НЕЋЕ МОЋИ: Реципроцитет је у оку посматрача

Зашто је скандалозно забранити америчког новинара, али не и руског, и због чега би "Београдски синдикат" могао бити опаснији од Северине?

Фото З. Јовановић

Русија је пре неколико дана трајно забранила улаз за 92 држављана САД,укључујући и различите безбедносне званичнике, шефове кључних компанија војноиндустријског комплекса и финансијских институција које снабдевају украјинске трупе оружјем и спонзоришу кијевски режим, али и новинаре.

У Руску Федерацију више не може да уђе 14 новинара "Волстрит џорнала", пет "Њујорк тајмса" и четири "Вашингтон поста". На новој "стоп листи" се налазе, како то Москва оцењује, "редакције и репортери водећих либерално-глобалистичких издања, укључених у производњу и ширење лажних вести о Русији и руским оружаним снагама, пропагандно заташкавање хибридног рата који је покренуо Вашингтон".

И домаћи прозападни медији и они западни овај потез поново оцењују као још један "диктаторски", "цензорски" потез "аутократе из Кремља" којим се "гуши слобода" медија, говора и слично. Истина је, међутим, како то најчешће бива, ако не "негде између", а онда потпуно на руској страни, јер је, како је то и Москва саопштила, овај потез "одговор на русофобични курс администрације председника Америке Џозефа Бајдена" и до ње долази, поновимо, након што су Сједињене Државе увеле санкције бројним руским политичарима, представницима пословне заједнице, научницима и културним личностима и новинарима.
Овакав потез је константа руског деловања, макар од државног удара у Украјини 2014. године и почетка сукоба, да не идемо сад предалеко у прошлост. То деловање је увек било реактивно - руска држава није сама дизала улог него је увек реаговала на потезе држава Колективног запада. Када би нека западна држава протерала руске дипломате, Москва је одговарала истом мером. Када би Запад увео некакве санкције, Русија би одговорила истом мером. Када би Запад забранио руски медиј, Русија би забранила неки западни.

Реципроцитет је један од основних принципа у дипломатији и то се не односи само на велике силе него и на мање државе од којих се очекује да на сваки "непријатељски" потез одговоре истом мером.

Питање је како се иста ствар (ограничавање рада медија и новинара) у једном случају може називати борбом за слободу медија и новинара, а у другом цензуром и недемократском праксом. Али на то питање, као и бројна друга, сви одавно знамо одговор.

Исто као и око одлуке Руске Федерације да на своју територију забрани улаз за 92 одабраних држављана САД, у нашем региону дигла се велика бура (што би на Н1 рекли "бура у јавности се не стишава") око забране уласка у Србију, односно проблема које је на нашој граници имала хрватска естрадна уметница Северина Вучковић. Уопште не желим да улазим у то да ли је Северина заиста заслужила да се нађе на "црној листи" или није. О томе суд нека донесе свако понаособ. Можда је и потпуно невина (мада смо сви видели да није). Вероватно и, на пример, међу новинарима "Волстрит џорнала" има неки који није баш заслужио да му се онемогући обилазак Ермитажа, или неког руског војног постројења, али принцип је принцип, односно правила су - правила. Држава је тако одлучила на основу неких својих параметара о којима не морамо све ни да знамо.

Проблем је овде што без грешке и без изузетка сви они који су устали у одбрану певачице Северине, или глумца-снајперисте Феђе Штукана (који је, иначе, у серији "Клан" одлично одиграо улогу човека за којег се да претпоставити да је Љубиша Буха звани Чуме - то је тај сензибилитет), нису исто то урадили када су у питању били неки Срби. Небитно да ли се радило о чувеним песницима, правницима, историчарима, државним функционерима или музичарима. Некако се подразумева да онај ко Србима брани улазак на своју територију само штити себе, свој народ и државу од нове "великосрпске агресије". А исто се тако подразумева и да када власти у Београду одлуче да неко није добродошао у нашу земљу то представља заправо "одбрану своје власти" и заустављање Србије на путу њеног прикључивања "нормалном свету".

Зашто би чланови групе "Београдски синдикат" били опасност по безбедност и уставни поредак Црне Горе, а Северина то не би била? Зато што "Београдски синдикат" пева о српским темама и српским жртвама (на пример песма "Теци реко" о српском страдању у Јасеновцу и НДХ), док је Северина, како пише један луксембуршки лист из Београда, "радије изабрала да прича о пројектима етничког чишћења него о баналностима са естраде". Мада о највећем етничком чишћењу од краја Другог светског рата није причала, више је певала на прослави тог злочина.

"Данас нам је државни непријатељ Северина, сутра ће бити нека учитељица, прекосутра паор", пише овај лист, заборављајући да је грађанима државе из које Северина долази јуче државни непријатељ био не Баја Мали Книнџа него Момчило Бајагић Бајага. А јуче им је државни непријатељ била учитељица Стана Арнаут коју су силовали, мучили и заклали пред њеним ученицима у Пребиловцима, као и паор из Клепаца Вукашин Мандрапа, мучен и заклан на оном стратишту о којем пева у Миловој Црној Гори забрањени "Београдски синдикат".

"Северина је циљано изабрана", тврде ови што се згражавају над њеним "малтретирањем" на граници. И "Београдски синдикат" је исто тако циљано изабран. Као и Матија Бећковић, Дејан Мировић, Милош Ковић. Много је опасније када се бира насумично, односно када се проврти мало "Фејсбук", па се погледа ко је тамо шта качио што би могло да увреди младу хрватску демокрацију. А њу највише од свега вређа било какво помињање српског присуства и историје на простору који зову лијепом својом.

Препоручујемо

Колумне

0 2

НЕЋЕ МОЋИ, Дрино, је*ем ти

11. 08. 2024. у 09:00

Колумне

1 1

НЕЋЕ МОЋИ: Народ њен

04. 08. 2024. у 07:00

Колумне

0 2

НЕЋЕ МОЋИ, Примењена уметност

23. 06. 2024. у 09:15

Колумне

0 3

НЕЋЕ МОЋИ: Војевање изгубљене битке

13. 05. 2024. у 08:35

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације