Друштво

КРАЉ НИЈЕ ДОЗВОЛИО ДА СРБИН ПУЦА НА ХРВАТА: Укидање Устава и распуштање Скупштине да би се сачувала држава

Написао: Бранислав Глигоријевић

03. 02. 2024. у 07:00

КРАЈЕМ јула 1928. краљ је поверио мандат словеначком прваку Антону Корошецу, који је требало с више ауторитета да се постави према захтевима Сељачко-демократске коалиције (СДК) .

КРАЉ НИЈЕ ДОЗВОЛИО ДА СРБИН ПУЦА НА ХРВАТА: Укидање Устава и распуштање Скупштине да би се сачувала држава

У својој декларацији у Скупштини влада је истакла да ће радити на очувању парламентаризма и демократије и упозорила је опозицију да ће бити приморана да уставу и законима прибави важност и поштовање и у случају ако би која странка "наводила народне масе на кораке противне садашњим уставним и законским прописима". Краљ Александар је још веровао у парламентарно решење кризе. У то је нарочито желео да увери и представнике неких европских држава, код којих се појавила сумња у могућност опстанка југословенске државе. Једанаестог септембра на Бледу примио је дописника лондонског "Дејли телеграфа" Ашмета Бартета и с њим је дуже разговарао о политичким односима у земљи, почев од настанка кризе, изазване злочином у Скупштини: "Све политичке странке су ожалиле овај догађај, а ја сам га највише ожалио. Али сам уверен да добра воља свих странака и искрена жеља за трајно јединство код свих Југословена, неће дозволити да један изоловани инцидент спречи велико дело реконструкције и економског развоја, који се постављају у нашој земљи... Свака земља мора да се суочи, с времена на време, са политичким проблемима, које не може да реши без тешке политичке борбе... зар ово не важи још више за једну младу Краљевину, као што је Југославија, која је изгласала свој садашњи устав тек у јуну 1921. године.... Када се страсти стишају и настане атмосфера разумног компромиса, ја сам уверен да ће, за кратко време, доћи до олакшања наших домаћих размирица." Краљ је даље демантовао могућност "ампутације", а у односима између владе и опозиције није видео ништа забрињавајуће, пошто је влада уживала огромну већину у Скупштини".

ДЕО РАЗГОВОРА, који није објављен, односио се на краљеве критичке опаске на рачун политике Сељачко-демократске коалицие (СДК) и Хрвата уопште. Он је означио да главне тешкоће у односнма с Хрватима стварају лидери СДК, који траже широку аутономију, а не подносе конкретан предлог у ком обиму би она могла да се оствари. За такве промене неопходна је била ревизија Устава, а он не може да подржи такву идеју док се лидери свих странака не усагласе у вези с једним заједничким програмом. Приговор да Хрвати не могу да заузму највише положаје у државној служби, који се често пласира и у страној јавности, нема основа. Они могу стићи до највиших положаја и у војсци, али пошто се светски рат завршио пре само десет година, Хрвати, који су се онда борили на страни Централних сила, нису могли још стићи до положаја у Генералштабу. Тешкоће за постизање споразума повећале су се после смрти Радића, због чијег губитка се заиста морало жалити, али, по краљевом мишљењу, он је сам призвао своју смрт: "Вратио се у Загреб потпуно излечен од рана, али је, на несрећу, имао лошу навику да пије. Није водио рачуна о себи и наставио је да пије, што је утицало на његова плућа, а осим тога, он је патио од дијабетиса. За неколико дана био је мртав, али, наравно у очима људи, он је убијен". Његови наследници, својим непомирљивим ставом, само су погоршавали односе. "Прибићевић и Мачек, лидери опозиције, мада имају различите погледе на хрватско питање" - наставио је краљ - "заједно не признају државну власт и желе одвајање од Краљевине Југославије." О Хрватима, као народу краљ се изражавао повољно, али је процењивао да су они у својим политичким погледима нереални, за разлику од Словенаца, који су увек прагматичари и могу да ускладе своје политичке тежње с реалним могућностима да се оне и остваре.

* * * * * * * * *

Тврда демонстрација хрватског сепаратизма

ЗАОШТРАВАЊЕМ односа, које је уследило почетком децембра, после крвавих демонстрација у Загребу, све је пореметило: провоциран је сукоб и проливена је крв. Доласком пуковника Максимовића за вршиоца дужности великог жупана, нереди су се некако смирили. Студенти су прекинули штрајк, вратили се на наставу, али се страховало да би лако могло доћи до нових провокација. У све то могла је да буде уплетена и војска: да она изађе на улице и да "Србин пуца на Хрвата", што је краљ, по сваку цену, желео да избегне.

Догађаји су се после тога одвијали муњевитом брзином. Због сукоба са Љубомиром Давидовићем, вођом демократа, Корошец је 30. децембра званично поднео оставку своје владе... По краљевом наређењу, министар Двора Јанковић упутио је телеграм представницима СДК Мачеку и Прибићевићу да изволе доћи, ако је могуће, 4. јануара у Београд, где ће бити примљени у одвојене аудијенције, први у 11, а други у 16 часова.

Позив је мотивисан предлогом Илије Михајловића, председника Скупштине да се, по уваженој оставци владе, саслушају сви представници политичких странака и парламентарних група. Тако срочен позив био је предмет разматрања на седници Пословног одбора СДК. Било је недоумице да ли да се он прихвати. Ипак, после већања, Одбор СДК упутио је овакав одговор краљу: "Иако је позив Вашег Величанства представницима СДК упућен брзојавно од стране Драгомира Јанковића, и надаље, иако је у том брзојавном саопћењу напоменут предлог председника данашње крње Народне Скупштине, коју СДК не признаје због извршених уморстава од 20. липња, част нам је саопћити Вашем Величанству да се одазивамо позиву у аудијенцију у назначено вријеме, како се не би ни са које стране могао учинити приговор да СДК неће додира ни са Круном, као и зато да би смо непосредно Вашем Величанству могли учинити предлог за ријешење државне кризе."

ПРИ САМОМ доласку у Београд представници СДК намеравали су да демонстрирају сепарацију Хрватске у њеним "хисторијским" границама. Намера је била да они не путују директно возом до Београда, већ само до Земуна; одатле бродом, а после аудијенције поново бродом у Земун, па затим у Загреб. У последњем тренутку одустали су од те намере, јер су схватили да би уочи важних разговора то била исувише провидна провокација. У сваком случају, путовали су с неизмењеним, тврдим захтевима...

Четвртог јануара одржана су заказана саветовања у Двору. Најважнија Мачекова аудијенција, започета у 11 часова, трајала је свега 32 минута. Мачек је углавном излагао своје захтеве, а краљ је слушао и записивао: "1/ Ревизија устава потпуна; 2/ успоставити историјске земље са њиховом легислативом и егзекутивом, прве и последње инстанце; 3/ образовати владу неполитичку, која би имала поверење Вашег Величанства; она би се споразумела са странкама и администрацијом; 4/ Расписати изборе за Конституанту, јер обични избори не дају ништа". У подне је дошао Љуба Давидовић и пошто је прочитао изјаве које је дао Мачек, рекао је да се не могу примити; веровао је, ипак, да ће их он напустити ако се још једном позове; сумњао је да би се и Прибићевић сложио с Мачековим захтевима.

БРИТАНЦИ СУМЊАЈУ У МАЧЕКА

БРИТАНСКИ посланик Кенард, који је пред полазак лидера Сељачко-демократске коалиције у престоницу, на аудијенцију код краља Александра, водио разговоре с Мачеком, процењивао да су мали изгледи да они у Београду буду прихваћени: "Ако Мачек задржи исти језик и став, као што је изложио у разговору са мном недавно, мале су шансе да та аудијенција допринесе решењу садашњих неприлика, а то ће имати утицаја на односе између Београд и Загреба".

* * * * * * * * *

Бивши министар полиције удара Александру нож у леђа

ПО ПОДНЕ у 16 сати примљен је Прибићевић и његова аудијенција трајала је 28 минута. Он се углавном сложио с Мачековим захтевима, за које је сматрао да су "умерени" и инсистирао је на томе да се споразум с Хрватима постигне по сваку цену. Краљ је очекивао далеко више од Прибићевића, бар толико да се не солидарише с оним што је Мачек захтевао. Вођа Срба из Хрватске је, међутим, мирно изјавио: "Мој је став потпуно кордијалан са држањем Хрвата и Мачека, до краја и у свему."

- "Мене све ово изненади и забрину такав његов став" - причао је касније краљ о току те аудијенције. "Одмах се прибрах па му одговорих: "Чуди ме господине Прибићевићу да сте Ви лично променили стопроцентно Ваше политичко мишљење према Хрватима. Кад сте били с Пашићем у влади као министар унутрашњих послова, Ви сте ми увек подвлачили да Хрвати стално угњетавају Србе у Далмацији, Лици, Кордуну и осталим пречанским крајевима. Једини лек Ви сте препоручивали да се употребе енергичне мере против таквог држања Хрвата, којима не треба ни у чему попуштати. Ја сам лично такав Ваш предлог одбио, као једно незаконито дело против грађана наше државе. Ви сте све сада изменили.

Нико паметан не може да разуме такву Вашу политику. Од интегралног Југословена и интегралисте и великог борца за спровођење Видовданског устава, сада сте Ви све то напустили. Постали сте федералиста, ударајући нож у леђа осталим Србима. Добро се сећам, када сте ми Ви лично причали да су Вас хтели убити Ваши другови Хрвати са другог ката из школе, зато што сте Србин"". "За време мог говора" - наставио је краљ - "Прибићевић је био обливен знојем, црвен у лицу, па ми мирно одговори: ,Величанство, политика је жива ствар, која се често пута мења!"Да, господине Прибићевићу" - одговорих му - али се никад не мењају начела по једном проблему за који сте Ви водили најжучнију борбу".

Нисам могао више да дискутујем са Прибићевићем после ове изјаве. Његово држање и изјаве направили су му више штете него користи. То је био главни узрок који је довео државу у безизлазну кризу" - завршио је краљ.

ПО ИЗЛАСКУ из Двора Мачек и Прибићевић у својим изјавама штампи су шире разјаснили шта су предлагали краљу. Под "историјским земљама" које треба да образују неку врсту савеза држава подразумевао је: Србију, Хрватску, Словенију, Црну Гору, Босну и Херцеговину, Војводину и Македонију. Свака од њих имала би своју законодавну власт са саборима, а једно централно тело, којем би били поверени послови спољне политике, било би састављено од делегација Сабора свих седам држава. Прибићевић је саветовао краљу да иде у Загреб и да одатле решава кризу како би се видело да се све не мора одлучивати у Београду.

По савету Љубомира Давидовићева, краљ је сутрадан, 5. јануара, поново примио Мачека.

Овога пута лидер Хрвата учинио је неке концесије у томе што је у државне "хисторијске" индивидуалитете убрајао само Хрватску, Србију и Црну Гору, а у "културно-хисторијске" индивидуалитете: Словенију, Босну и Херцеговину, Војводину и Македонију. Границе Хрватске према Србији, односно Црној Гори ишле би до капије Београда, Земуна и од Котора до Суботице. Према другим подацима, Мачек је том приликом био спреман да учини још једну "концесију": пристао би да Македонија остане у саставу Србије, а Босна и Херцеговина да буде подељена између Хрватске и Србије, али тако да Хрватској припадне "свако место где има и једна хрватска кућа".

* * * * * * * * *

Влада генерала Петра Живковића полаже заклетву

КЉУЧНИ човек, који је битно утицао на краљево опредељење у тим разговорима, није био ниједан политичар већ познати професор уставног права Слободан Јовановић. Приликом аудијенције Мачека и Прибићевића краљ је избегавао да се изјасни о њиховим захтевима, изговарајући се да ће бити потребно да саслуша и мишљење стручњака за уставно право. "Хтео бих да чујем шта о вашим увјетима мисли Слободан Јовановић и један професор Загребачког универзитета" - рекао им је и наставио: "Господина Јовановића могу одмах позвати, али како је ствар хитна, то немам времена да чекам неког из Загреба." Прибићевић је онда рекао да је довољно да се позове Слободан Јовановић, "само га немојте питати за територијалне увјете, јер је то извађено из срца хрватског народа, и он, као Србин то не може разумјети". Око подне дошао је Јовановић. Краљ је био сам и остао је с њим у разговору више од сат. "Прочитајте ово, господине Јовановићу, и реците ми молим Вас, шта мислите" - рекао му је пружајући му папир с белешкама о Мачековим захтевима - и наставио је: "Нигде нисам чуо да је овакав устав игде постојао." Тада му је саопштио и Мачекову ограду о "територијалним увјетима". Пошто је пажљиво прочитао пружену хартију, Јовановић му је објаснио да је то чист дуализам, онакав какав је постојао у бившој Аустроугарској. Краљ је онда записао: "Према томе, добила би се једна заједница типа Државног савеза и то те врсте која је позната под именом реална унија, каква је постојала у предратној А.(устро) - У.(гарској)".

ПО ПОДНЕ је из канцеларије Двора издато ово саопшење: "Поводом оставке краљевске владе, Краљ је, на предлог Председника парламента, консултовао представнике свих партија и парламентарних група.... Пошто су упознати са захтевима СДК, остали представници политичких странака и клубова, изјаснили су се да их не могу примити...

Резултат консултовања показао је да међу парламентарним групама постоје посве опречна гледишта на решење кризе. Те се разлике у гледиштима појављују чак и у оцени питања државног уређења. Због тога нема могућности ни за какво парламентарно решење, које би гарантовало одржавање пуног државног и народног јединства".

Те вечери, 5. јануара 1929, у Двору се нешто крупно и значајно догађало, о чему је мало ко могао само да наслућује. Увече, у 21.30 сати чланови нове владе, под председништвом дивизијског генерала Петра Живковића, положили су заклетву. Током ноћи шифрован је један подужи телеграм свим дипломатским представницима на страни, с потписом министра Воје Маринковића, у којем се обавештавају владе земаља у којима су акредитовани да је укинут Устав, распуштена Скупштина и именована нова влада. Шестог јануара ујутру по улицама градова излепљен је одштампан текст краљеве прокламације "Моме драгом народу"; у њој се народ обавештава да се више није могло ићи путем којим се до тада ишло пошто је дотадашњи "страначко-парламентарни живот запретио да угрози и државну заједницу", а због непрекидних међустраначких сукоба није било могуће да се нешто учини на побољшању привредних и социјалних прилика у земљи.