ОСЛУШКУЈТЕ СВОЈЕ ТЕЛО: Савет стручњака - Битно је да имамо мапу душе, будите нежни према себи (ФОТО)

КРОЗ живот идемо, брже или спорије, вођени умом, док нас тело у томе само прати, попут неког носача мозга или система подршке за остваривање наших замисли и хтења.

Фото Pixabay free images

Без тела не бисмо могли да спроведемо ништа од жељеног, али, на жалост, оно нам се подразумева као део који је ту да би нас слушао, изводио наше команде. Међутим, требало би и ми да слушамо, или бар ослушнемо, њега. Да на време чујемо шта нам поручује својим суптилним сигналима, болом, титрањем, напетошћу, опуштеношћу, грчењем, пре но што, у немогућности да се одбрани, исто то, али овај пут много гласније, тело мора да нам поручи болешћу. Већина нас то не чини, глува за овај глас. Према речима др Лее Имширагић, интернационалног говорника, аутора бестселера, интелигенција тела највећа је интелигенција коју поседујемо, а може јој се, између осталог, приступити техникама енергетске психологије. Наша саговорница даје нам једноставан пример тога како, у свакодневици, не слушамо своје тело:

- Понекад када почне да нам пада имунитет имамо осећај да нам се ништа не једе тог дана, па нас страхови попут „снага на уста улази“ или „мораш да једеш да не би пао“ „повуку“ да једемо. Тако оптерећујемо тело, не дозвољавамо му да се само исцели, иако му је реално тога дана била потребна само вода. Дакле, страх нас тера да једемо, а нисмо гладни.

Фото Shutterstock

Требало би да имамо поверење према самом себи?

- Да, да је тај наш осећај да нисмо гладни меродавнији него осећај који нам каже, као интернализован глас наше бабе, снага на уста улази, треба да једеш. Поверење да смем више да верујем свом осећају и унутрашњем гласу него тим „покупљеним“ из детињства. Постоји једна једноставна методологија у интелигенцији тела, како да знамо шта је страх, а шта унутрашњи глас. Страх, односно ти гласови који нам „говоре“, увек нам стварају грч у телу, скупљају нас, у пределу срца, рамена, или негде друго, али можемо, ако обратимо пажњу, да приметимо да нам стварају грчење тела. С друге стране, ако некада осетимо да је у реду тог дана да пијемо само воду, осетимо и опуштеност у телу. Да, глава је и даље ту, „лудује“ са свим што има да каже, али у телу, стомаку, желуцу осећамо пријатност и релаксираност од тежине и грча.

Како да се научимо да примењујемо тај принцип?

- То је вежба, шта год радите у животу требало би да будете нежни према себи. Људи пробају неку од енергетских техника па кажу „Јао, па нисам сигуран“. Шта сте у животу урадили из прве па сте били сигурни? Пробате једном, нисте сигурни, пробате три пута, мало имате бољи осећај, а после пет пута – олалала, није уопште компликовано! Ако постоји једна ствар која ће вам помоћи да било шта урадите у личном развоју, то је та нежност према себи. Како смо нежни према нашој деци? То се види у стрпљењу. Ми не кажемо нашем детету: „Када ћеш да проходаш, још ниси, а комшијин мали јесте?“ Не, него уживамо у сваком тренутку, немамо то нестрпљење које много пута показујемо према себи, чак иако смо нешто само једном урадили. Лаган и брз напредак настаје после поштовања и љубави према себи, која се види у нежности и стрпљењу.

Фото Pixabay free images

Да, али морамо да имамо и радозналост уз то...

- Радозналост је један од најбољих лекова за страх. Људи који су радознали заиста не старе духом, они не кажу „Е, то је било у моје доба“, већ „Хајде да видимо шта је ово“. Доказано је да наш ум није фиксан, да нервне ћелије могу да се регенеришу, али проблем у томе није физички део, већ они који имају јаке ставове и отпоре попут наведеног „Е, то је било у моје доба“. Радозналост је феноменална, она вас чини флексибилним да пробате нове ствари.

МАПА ДУШЕ КРЕЋЕ ИЗ СРЦА

Тони Бузан је творац технике „Мапе ума“, а ви нас, са друге стране, позивате да заједно са вама пратимо мапу наше душе. Могу ли ум и душа да фукнционишу без контсантног преплитања, нераскидивости, мутуализма?

- Према мом искуству из свих области којима се бавим то јесте нераскидиво и повезано, само је до наше свести, као посматрача, да приметимо колико смо свесни те повезаности. Што смо свеснији, нама живот постаје лепши, што смо мање свесни, живимо у изолацији и живот нам постаје тежи, та повезаност апсолутно постоји. Такође, сарадња са другима лепша је што смо свеснији, јер се мења перцепцију не само о нама, већ и о томе какав је свет и други људи.

Фото Pixabay free images

Како би изгледала мапа душе приказана на Гугл мапама? Где је лоцирана, која је почетна а која крајња станица до циља, на које лепоте би успут требало да обратимо пажњу, има ли путарина које бисмо могли да избегнемо да их не бисмо непотребно плаћали?

- Ми смо дошли на свет са тим упутством за себе, једино што нисмо обавештени да имамо такву мапу, ни како да јединствено упутство за употребу себе научимо да читамо. Не бих рекла да има ствари које су ту да би радиле против нас, путарине плаћамо више пута јер никако да се фокусирамо да научимо да читамо упутство. Лоцирана је стално на истом месту, у средишту, а увек иде из срца, па се одмотава и даље наставља. Наш живот је путовање, сами стварамо себи велику количину стреса са идејом да стално треба нешто да завршимо: „ту ду“ (за урадити) листу, школу, факултет, кућу и стан, стално имамо нешто што морамо да завршимо, што ствара стравичан стрес неразумевањем да ми заправо само путујемо.

- Тако да та мапа нема крај, то што смо ове године били негде не значи да смо то и завршили, већ је то успутна станица. Сама реалност није тако линеарна, иако је ми много пута тако доживљавамо. Битно је да имамо мапу душе, да бисмо се понекад сетили у свакодневним стварима да на мале ствари применимо велику слику. Некада створимо стрес јер изгубимо суштинску, велику слику, зато што се потпуно фокусирамо и зумирамо малу ствар, а изгубимо свест о величини онога што јесмо и свог путовања.

Фото Pixabay free images

СВИ СМО ДЕО ИСТЕ ЦЕЛИНЕ

Зашто често не схватамо да смо сви део истог универзума?

- Колико год ми некада волели да се заштитимо и мислили да смо острво, као када би ћелија веровала да је једина, то се никада не покаже добрим. Феноменално је што смо део прелепе целине. Ако бих то свесно превела у мисао, она се огледа у уверењу да заиста све ради за нас, зато што смо део целине - што смо свеснији, све више ради за нас. Начин на који блокирамо било шта да дође до нас је управо блокирање свести о повезаности ума, емоција, интелигенције тела, или са другим људима. Наш мозак изгледа као соларни систем, чак су и пропорције исте. Човекова ушна шкољка изгледа као Млечни пут, пропорционално је иста, о чему постоје и научни радови. Само ако хоћемо мало да погледамо шире видећемо, једино онај ко не жели да види неће. Међутим, овај први ће временом имати све више поверења и знања.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације