СА МАРИНОМ ДО ДУБИНЕ ДУШЕ: Редитељ Борис Миљковић о документарцу посвећеном великој уметници, роману "Југословени", новом таласу

ИЗЛОЖБУ "Чистач" Марине Абрамовић у Музеју савремене уметности видело је више од 60.000 људи, а на њеном предавању на Ушћу, својеврсном уметничком Вудстоку, присуствовало је 6.000-7.000 младих људи, који су заиста уживали у том искуству. Обе бројке су импресивне.

Миљковић и Абрамовић / Фото Moj OFF

Ово, за "Новости", тврди редитељ Борис Миљковић, чији ће дугометражни документарни филм "Повратак кући - Марина Абрамовић и њена деца" премијерно бити приказан 5. децембра на онлајн платформи Moj OFF. Ово остварење, настало током припрема "Чистача", уз искрену и дубоку интроспекцију уметнице, доноси и причу о томе како она своја "жива дела" преноси на нове генерације извођача, кроз форму - реперформанса.

- У почетку ми је читава ствар са реперформансима била помало неразумљива - признаје Миљковић. - Чинило ми се чак да је све то што ти млади људи раде, у бити, једна механичка имитација Марининих перформанса, као и тест њихове издржљивости. Испоставило се да нисам био у праву, као и много пута до сада. Њиховим играњем Марининих дела, међутим, добијен је један нови квалитет и потврђена универзалност перформанса као уметничке творевине. Чинило ми се као да сам на Марининим перформансима присуствовао праизведби Шекспировог дела у Глоб театру у Лондону, у 17. веку, док сам у тим другим извођењима видео неке нове слике. У том смислу реперформанс има вредност. Марина је сама његов родоначелник: почетком двехиљадитих у њујоршком "Гугенхајму" извела је седам реперформанса својих дела.

* У филму она веома дубоко разоткрива своју интиму...

- Снимали смо годину и по и заједно проводили доста времена, које није било радно. Ишли смо на ручкове, дружили се по подне, шетали по шуми. То је укључивало и копање по њеним архивама, које су импресиван фундус, са материјалом о десет живота, о чему би могао да се направи један посебан филм. Атмосфера коју смо тако створили често је резултирала тренуцима искрености, зрнцима лепоте коју Марина има, а која је тешко видљива у неким радовима. У центру свих њених радова, са друге стране, налази се - Марина Абрамовић. Све што она ради је вишезначно. То је резултат велике утопљености у оно чиме се бави, где се границе између посла и приватног живота бришу. И када се одмара, то добије неку причу или значај.

* Маринина сећања на Југославију у филму су сива, док су у вашем недавно објављеном роману "Југословени" она у боји мора и звуцима рокенрола. Ипак, књига се бави деконструкцијом личног, али и идентитета једне групе која више не постоји. На који начин?

- Када је у питању сивило Маринине Југославије, оно је резултат репресивног односа са мајком, која се здушно потрудила да њена младост буде под притиском. Сива, грозна. Али она је одреаговала и побегла од куће. Југословени из наслова моје књиге нису само Срби, Хрвати, Босанци. Ту има и Американаца, Немаца, Италијана. Сви они, током неколико година своје младости, долазе на једно јадранско острво. То је племе, које сам могао да назовем и Апачима, Мохиканцима, али су испали Југословени, јер су били, на много различитих начина, у истом пекмезу као и ја сам.

* У другом плану књиге, као мотив се појављује и Брионски пленум. Како данас цените значај тог историјског догађаја?

- На фону одрастања те моје групе Југословена постоји и девастирање, нестајање једног великог система, који би се могао назвати стварним животом. Тај почетак загонетке Југославије очитан је и Голим отоком, који је у непосредној близини мојих јунака. У књизи постоји и линија приче везана за шах, на чију се тадашњу популарност може гледати и као на стилизовану слику Хладног рата. Са једне стране је била група совјетских генија, а са друге остатак света. Врхунац је био меч Спаски - Фишер, у Рејкјавику, 1972, који се пратио са појачаном пажњом, јер то више није био само шах. На том мом острву после овог догађаја, који може да симболизује и врхунац Хладног рата, наступа сумрак, а онда и ноћ.

* Боби Фишер не представља ту само остатак света, већ и побуну, рокенрол?

- Између њега и Радио Луксембурга, "Битлса" и "Ролингстонса", у мојој генерацији је постојао знак једнакости. Супротстављајући се огромној шаховској сили Истока, он је у тој побуни представљао и нас.

* Осамдесетих година прошлог века, заједно са Бранимиром Димитријевићем, овдашњем звуку рокенрола, дали сте слику, кроз емисије "Рокенролер", "Нико као ја"... Зашто тај телевизијски језик и естетика нису имали наследнике?

- Тачно је да бели студио није могао да живи наредних педесет година, нити драматургија идеја коју смо поставили у "Руском уметничком експерименту", али је то оставило доста последица на укупан развој медија. Нови талас је осамдесетих експлодирао у свим својим појавама - моди, књижевности, новинарству, радију и телевизији, а његовим етаблирањем тада створили смо предуслове за нешто што се данас популарно зове - кративне индустрије.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације