ПОГЛЕД ИСКОСА: Сећање на великана
ПЕТ година је прошло од одласка последњег великог српског историчара уметности Станислава Сташе Живковића (1923-2020).

Божа Ковачевић - Портрет Сташе Живковића - Фото Колекција Вујасиновић
Уз Николу Кусовца задњи је припадник племениташке линије српске ликовно-научне хуманистике, која започиње са Светозаром Радојчићем, Војиславом Ђурићем, Горданом Бабић, Дејаном Медаковићем, Радмилом Михајловић, Сретеном Петковићем, Миодрагом Јовановићем, Војиславом Кораћом и Лазаром Трифуновићем на катедри Историје уметности београдског Филозофског факултета. Тој сјајној групи научника треба придодати и Алексу Челебоновића и Миодрага Б. Протића, Живковићевог пријатеља. Реч је о стручњацима који су на основу бројних анализа остваривали синтезе и свеукупне студије, које данас све више недостају и имали су ширу културу од историје уметности.
Пријатељи су Живковића ословљавали само Сташа, а међу његовим вишедеценијским сарадницима био је и др Миодраг Ђорђевић, уз Бранибора Дебељковића и Мирка Ловрића највећи уметнички фотограф кога смо имали. Сташа је био наш највећи експерт за уметност ране модерне, почетак двадесетог века и његове књиге се и данас препоручују студентима историје уметности.
Чак се и изузетни Лазар Трифуновић чудио где Сташа проналази и износи на светло дана опусе и податке о заборављеним импресионистима. Његова стручност дала му је за право да само он уз Николу Кусовца издаје сертификате о аутентичности уметничких дела. Он се, међутим, бавио најшире и уметницима целог двадесетог века, био је и ликовни критичар, а не само кабинетски радник. На попришту борбе снага на ликовној сцени био је строго национално усмерен, одбацивао је екстреме савремених авангарди, бранио сликаре следбенике високог модернизма, апстрактне уметнике али и младе фигуративце и ирационалисте.
Драгана Јовановића Данилова и писца ових редова је у ликовној критици сматрао својим ученицима и наследницима. Приватно и јавно је био један од највећих дипломата који се могу срести, за њега није била безизгледна ниједна ситуација, што му је омогућило да крајње успешно води две наше најважније галерије у центру града - Галерију Културног центра Београда, у херојско време нашег позног модеризма, од 1958. до 1968, а затим и Галерију САНУ до 1989. године, када је пензионисан.
Наставио је да пише још три деценије, руке су му у дубокој старости дрхтале док би читао свој текст на отварањима међутим, то што је написао било је одлично. Тих и ненаметљив, какав је био по нарави, са својих 97 година, као професор, доктор наука, славни мачевалац, брижни отац и деда, био је сведок и саучесник већег дела ликовних дешавања у српској уметности двадесетог века. Када је заувек отишао, наша култура се обрукала, осим на сајту Црвене звезде и у "Вечерњим новостима" није било озбиљнијег помена о овом сјајном човеку и стручњаку, као што никада није изашао неки зборник њему у част, како то уобичајено Немци раде за своје хуманистичке научнике.

ЏЕЈ ДИ ВЕНС УДАРИО НА ЗЕЛЕНСКОГ: То што он ради је апсурдно
У ИНТЕРВЈУУ за интернет портал УнХерд , амерички потпредседник Џеј Ди Венс назвао је нападе украјинског председника Володимира Зеленског на САД „непродуктивном реториком“ и „апсурдним“.
15. 04. 2025. у 10:27

МАКРОН ПОСЛЕ РУСКОГ НАПАДА: Хитно нам је потребан мир
РУСКИ ракетни напад на град Суми на северу Украјине наглашава хитну потребу за наметањем примирја Русији, изјавио је данас председник Француске Емануел Макрон.
13. 04. 2025. у 15:34

"СИНА СМО САХРАНИЛИ У НИКШИЋУ" Жељко Самарџић о највећој животној трагедији: "То је била туга за све нас"
ПЕВАЧ проговорио о болној теми.
15. 04. 2025. у 10:18
Коментари (0)