IN MEMORIAM - ЗОРАН ГАВРИЋ: МСУ довео међу десет најбољих у Европи

Историчар и теоретичар уметности, универзитетски професор и некадашњи директор Музеја савремене уметности (МСУ) Зоран Гаврић, преминуо је 13. јула 2020.

Архива Новости

У време када култура и политика сећања опстаје само као оаза у теоријским расправама, и када смо сведоци разноврсних историјских ревизионизама, вреди подсетити се изузетног доприноса Зорана Гаврића историји и теорији уметности као научним дисциплинама, али и његовог активног деловања на југословенској и светској уметничкој сцени с позиције управника МСУ.

Гаврић је темељно образовање стекао студирајући историју уметности и филозофију на Београдском универзитету, и потом наставио стручна усавршавања у Немачкој, Аустрији, Швајцарској, Италији и Француској. Још као студент, почетком седамдесетих, објављује текстове из историје, теорије и науке о уметности, што ће уз издавачку делатност бити његово континуирано поље деловања на нашој културној сцени. Гаврићеви текстови о домаћим уметницима, као и расправе и есеји о уметности, носили су печат велике ерудиције, широког познавања теорије, и представљали су врхунске домете српске и југословенске историје уметности.

Током рада у МСУ покренуо је три едиције стручних публикација: Теорија уметности, Поетике српских уметника XX века, и Српски уметнички критичари, које су и данас незаобилазна литература за све студенте историје уметности, али и поштоваоце модерне уметности. Међу капиталним издањима која је приредио и превео посебно се истичу публикације о Марселу Дишану и Јозефу Бојсу, где су Гаврићеве уводне студије показале сву раскош његовог интерпретативног модела читања дела двојице кључних уметника XX века.

У години када нас је Гаврић напустио, МСУ обележава педесет пет година од отварања зграде на Ушћу. У богатој историји МСУ, Гаврићев рад (запослио се 1981), и потом управљање Музејом (1986- 1993) обележили су осамдесете и прелазак у деведесете године XX века. На чело институције Гаврић је дошао на предлог Стручног већа МСУ што говори о поверењу колега у његову стручност и компетенцију. Указано поверење Гаврић је у потпуности оправдао.

На чврсте темеље и модернистичке каноне институције које је поставио иницијатор њеног оснивања Миодраг Б. Протић, и надоградили потоњи управници Марија Пушић и Коста Богдановић, Гаврић је унео нове импулсе и идеје у програмску и издавачку политику МСУ. Период друге половине осамдесетих година обележила је интензивна међународна сарадња, и први пут представљање европској публици дела српских уметника: Косте Хакмана у Паризу, Саве Шумановића у Минхену и Милене Павловић Барили у Парми. Београдска публика је у МСУ у том периоду поред ретроспективних изложби југословенских уметника, могла да види и бројне репрезентативне и правовремено приказане међународне изложбе (група ГУТАИ, група ЦОБРА, Георг Базелиц, Јан Дибец, Алвар Алто, Бери Фланаган, Атерзе, итд).

Фото МСУ

Гаврић је као селектор или коаутор представљао уметнике из Србије и Југославије на значајним међународним ликовним манифестацијама, а био је и селектор наступа Југославије на Бијеналу у Сао Паулу 1987. (уметница Милица Стевановић), као и комесар југословенског павиљона на Бијеналу у Венецији 1990. (уметник Бранко Филиповић Фило).

Захваљујући динамичним програмима и међународној видљивости крајем осамдесетих година XX века, Музеј савремене уметности је према анкетама и проценама утицајног часописа "Кунстфорум интернатионал" сврстан међу десет најбољих европских музеја модерне и савремене уметности у Европи.

То су били највиши домети ове установе али и "лабудова песма" уочи деведесетих година, које су обележили југословенски ратови и распад државе, као и насилна смена Гаврића са места директора јануара 1993. и избацивање из институције априла исте године. Уследио је период девастације институција културе у Србији, које су биле препуштене " слободном паду" како је то сликовито описао Милета Продановић.

Фото МСУ

Читаву деценију Гаврић је остао без сталног запослења, да би након одбране доктората на Филозофском факултету у Београду 2001. започео академску каријеру. Предавао је на Факултету примењених уметности где је изабран у звање редовног професора 2005. Такође, као професор по позиву предавао је на Факултету драмских уметности у Београду и на Факултету ликовних умјетности на Цетињу. Данас, у време друштвених мрежа, коментари његових некадашњих студената сведоче о томе да је своје темељно познавање историје и теорије уметности успео трајно да пренесе генерацијама академаца које је едуковао.

С великим пијететом можемо у закључку да констатујемо да нас је напустио један од водећих стручњака и најбољих познавалаца историје и теорије модерне уметности, и најкомпетентијих директора МСУ у педесетпетодогишњој историји те институције.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације