Блазнавцем, који се ту појављивао као некакав кућни саветник. Милоје Лешјанин је писао да би се у том случају „морало мислити да је књаз полудео“, а кнез је одрицао било какву могућност нове женидбе, пошто је “једанпут исувише несретан био“, па не би хтео „опет покушавати".

Како год, прича о Катарини је преко министара и државних саветника на крају стигла и до митрополита. Могућност таквог брака митрополит Михаило је са ужасом оценио као „безбожно и нечувено дело“ и већ је помишљао како ,,да се спасе земља и вера од такве срамоте“. На опаску председника државног савета Јована Мариновића да ће црквени поглавар можда у будућности морати, уместо Јулије, на служби да спомиње Катарину као кнегињу, митрополит је одговорио да би он и кнеза Михаила престао спомињати ,,и он се не би могао никад више причестити у нашој цркви, јер би престао бити православни књаз“, додајући да би он, митрополит, имао дужност да изађе из цркве кад у њу укорачи такав човек.

Наравно, ништа се од тога није догодило, али је остала прича, која се ширила и увећавала независно од стварности у којој је кнез Михаило управо постизао своје највеће државничке успехе (1867), без икакве веридбе и нове женидбе, све до свог и Анкиног трагичног краја на Кошутњаку, 10. јуна 1868. године, којем су својим присуством сведочиле и Катарина и Томанија.

Кнегиња Јулија је доживела лепу старост, поново као удовица, сада Карла Аренберга (1831-1892). Умрла је после Првог светског рата, у свом стану у Бечу, у Салезијанској улици број 11,6. марта 1919. године, у осамдесет осмој години.

Фото Историјски додатак/Историјски музеј Србије, Музеј града Београда, Војни музеј у Београду, Народни музеј у Аранђеловцу, Музеј примењене уметности и Википедија...

ГУРМАНСКА ТРПЕЗА НА ДВОРУ КНЕЗА МИХАИЛА

У ПРОЦЕСУ формирања националне државе и у трагању за сопственим идентитетом, грађанско друштво је, ослањајући се на романтизам као идеолошку базу, имало потребу да ствара и сопствену културу и спољашња обележја националне припадности. Ова идеја је била нарочито заступљена у настојању млађих интелектуалаца да уведу у ношњу грађанског друштва неке елементе који би имали национално обележје. Најизразитији пример била је атила, полудуги коњички шињел с украсним гајтанима и дугмадима, која је, иако страног порекла, у Србији прихваћена као одећа владајуће класе, униформа војника, чиновника и лицејаца и која је носила ознаку ,,старосрпска“ (чак је називана и српском речју душанка). Исто знамење имао је и фес.

Када је Ендру Арчибалд Пејтон, британски дипломата, био на пријему код београдског везира Бајрам-паше, добио је тумачење да Срби носе фесове, нарочито на пријему код паше, јер је фес неопходан као знак признавања Портиног суверенитета. Дакле, исто као раније чалме, само што се и турска службена одећа у међувремену ,европеизовала. Тек је кнез Михаило наредио да се фесови поскидају, кад је 1866. године одлучио да сруши и преостале две београдске варошке капије (Стамбол и Видин). […]

У то доба Београд је постајао богат град, добро снабдевен намирницама. У богатијим кућама, нарочито високих чиновника и господе, почело се јести у изобиљу. На београдско пристаниште, бродовима, Дунавом и Савом, са аустријске стране, довожени су: бело брашно, гриз, квасац, пиринач, сочиво, чај, ванила, бадем, бибер, суво грожђе, пиво, рум, ликер, чоколада, зејтин, гушчја маст, сардине, свежа риба, салама, шећер, поморанџе, лимун и сл. Сељаци из ужичког краја довозили су на својим ситним коњићима на београдске пијаце качице с кајмаком, пастрму, сланину и сушено месо. Савом су из Босне пристизале лађе претоварене: јабукама, крушкама, сувим шљивама, пекмезом, медом и брезовим медама. Роба је са пристаништа претоварана у кола и одвожена на пијаце или је, као велепродајна, истоварана у магазе и велике магацине код Господарске механе. […]

ИСХРАНА НА ДВОРУ кнеза Михаила личила је на трпезу највиших чиновника и богатијих Београђана тог времена, а то значи да је била - гурманска. Садржала је мешавину јела која би се, условно, могла назвати „српском кухињом“, са мноштвом разних европских новина у погледу хране. Јеловник је на првом месту имао сезонско обележје, а потом су се јела и сам обед разликовали према томе има ли у кући гостију, да ли је пост или какав празник и слично.

Кувало се, и на двору и у богатијим кућама, још увек у посебној просторији - кухињи (,,мутваку“), у земљаним и металним лонцима и тепсијама. Метално посуђе почело је да односи превагу над другом врстом посуђа тек кад су београдске казанџије почеле на уметнички начин украшавати тепсије, ибрике за воду, гвоздене тигање, тањире, ножеве, прибор за кафу и слично. Корпе су углавном биле плетене, торбе и вреће су биле од тканине или од коже. У кнежевом и митрополитовом двору почело је с временом преовлађивати и луксузно посуђе од стакла и порцулана, доношено из Аустрије, највише из Беча, Пеште и Карлсбада. На кнежевој трпези тада се могао видети скупоцен сервис од „финог порцелана са различитим цветовима, бојама и позлатом украшени". Од стакла су биле чаше за вино и ракију, а кафа се износила у ибрицима и сипала у филџане. И сама кухиња је почела мењати изглед и уређивати се на немачки начин, са разним ,,инструментима“: ,,за похерај мундмелски", ,,за шпиролн путерски", „за проколне", „за похерај" и друго. Ипак, луксузно посуђе је служило искључиво за ручкове и вечере приређиване у част виђенијих људи и странаца.

Јело се три пута дневно. Пре сваког обеда, по обичају, прале су се руке и читана је молитва. Најскромнији је био доручак, за који су се јели врућ хлеб или проја, сир, кајмак („бели мрс“), качамак, цицвара, умак („умокац“), јаја и сл. Од млечних производа, осим самог млека, сира и кајмака, на кнежевој јутарњој трпези било је и киселог млека и јогурта.

ПРАСЕЋА ПЕЧЕНИЦА ЗА БОЖИЋ, А ЈАГЊЕЋА ЗА ЂУРЂЕВДАН

КНЕЗ ЈЕ ПОСЛЕ сваког оброка пио кафу и палио цигарету. Ручак је био око поднева и сматран је за главни оброк. На сто су прво стављани хлеб и со, а тек потом супа, чорба и остала јела. Зими су, на мрсне дане, на трпези најчешће били: купус с месом, пасуљ, кромпир спремљен на разне начине, најчешће паприкаш, јела од пиринча - пилав и слично, гибаница, разне пите а печење је најчешће изношено кад су ручку присуствовали гости. Пекло се највише прасеће, јагњеће и јареће печење, али месо је такође справљано пржењем, кувањем или другим начинима и само од одраслих оваца, коза, говеда и свиња. Пошто је кнез био страствен ловац, на његовој трпези често је била спремана и дивљач: срнеће месо, фазани, дивље патке и сл. Прасећа печеница била је обавезна за Божић, а јагњећа за Ђурђевдан. Од пића су се за ручком најчешће пили вино и пиво. Вечера је често наликовала доручку и изношена је на трпезу после смркавања, никад много касно. Основна намирница у сва три оброка био је ипак хлеб, а погача од чистог пшеничног хлеба сматрана је за праву посластицу. Хлеб се јео и од ражи, зоби и хељде а најукуснијим и најздравијим, осим пшеничног, сматран је кукурузни хлеб - проја. У време поста јела се, уз пасуљ, риба: сом, шаран, јесетра, кечига и моруна. Довожени су чак и сува морска риба и кавијар. Најважнији постови били су ускршњи, петровски, госпојински и божићни, али су у то време много строже поштовани. Постило се, на хлебу и води, и седам петака у години: петак пред Благовести, пред Лазареву суботу, Велики петак, петак пред Ђурђевдан, пред Св. Тројицу, пред Госпојину, пред Крстовдан и пред Митровдан. Обичан пост је био сваке среде и петка. О Великом петку пост је био тако строг да нико по цео дан ништа није стављао у уста, а жене у току дуготрајног ускршњег поста уопште нису јеле хлеб. Чиновници за које би се сазнало да су мрсили за време поста бивали су кажњени премештајем или чак отпуштањем из службе.

НАЈЗАСТУПЉЕНИЈЕ поврће било је: купус (свеж или кисео), пасуљ, паприке и лук (бели и црни), а први пут на српској трпези појавио се средином XIX века и парадајз (патлиџан), како црвени, тако и плави. […]

Иако су промене у исхрани започеле још у време прве владавине кнеза Милоша, тек средином века утицај западне културе постајао је преовлађујући. О томе сведоче и странци (споменути А. Пејтон) који су се затекли на српском двору и присуствовали ручковима. Тада су јела припремана по немачком начину а здравицу је напијао кнез - устајућ, с пенушавим шампањцем у руци - у здравље европских владара чији су се конзули и генерали затекли за ручком. Кнез је седео у челу стола, а до њега кнегиња Јулија. Иначе, пре Јулије, кнегиња Персида била је прва српска кнегиња која је за обедима седела уз свога мужа. Ту част није имала кнегиња Љубица, до абдикације кнеза Милоша (1839), већ га је дворила стојећ, али је касније седела уз сина, малолетног кнеза Михаила (1840-1842). Тај податак потврђује и Анастас Јовановић у својој аутобиографији: „Ја сам“, каже он, „онда од књагиње Љубице (...) на ручак двапут позват био. Онда је тај књажевски ручак био сасвим грађански, као у најскромнијој грађанској кући. У зачељу седео је књаз [Михаило], до њега с десне стране мати књагиња Љубица, до ње сам седео ја, до мене стражарни официр; с леве књажев дежурни ађутант, па до њега секретар књажев...“.

ЕНГЛЕСКИ КОНЗУЛ ПРИРЕЂУЈЕ ПРВИ БАЛ У СРПСКОЈ ПРЕСТОНИЦИ

ЗА ЈЕДАН ОД РУЧКОВА на двору Илија Гарашанин је записао да је „био отличан“, а да су и остала „Господа која су имала Госпоју (...) као такове позвате на ручак дават...“. Позване су највише званице, на челу са митрополитом и свим страним конзулима. „Банда је пред конаком за све време ручка свирала док се и гости у једанаест сати, пред акшам, нису почели разилазити. Сутра ће други ручак Књаз дати Господи Совјетницима, а прекосутра осталој некој Господи, а најпосле и свима официрима. Овај данашњи ручак би добар и сврши се са добрим весељем. Половина каваљериста“ је све време „пред Књажеским конаком" било, спремно да у неком непредвиђеном случају ,,и патролу по вароши на коњима издржавају".

Иако су се балови и слична окупљања београдске политичке и културне елите почели одржавати још од фебруара 1838. године, тек у време друге владавине кнеза Михаила (1860-1868) започели су редовни балови правог европског карактера, уз музику и игру валцера.

Први бал у Београду приредио је енглески конзул Лојд Џорџ Хоџес у свом дому, још у фебруару 1838. године, због унапређења у генералног конзула на Балкану, али и због успеха у помирењу кнеза Милоша с братом Јевремом Обреновићем. Гости су били кнез Милош са кнегињом Љубицом, Јеврем Обреновић са госпођом Томанијом и мноштво других званица. Кнез Милош, пошто није знао балске игре, повео је српско коло, у које су се радосно ухватили сви присутни. Неколико дана касније, у конаку на Топчидеру, исто весеље с балом и српским народним играма, колима, приредио је и кнез Милош, узвраћајући позив енглеском конзулу и његовој супрузи, а остале званице биле су као на првом балу. Занимљива и веома важна за та два прва београдска бала јесте чињеница да је тада кнегиња Љубица први пут имала част да седи за столом уз свог мужа. До тада га је, током целог брака, дворила, стојећи, као што су то чиниле и слушкиње. Овај обичај је био део тадашњег нормалног односа између мужа и жене у Србији, као наслеђе правог патријархалног васпитања. С баловима се после тога наставило спорадично, у богатијим кућама или великим дворанама које су постојале у ђумрукани или „Српској круни“, а организовали су их најбогатији ,,европеизирани“ Београђани.

У ВРЕМЕ ИЗМЕЂУ прве и друге владавине династије Обреновића, на двору Карађорђевића чешће су организована уметничка посела него балови. То је рађено с циљем подизања укупног културног и политичког нивоа двора, његове европеизације и допадљивости пред гостима, који нису потицали само из највишег србијанског друштва, већ су били и страни конзули, путописци, уметници изван Србије и слични. Посела су одржавана два пута седмично, а њима је, као церемонијал-мајстор, скоро увек руководио Матија Бан, васпитач кнежеве деце. Поселима су обавезно присуствовали Катица (Богићевић) Даниловић и њен супруг, кнежев први ађутант Милан Даниловић. Катица, праунука војводе Анте Богићевића и најближа рођака Томаније и Анке (Обреновић) Константиновић - с којима је одржавала присне везе док су оне биле у изгнанству - у то време већ је завршила Лицеј у Београду, у класи професора Константина Бранковића. Говорила је француски и свирала пред гостима на клавиру, харфи и гитари. Кнегиња је, позивањем на посела сродника и отворених присталица Обреновића, настојала да стави до знања политичарима да нема предрасуда према том питању. Сама Катица је званицама врло често причала приче из грчке митологије, описивала античке филозофе и њихове идеје, занимљивости из грчке и римске историје. Са заносом је рецитовала француске песнике романтичаре. Међу одраслима је, запазили су савременици, изазивала дивљење, а међу децом ужасну досаду да су „прекрштали ногице и млатарали ручицама“.

Фото Историјски додатак/Историјски музеј Србије, Музеј града Београда, Војни музеј у Београду, Народни музеј у Аранђеловцу, Музеј примењене уметности и Википедија...

РАЗВИЈАЊЕ И НЕГОВАЊЕ ОПШТЕГ УКУСА СРПСКИХ ЖЕНА

СВАКА СВЕЧАНОСТ је почињала најпре богатим послужењем, које се састојало од ратлука и црне кафе, а потом, како је време одмицало, изношени су: суво месо, сир, хлеб, татлије, гурабије, пржени бадем и грожђе. Карађорђевићи су клавир набавили у Пешти, преко Маце Пунктаторке, и управо је овај инструмент у највећој мери и допринео да се започне са поселима, а нарочито да на њима, „због развијања укуса у српских жена“, обавезан буде музички део скупа. На клавиру су свирале и Боса, ћерка Стојана Симића, Маргарита, жена Матије Бана, и Ружа, ћерка Мише Анастасијевића. Сталне гошће биле су: Анка, жена Ацике Ненадовића, Милева, жена официра Ранка Алимпића, све четири ћерке београдског богаташа Хаџи Томе: Софија, Милица, Даница и Марија. Кнегиња се трудила да јој гошће буду супруге најугледнијих, најбогатијих и најутицајнијих Београђана, а посебно је инсистирала да јој долазе њихове ћерке, као „најотменије девојке у Београду".

Угледни професори, научници и уметници који су редовно долазили на посела били су: Константин Бранковић, професор Лицеја, који је дамама говорио на занимљив начин о античкој литератури, филозофији и знаменитим женама у историји, Јосиф Панчић, који је доносио ретке биљке и наглашавао значај флоре у људској будућности, Димитрије Караџић, син Вуков, сликар Стева Тодоровић, који је касније постао зет Матије Бана, професор и књижевник Љубомир Љуба Ненадовић, син Проте Матеје, министар просвете Лазар Арсенијевић Баталака, Константин Ранос, бивши учитељ кнеза Михаила - чиме је Персида још једном наглашавала да поштује и пријатеље дома Обреновића. Баталака је кнегињина посела назвао правим лицејем, у коме се „полезне ствари уче и народна просвешченија шире“.

МИЛЕВА АЛИМПИЋ се касније сећала шарма и духовитости које је Љуба Ненадовић ширио на тим поселима: „Када је госпон Љуба зборио на поселима кнегиње Персиде, толико смо се сви смејали, а мене су од лудог смејања стомак и уста болели (...) Он је био големи мајстор да друштво развесели и у лудо смејање претвори.“ Међутим, ово се није допадало самој кнегињи, озбиљној и ауторитативној, па га је опомињала: „Буди, Љубо, целомудрен пази шта се збориш, јер ако не пазиш, онда ниси полезан овом нашем дивном собрању!" Љуба, иначе кнегињин рођак, на посела је почео да долази тек после 1852. године јер је због забране излажења његовог листа „Шумадинка“, претходне године, највише кривио кнегињу Персиду и нешто мање самог кнеза.

Посела су од тог времена одржавана и у домовима Матије Бана, Теодора Лфербеза, Маце Пунктаторке и коначно - тамо где су прва и започела - у дому Анке Константиновић и њене мајке Томаније, у кући близу двора.

ДОНАТОР БЕОГРАДСКОГ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА

ОСНИВАЧ добротворне задужбине Велимиријанум у Београду Велимир М. Теодоровић (1849-1898), син кнеза Михаила Обреновића, рођен је 20. маја 1849. године у Рогачу (Рогашкој Слатини), у Аустрији. Крштен је као Вилхелм Беркхаус, по римокатоличком обреду, и до приступања православној цркви (1866) званично је носио то име. Мајка Марија Беркхаус (1831-1857) била је ћерка локалног ветеринара у Рогачу, с којом се кнез Михаило упознао током свог боравка у бањи („киселом извору“) у лето 1848. године. Преко бечког банкара Димитрија Тирке, за мајку и дете одмах је одређено издржавање и купљена кућа у месту. Због брака у који је ступила мајка, и убрзо после тога и њене смрти (1863), Михаило је у Бечу прихватио Вилхелма и одмах га послао у Београд (1857), код свог управника имања Анте Радивојевића и његове жене Софије Соке, где је почео да учи српски језик и похађа основну школу (код Саборне цркве). До 1866. године, кад му је отац већ био у Србији и на престолу, завршио је нижу гимназију „међу својим српским друговима и вршњацима". Поред редовне школе, од децембра 1861. године, имао је посебног васпитача Стевана Тодоровића, академског сликара, који је држао приватну школу за „сликање, певање и гимнастику". Уговор са васпитачем, у име кнеза, потписао је лекар Карло Пацек. Тодоровићу је препоручено да „поред науке“, посебну пажњу у васпитавању детета обрати на „уливање здравих појмова о дужности“. Уз Велимира, како је дечак одмах прозван, у хотелу „Старо здање“ добио је још једног васпитаника, Живка, сина Анте Радивојевића. Међу послугом одмах се истакао „добро познати момак Тодор Петковић", који ће Велимира, као његов „чика Тоша“, пратити до смрти. Посебне часове музике питомцима је давао Корнелије Станковић.

Посећивао их је редовно доктор Пацек, који је васпитачу скренуо пажњу да ће кнез Велимира, ако буде добро учио и по свему „достојан буде (...), у осамнаестој години адоптирати за сина“. Сусрети кнеза са сином били су ретки, како памти Стева Тодоровић, свега „неколико пути, и то у вече, у биљарској соби у сутерену негдашњег старог дворца, где би децу, Велимира и Живка, примио, и са осмејком их по нешто запиткивао. При поласку обдарио би их са по једним дукатом“.

КАД СУ ЗАВРШИЛИ нижу гимназију, питомци су, у пратњи једног од кнежевих секретара, Француза Шарла Бетана, послати за више разреде у Женеву. Уочи пута, 18/30. септембра 1866, Велимир је у капели Митрополије у Београду „преведен у православну веру“. Том приликом му је званично уписано име Велимир и старо презиме његовог деде - Теодоровић. Обред је извршио митрополит Михаило. Акт из о крштењу представља једини домаћи документ о пореклу Велимира М. Теодоровића, где је име оца својом руком дописао митрополит.

Идуће године (1867) кнез је сина посетио у Женеви и обдарио га једним скупоценим прстеном... Стицајем трагичних прилика, кнез није стигао да адоптира Велимира, нити да остави писани траг о својим намерама. Није стигао да напише ни тестамент. После његове смрти, наследнице свих кнежевих поседа постале су сестре Перка (Бајић) и Савка (Николић) и њихова деца. Међутим, управо на залагање тетке Перке и митрополита Михаила, кнежевско намесништво је издејствовало да се Велимиру додели једно од дванаест кнежевих имања у Румунији, на обали Дунава, близу српске границе, како би му будућност била ,,ујемчена“, али је у званичне књиге власник спахилука уведен само као „питомац Књаза Михаила“. Штавише, у службеној коресподенцији морао је да води рачуна да о кнезу Михаилу говори само као о „покојном књазу“, а не као о оцу, и да не исказује „недопуштене амбиције".

Да би једног дана, без старатеља, руководио огромним имањем, послат је на двогодишњу Пољопривредну академију у Хофенхајм, у Немачкој (1868-1870), а после тога, по сопственој жељи, уписао се на државне науке (право и економију) у Минхену, где је купио стан својим новцем а потом у њему остао и да живи. Имањем „Негоје“ у Румунији непосредно је руководио његов побратим из Београда Живко Радивојевић.

ДОБРОЧИНСТВИМА УМАЊИВАО ТУГУ ЗА ОТАЏБИНОМ

У МИНХЕНУ ЈЕ ЗА КРАТКО време као грађанин постао позната личност, позиван и приман у високе аристократске кругове, свуда ,,с поштовањем предусретан“, а чинио је често доброчинства српским студентима у целој Баварској, па је и код њих стекао популарност. Многи су му и из Србије тражили помоћ за студирање...На тај начин је умањивао своју тугу за отаџбином, где „његова нога више није могла крочити" и, како сам каже, била му је „закраћена на свагда“. Без обзира на то, кад је Србија ратовала (1876-1878,1885) слао је храну за војску, а Народно позориште у Београду кроз дуги низ година имало је сталне новчане прилоге с његове адресе.

Дописивао се и посећивао с кнегињом Јулијом, а молбе Београду да може ,,ма на најкраће време, долазити у Србију“, одбијане су и у време Милана и у време Александра Обреновића. Милан Обреновић га је два пута успутно посетио у Минхену, првом приликом да би му запретио ,,да се не дружи са ђацима из Србије“, а другом да му замери што је краљицу Наталију, на једном пропутовању, дочекао на станици. У време абдикације краља Милана, 1889. године, саставио је за сваки случај тестамент, којим је сву своју имовину завештао за школовање српске омладине.

После продаје виле на Тагернском језеру, у Баварској, живео је повучено у свом стану у Минхену, а друштво су му до краја живота правили полусестра Тереза Шифер и слуга из Београда Тодор Петковић („чика Тоша“).

Крајем јануара 1898. године, лекарска екипа која је дошла у његов стан да му „прегледа тахикардију", док је седео, сав изненађен, у наслоњачи, убризгала му је инјекцију морфијума, после које је, уз узвик: „Али, г. докторе, то гори!“, клонуо главом на груди и ,,издануо“...Студенти са свих страна, нарочито из Минхена, дошли су на сахрану, четири дана касније, на минхенском гробљу и - по великом снегу и цичи зими - одуже се „сенима својега добротвора“, уз певање хора „Србадија“, под дириговањем студента Станислава Биничког, чији је Велимир био почасни председник.

ИНСПЕКТОР ИМАЊА Велимира Теодоровића Андра Милосављевић, очевидац његове смрти, предао је ,,по жељи краља Александра (...) за кућевни архив Обреновића“, сву затечену преписку из његовог стана тадашњем маршалу двора у Београду, генералу Михаилу Рашићу, који је дошао на сахрану. У њој је било највише писама кнеза Михаила и његовог банкара у Бечу Димитрија Тирке - о Велимиру, писама његове тетке Петрије Бајић, која му се обраћала као ,,мајка“, рођака Федора Николића, кнегиње Јулије, и неколико решења кнеза Михаила - о Велимиру. Инспектор Милосављевић се годину дана касније обраћао двору да упита ,,шта ли је, вели, било с тим“, па је морао сам да учини нужне кораке код српске владе ,,да се тестаменту покојникову даде следства". Тек 1909. године Велимирова задужбина је „ступила у живот“, једанаест година од његове смрти, тачно на његов шездесети рођендан, 20. маја 1909, под руководством Државног савета Краљевине Србије, када је београдска општина организовала и пренос његових земних остатака из Минхена у Београд, на Ново гробље. Тако му је испуњена жеља да макар почива у отаџбини. На капели, уз његову бисту, написано је: „Народни добротвор Велимир Михаило Теодоровић 8. V 1849 - 31.1 1898“. Задужбина је деценијама помагала не само школовање омладине већ је из својих обилатих и издашних фондова помагала Београдски универзитет, градњу студентских домова, факултетских зграда, изградњу школа, развој науке, уметности, ,,а то ће рећи свију грана културног живота народнога“. Иако је званично укинута 1945. године, и одузета јој и зграда у центру Београда, она је, као најзначајнија просветна задужбина нашег народа, последњу помоћ исплатила тек 1971. године.

Фотографије: Историјски музеј Србије, Музеј града Београда, Војни музеј у Београду, Народни музеј у Аранђеловцу, Музеј примењене уметности и Википедија

КАКО ДО КЊИГЕ

Књига др Небојше Јовановића „Двор кнеза Михаила Обреновића“ доступна је у свим Делфи књижарама у Србји, као и у Лагуниним клубовима читалаца, а може се наручити и преко сајта Издавачке куће Лагуна laguna.rs

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације