РУСКИ ФИЛОЗОФ СРПСКИХ КОРЕНА: Николај Владимирович Станкјевич, мислилац, песник и просветитељ 19. века, био је поносан на своје порекло
О НИКОЛАЈУ Владимировичу Станкјевичу (1813-1840) у Србији се врло мало зна, иако је овај значајан руски мислилац, песник и просветитељ био српског порекла. Живео је свега 27 година, али је имао велики утицај на руску књижевност и филозофску мисао. Тридесетих година 19. века Станкјевич је организовао кружок у коме су били и Висарион Белински, Алексеј Кољцов, Тимофеј Грановски, Иван Тургењев, Михаил Бакуњин, Константин Асаков, а касније Лав Толстој и Фјодор Михаилович Достојевски.
Животна прича Станкјевича делимично је расветљена у књизи "Срби у Белгорју и Русији - нераскидиве историјске и културне везе", групе руских и српских аутора, недавно представљеној у оквиру манифестације "Дани Белгорода у Београду", али је, по речима др Небојше Кузмановића, директора Архива Војводине, на младим научницима да је до краја истраже.
- Школовао сам се на Филозофском факултету, али сам тек преко ове књиге упознао рад Станкјевича, пореклом Србина - каже Кузмановић. - Успео је за кратко време да оствари велики утицај на Тургењева, Толстоја, Бакуњина, са којим је имао велику преписку. Из ње сазнајемо много о Станкјевичу. Школовао се у Русији, Италији, Немачкој, где се упознао са тамошњом идеалистичком филозофијом: Кантом, Шелигом, Хегелом. Не знамо, нажалост, одакле су његови преци дошли из Србије у Русију. Наши истраживачи имају задатак да то открију, јер ништа лепше нема него пронаћи велико неоткривено дело.
КАРТАШЕВ: ВЕРОВАТНО ЈЕ СТАНКОВИЋ
ПРВУ Станкјевичеву биографију, поводом 200 година од његовог рођења, објавио је руски генерал и писац Николај Александрович Карташев. Написао је и књигу "Живот Станкјевича". Претходно су у Француској о овом филозофу објављене две књиге.
- У архивима је записано да је родоначелник породице Станкјевич дошао из Србије - пише Карташев. - На позив Петра Великог у 18. веку дошло је много људи из Србије, Босне, Црне Горе, Славоније и Далмације. Међу тадашњим Србима који су дошли у Русију били су Милорадовићи, Кнежевићи, Божићи, Стојановићи, Поповићи, Марковићи, Зарићи, Мировићи, Хорвати и други. Руски историчари су израчунали да је у 18. веку у Русију дошло скоро десет хиљада Срба. Многа од тих презимена су касније искривљена, па је сасвим могуће да су се Станкјевичи до доласка у Русију презивали Станковићи.
У селу Удеревка у Вороњешкој губернији, у родној кући Николаја Станкјевича смештен је његов музеј. У њему се чувају многи документи и писма. Једна од праунука Станкјевича ради у Библиотеци "Владимир Лењин" у Москви. Она је доктор наука и зна да су се њени преци поносили српским пореклом.
- Познато је да је његова српска породица стекла и руско племство, чувајући дубоке особине српског карактера - истиче Павел Ољхов, професор филозофије и теологије на Белгородском државном националном универзитету. - Његово породично имање, кућа у којој је живео, гробље на којем је сахрањен и алеја која се пружала уз кућу, значајно су оштећени у потресном 20. веку и тек сада се обнављају. Али, слава Николаја Станкјевича никада није престала.
Интелектуални кружок Станкјевича основан у зиму 1831-1832. године окупио је интелектуалце, који су, по дневничким записима К. С. Асакова, били у првој фази младости:
- Неки од њих скоро да још нису могли да се назову младићима. Другарство, заједничка интересовања и склоности, међусобно су повезивали десетак студената. Када би неко увече свратио у ниске собице пуне дуванског дима, видео би живописну слику: за клавиром је седео младић лепог изгледа... тамна, готово црна коса спуштала се низ образе, а дивне, живахне, паметне очи оживљавале су његову физиономију... Из дијалошког језгра овог круга, израстао је цвет руске књижевности, писци најразличитијих карактера. Толстој је, једном приликом, за ноћ прочитао преписку Станкјевича и расплакао се. Касније је признао: "Никада нисам волео некога као што сам волео овог човека." Да је живот Станкјевича и његовог кружока трајао дуже, можда би руска и светска историја књижевности и филозофије биле другачије.
Један од класика руске књижевности Иван Сергејевич Тургењев написао је:
Тургењев и Станкјевич су често обилазили околину Рима, разгледали споменике и античке знаменитости.
- Често се осећао лоше, али његов дух никада није клонуо, и све што је говорио о древном свету, о сликарству, вајарству, било је испуњено узвишеном истином, свежом лепотом и младалачким жаром - писао је Тургењев. - Једном смо шетали и говорили о Пушкину, којег је страствено волео, као и Гогоља. Почео је да говори његову песму једва чујним гласом и док смо се пењали уз степенице одједном се закашљао, марамицом прекрио уста, а на марамици се појавила крв... Инстиктивно сам се тргао, а он је, насмејан, само завршио песму. Повремено га је, ипак, обузимао страх, као да је осећао близину смрти. Нико није дискутовао тако лепо као он, чак ни Толстој не би нашао фразе код њега. У целом његовом бићу, у његовим покретима, постојала је нека грација, као да је био царски син који није знао своје порекло.
Пријатељовао је Станкјевич и са Бакуњином.
- Наше пријатељство је нераскидиво... Није засновано на односима, заједничким животним интересима или навици - написао му је. - Ми смо се сјединили око идеје, или тачније, у бескорисној љубави према добру, и ова веза је вечна.
ПРОДАВАЛИ БРАШНО И ВИНО
У ДРЖАВНОМ архиву у Вороњешкој области је сачувано да је 1820. године породица Станкјевич у својих пет села имала више од 300 сељака. Станкјевичи су продавали брашно и вино војсци и флоти. Били су цењени и као добротвори. Кад је у Тули избио велики пожар 1834. сложна браћа Станкјевич су дала тадашњих 100.000 рубаља помоћи, што је у то време био огроман новац.
Станкјевич је написао мало у свом кратком животу. Најважније дело, као и код других филозофа тог времена, представља његова преписка.
- Ни она не открива много, потребно је дубље проучити преписку Бакуњина, Белинског, као и друга сећања из тог периода, како бисмо разумели његов изузетан утицај - закључује професор Ољхов.
ДНЕВНИК СТЕПИНЦА ЗАГРЕБ КРИЈЕ ДЕЦЕНИЈАМА: Интервју - Проф. др Предраг Илић, аутор тротомне студије о злочинима у НДХ
О НЕКАДАШЊЕМ загребачком надбискупу Алојзију Степинцу (Брезарић, 1898 - Крашић, 1960) и његовој улози у Независној Држави Хрватској током Другог светског рата, објављен је у Републици Хрватској огроман број историографских и хагиографских књига, зборника радова, фељтона, чланака, али не и његов дневник у пет књига, који је водио од 30. маја 1934. до 13. фебруара 1945. године.
15. 12. 2024. у 13:55
ДА ЛИ ЈЕ МОГЛО ГОРЕ? Ево зашто је пред репрезентацијом Србије "немогућа мисија" у квалификацијама за Светско првенство?
Фудбалска репрезентација Србије играће у групи К са Енглеском, Албанијом, Летонијом и Андором у оквиру квалификација за Светско првенство 2026. али је селекција "горди албиона" нешто што ће представљати највећи проблем изабраницима Драгана Стојковића Пиксија. Не само због квалитета, већ и због нечег другог.
14. 12. 2024. у 13:16
"ТРАГЕДИЈА, ПОЧИВАЈ У МИРУ" Анђушића погодила вест - нашли га мртвог: "Никад не знате кроз шта људи пролазе"
"ТРАГЕДИЈА, почивај у миру..."
17. 12. 2024. у 18:26
Коментари (0)