ВЛАСТ У АРМИЈИ ДРЖАЛА СУ ТРОЈИЦА ГЕНЕРАЛА: Ранковић је две године пратио акцију око повратка Црњанског коју је водило руководство Србије

ПОЧЕТКОМ септембра прошле године (1965), Иван Гошњак је добио писмо од генерала Милоја Милојевића у коме је било доста претеривања о стању у Армији, па и неприхватљивих и штетних политичких оцена.

интересовања Лека са Стамболићем и генералом Гошњаком на отварању једне изложбе, Фото Архив породице Ранковић

„Друг Тито је“ – каже ми Гошњак – „љут због овог писма, као и због шовинистичог испада једног Србијанца у школи резервних официра у Билећи. Цела ствар је утолико незгоднија“ – вели он – „што је повезана са тобом“ .

На моје питање како се нечије глупости могу повезивати са мном, Гошњак је одговорио да се сећа једног таквог случаја који је рашчишћен још пре две године. „А Крајачић је тек сада послао информацију о томе на Брионе!“ – каже Гошњак.

Убрзо је потом одржана седница ИК. Говорећи о разним шовинистичким појавама у Србији, Тито је изнео како је тај Србијанац, показујући на његову слику, рекао: „Докле ће овај (Тито) да виси овде на зиду, ту треба да дође Александар“. „Међутим, из Савеза комуниста је искључен“ – казао је Тито – „Загрепчанин који је обавестио о овом случају, а Србијанац је заштићен!“

Тито је тада, између осталог, оштро реаговао и на повратак Милоша Црњанског из емиграције у земљу, као и на сусрете неких другова са њим. Мени је тек касније постало јасно да сам и с тим доведен у везу. Ријечки „Нови лист“ донео је белешку у септембру прошле године из које се види да сам био у друштву Срђе Прице и Милоша Црњанског. Ту белешку сам прочитао тек у јануару следеће године, када сам је добио од Милојка Друловића. „Нови лист“ је, изгледа, уобичајено нотирао један догађај.

ИНАЧЕ наче, до сусрета са Црњанским је дошло сасвим случајно. Био сам на пропутовању из Дубровника, где сам провео летњи одмор и на повратку за Београд намеравао сам да се задржим који дан у Ријеци ради виђења са Прицом. Нисам знао да се код њега налази Црњански, односно да је допутовао са њим из Лондона. Прица није могао да га одбије да му се прикључи, јер му је Црњански навео разлог – страх од четничке емиграције, а затим, да није знао ни како ће бити примљен у земљи. Кад ме је Прица упозорио да је Црњански у његовој кући, нисам то сматрао запреком да са својом породицом пођем код њега на ручак.

Лично се нисам ангажовао око повратка Црњанског у земљу. Из депеша ДСИП-а пратио сам акцију око тог повратка коју су водили другови из Србије више од две године. Такође сам се слагао, кад сам чуо од Веселинова, да је све уређено у вези са његовим повратком.

Повратак свакако није могао да буде штетан, јер је Црњански по закону спадао у категорију емиграната који се могу вратити у земљу. У току рата као и после њега, он није водио никакву непријатељску активност против Југославије.

Стигао сам у Београд три дана пре Прице и Црњанског. Истог дана сам рекао Друловићу како би било неукусно ако би штампа учинила нешто више од уобичајеног објављивања вести да се Црњански вратио у земљу. Штампа је, међутим, ударила у велика звона, а чланови ИК – Вукмановић и Веселинов – приређивали су вечере за Црњанског у својим становима. Титу ово нико није сигнализирао, јер су њих двојица „безопасни“ пошто их нико није „вешао“ на зид билећке касарне. На њихову срећу – нису ни Србијанци.

У ИСТО време већ су се, ту и тамо, шириле приче о мом супротстављању реформи, о неслагању са Титом, о мојим критичким примедбама на стање и односе у Армији, о спровођењу кадровске политике у СИП-у у интересу учвршћивања „личних позиција“, о подржавању националистичких и шовинистичких појава у Србији, о подршци Извршном већу Србије, о отпору према СИВ-у, а посебно о питању набавке локомотива из иностранства.

Ова прича настала је и ширила се баш у време афере са локомотивама, када сам се заиста супротставио Стамболићевом предлогу за смењивање Драгог Стаменковића са функције председника Извршног већа Србије.

Дакле, то се говорило и смишљено протурало у време док сам ја на јавним скуповима и радним састанцима иступао у прилог реформи, јачању и усавршавању самоуправљања.

Реформу сам прихватио као добру и корисну меру, али под условом да се добро припреми да би инострана помоћ, која споро и несигурно корача према Југославији, прешла њене границе.

Те приче тенденциозно су протуране „испод жита“, у моменту док сам јавно иступао у прилог одлучне борбе против свих врста шовинизма и посебно национализма у Србији, при чему нисам ни помињао такве појаве у другим крајевима Југославије. Веома је занимљиво да су такве приче темпиране баш у време када сам ушао у оштре дискусије и објашњавања с неким друговима због њиховог огорчења на стање у Армији, позивајући сваког на смиривање и упућујући их на редован пут рашчишћавања проблема.

Било би добро за будућност кад би појединци могли да ставе на пробу своју савест. Можда би се, ипак, присетили својих речи о изрођавању Армије и њеног руководства, о томе да ће она једног дана постати претња читавом друштву. Могли би да освеже своја сећања и они који су говорили да су добри комунисти у Србији на ивици самоубиства због владајућег неповерења у људе уопште, у сваког оног који критикује и тражи више слободе у изношењу мишљења и предлога. Говорило се, такође, о крајњој непопуларности тројке Гошњак (Иван), Шашић (Јефто) и И.(ван) Мишковић, која у Армији има сву власт, затим о нужности раздвајања партијских и војних функција, о саставу Опуномоћства ЦК у коме би била већина партијских радника ван Армије – секретар Опуномоћства, такође.

Неки су, штавише, сматрали да је Армија извор гушења националних права и равноправности југословенских народа, те зато излаз може бити једино у децентрализацији, при чему би свака република имала своју војску; војници би служили војни рок на свом подручју и обуку изводили на свом језику.

Ако бих хтео да отклоним сваку забуну, морао бих рећи да примедбе и размишљања ове врсте нису долазили до мене од кадрова из Србије. Иначе, ја сам такође сматрао да неких тешкоћа у Армији има, нарочито кадровских, и да постоје проблеми у односу према људима, али их никад нисам преувеличавао, нити учинио ма шта што би слабило ту нашу војну организацију, са свим њеним специфичностима и осетљивостима...

НE ЖЕЛИМ овде да помињем људе, сем у случајевима кад је то неизбежно. Има оних који, кад су нечим незадовољни, могу и да лупну чак и да кажу понешто теже а да, у ствари, тако не мисле, а још мање да сходно томе ураде нешто непромишљено. Овде ћу навести једа пример.

Приликом једног разговора о неким општим стварима упитао ме је Лазар Колишевски да ли, као секретар ЦК, знам за његово опширно писмо које је пре два месеца упутио генералном секретару Савеза комуниста – Титу. Кад сам му рекао да нисам обавештен о писму и његовој садржини, није у први мах поверовао, а кад сам га ипак убедио, зачудио се. Рекао је да се ради о писму на осамнаест куцаних страница, у коме је изложио своје примедбе на тешку ситуацију у Армији. Ударио је песницом о сто и с повишеном дозом нервозе изговорио веома тешке речи о односима у руководству, о свом одласку у пензију, пошто више неће да сноси одговорност за овакав наш рад. Умирио сам Колишевског, обећавши да ћу питати Тита о чему се ради и шта мисли да треба предузети у вези са изложеним проблемима у поменутом писму.

Након тог неуобичајеног разговора искористио сам прву прилику и поставио то питање Титу. Али, ни тада ни касније нисам добио други одговор сем „видећу с Гошњаком“ и то упркос захтеву Колишевског да се цела ствар изнесе пред ИК. О Лазином реаговању – Титу нисам ништа говорио. Држао сам се доследно једног стила у свом раду и односима према друговима, оправданог само у нормалним и искреним односима међу људима.

ЈОВАНКИНА САМОВОЉА

КАДА  је Лазар Колишевски дошао код код мене у ЦК изнеоје и  следеће: Јованка  има један дивљачки однос према службеницима у кабинету и особљу у њиховом стану. У свему се понаша скоројевићки. Своје хирове и бес годинама неометано искаљује на људима. С ким све није у сукобу, кога све није осумњичила и опањкала код Тита? Ко све није, због свега тога, често и трагично одлетео – из кабинета председника!

 СУТРА: ФАБРИКОВАНА ПОДВАЛА СА УСТАШКИМ АТЕНТАТОМ  

Препоручујемо

Фељтон

0 3

СЛУЧАЈ СТАНКЕ ВЕСЕЛИНОВ ЧАРШИЈСКЕ ПРИЧЕ И АФЕРЕ: Тито и Јованка су сумњичили генерала Милана Жежеља креће у друштву непоузадних људи

23. 05. 2025. у 18:00

Фељтон

0 8

ТИТОВА ВИЛА У ЗАГРЕБУ И ДЕВИЗЕ СА ГОЛОГ ОТОКА: Мика Шпиљак ми је лично казао да ће изградња Титове виле коштати око пет милијарди динара

24. 05. 2025. у 18:00

Фељтон

0 2

ПОТЕРА ЗА ЗАКОПНИМ ДРАЖИНИМ ЗЛАТОМ: У току турнеје по Африци, са "Галебом", само је Добрица Ћосић остао изван сукоба и домашаја интрига

26. 05. 2025. у 18:00

Фељтон

0 3

ПОТУРАЊЕ КАРДЕЉЕВОГ РАЊАВАЊА РАНОВИЋУ: Типичан производ брионских кухиња јесте и интрига о Лекином физичком нападу на Кардеља

25. 05. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације