ЦЕО ЖИВОТ ЈЕ УСПОРЕН: Владимир Пиштало о доласку у Београд, награди "Меша Селимовић", литератури и страху од пандемије

СТРАХА од епидемије има, он је сада присутан у целом свету.

Фото З.Јовановић

Пуно сам се премишљао око конкретних ствари које су баналне али суштинске - како се понашати у авиону, како јести или пити са маском? Шта је опасније, аеродром или авион? Београд је био знатно безбеднији од Бостона све време. У међувремену је број заражених опао у Бостону а порастао у Београду - каже писац Владимир Пиштало, професор светске и америчке историје на Универзитету у Вустеру у Масачусетсу, непосредно по доласку у Србију, откривајући, за "Новости", са каквим осећањима се упутио на овај пут.

Добитник награде "Меша Селимовић" за књигу године, признања које му је Велики жири "Вечерњих новости" доделио за збирку есеја "Значење џокера" ("Агора"), поручује да се посебно радује томе што ће бити у Београду, што ће шетати београдским улицама и виђати се са пријатељима.

- Ја сам хтео одавно да дођем али нисам могао, лет ми је два пута отказан. Радујем се што ћу отићи код свог фризера Зокија. Нисам видео фризера четири месеца. Живео сам као Робинзон у шуми у Њу Хемпширу. Око мене су били колибрији, дивље ћурке, мрмоти, срне. Чуди ме да нисам научио језик животиња. Сада ћу на Дорћолу опет учити језик града. И то ме радује.

о Биће ово прилика и за уручење награде "Меша Селимовић", које је одложено...

- Најгоре је што се ништа не може планирати. Прво смо желели да се додела награде обави у Народном позоришту. То је диван амбијент, али су одложена окупљања већег броја људи. Одложен је и мој лет. Тако се то тад није десило. Поред доделе награде "Меша Селимовић", ове године су ми отказана два књижевна фестивала, у Франкфурту и у Истанбулу, пошто је у Турској мој роман "Тесла, портрет међу маскама" био бестселер. Нема те награде која слави само награђену књигу а да не слави књигу уопште. Било би лепо да доделу награде "Меша Селимовић" обавимо на отвореном, можда на месту срушене библиотеке на Косанчићевом венцу.

о Литература нам се опет указује, кажете у "Значењу џокера", не као ствар профињености, већ као борба за смисао и ствар преживљавања. Опет, кажете, данашњим људима се књига нуди, али је они неће, немају кондиције да прођу кроз роман... Зашто је то тако, и има ли разлике по том питању у Америци и у Србији?

- Ја лакше увиђам сличности него разлике међу људима. У мојим очима чаша је полупуна, утолико што су људи више слични него различити. Глобално гледано, мислим да ни у погледу читања нема много разлике. Чита се мање, и студенти, овде и тамо, немају кондиције да прођу кроз озбиљан роман.

Фото Н.Фифић

о Како доживљавате и подносите ове месеце епидемије вируса корона?

- Ово није грозно у поређењу са стварно грозним стварима као што је рат (изузев за људе који су настрадали и за њихове пријатеље и породице). Човек се креће спорије, утолико што стално мора да мисли шта да ради: Стави маску! Дезинфикуј ципеле! Опери руке! Опери алкохолом ствари које си донео из самопослуге! Те неспонтане самонаредбе гурају ти штап у точкове. Цео живот је успорен, и успореност доноси осећај хендикепираности.

о Колико нам смех и хумор могу помоћи?

- Нема ситуације у којој хумор не може помоћи. Не верујем да постоје неприкладне теме за хумор. Све су теме прикладне. Сам хумор може бити добар или лош. Добар хумор је увек на нашој страни. Недавно сам разговарао са једном чувеном америчком уредницом нашег порекла. Она је сад у деведесетим годинама. Искрено сам јој рекао да бих био пресрећан да у њеним годинама будем виталан као она. Она је одговорила: - Можда је тајна у томе што никад себе нисам узимала превише озбиљно.

о Какво је стање у Масачусетсу, како у осталим државама? Како то утиче на амерички начин живота?

- Ово је велики удар на економију, десетине милиона људи су остале без посла. Високо школство је погођено. Факултети не знају шта ће са собом. Неки ће се затворити заувек, неки ће радити онлајн, неки пола-пола. Говорим о оном што ми је најближе. Криза факултета ће трајати најмање од две до пет година. Из ње ће факултети изаћи измењени, али не зна се како. Слично се може рећи за цело друштво. У Америци је сад горе него пре три месеца. Све скупа, цела земља се према епидемији односила врло аљкаво. Западне и јужне државе су прогласиле да се проблем не односи на њих, па је сад тамо горе него игде. Могло би се рећи да је сад тамо где је било лоше постало боље, а да је у државама у којима је било добро у међувремену постало грозно.

о Како се понашају политичари, како лекари, а како народ?

- Политичари и медији политизују. На пример, у Масачусетсу је у најгоре време дневно било по 2.500 оболелих, а сад их има мање од 100. То је велико побољшање и заслужује да се тако назове. Али се не назива. Вероватно се калкулише како ће се то одразити на изборе. Лекари много раде и боре се са нелогичностима које прописују администрације болница, вођене профитом. Народ настоји да преживи.

о Уз епидемију, Америку потресају и протести. Како тумачите садашњу експлозију борбе против расизма, рушење споменика, преиспитивање историје?

- Увек је постојала полицијска бруталност (то је глобално тако), али није постојао оволики број камера. Позиви на одговорност полиције су апсолутно оправдани, и мислим да ће нешто добро произаћи из овога. Човек се уплаши како је мало постигнуто у погледу расне равноправности, упркос лепим и прописаним речима. Или можда управо због њих. Уобразили смо да је мапа-територија да су лепе речи - лепа стварност. А нису. Неки мисле да ће одговор на овај проблем пружити употреба још веће количине лепих и прописаних речи. Као одговор на расистичку бруталност, настала је некаква хистерија коју је тешко комбиновати са достојанством. Не видим како уклањање речи "колонија" из назива Мек Дауел Колоније, међународног прихватилишта за уметнике или брутализовање споменика Сервантесу у Сан Франциску помажу било чему.

Фото З.Јовановић

о Како то све утиче на нову трку за Белу кућу?

- Има јвеома много нелогичности, које потичу од политизације. Некима као да одговара инсистирање на стању свеопште катастрофе уочи избора. Неки се озбиљно боје другог таласа короне, комбинованог са протестима на јесен. Усред изолације и наглих промена, људи су изгубили осећај шта је могуће а шта није. Друг, који предаје филозофију на универзитету Холи Крос, каже ми: "Да сам на твом месту ја бих остао у Београду."

о Мислите ли да ће се после ових здравствених и политичких криза нешто променити у односу светских снага, у правилима света, у нашим животима?

- Не мислим да ће другачије свитати и да ће се мушкарци и жене односити другачије једни према другима. Али послови ће се радити другачије. Мислим да ће додатно ослабити положај радништва, већ ослабљен уласком две милијарде Индуса и Кинеза на међународно тржиште рада. Стабилност послова биће још мања.

о Шта би могао да буде џокер у овом времену, ако кажете да је џокер простор слободе и непредвидљивог, симбол друге шансе?

Непредвидљиво је непредвидљиво баш зато што га не можемо уклопити у своје калкулације, па ни искуства.

ЧАРЛИЈУ ДРАГО ЗБОГ "МЕШЕ"

A У књизи "Значење џокера" неколико есеја посвећено је Чарлсу Симићу. Да ли сте се чули с њим у међувремену и шта вам је рекао на вест да је то дело добило награду "Меша Селимовић" за књигу године?

- Чарли је веома добронамеран, увек. Било му је драго. И њега је ова ситуација са короном веома погодила. У овом периоду, унуци су једна од највећих радости у његовом животу. Те унуке не може да виђа. Није их видео онолико дуго колико ја нисам видео фризера. Наравно, деца и унуци тим недосласцима штите њега, јер су Чарли и његова жена Љоља у годинама, па спадају у ризичну групу.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације