ВЕЧИТИ САМАЦ У ЖИВОТУ И КЊИЖЕВНОСТИ: Избор аутентичних сећања савременика: ко је био Иво Андрић

КОМПЛЕКСНОСТ Андрићеве приватне и професионалне личности у записима судеоника његове епохе осветљена је из различитих углова: кроз непознате и сликовите детаље, оцртавају се обриси његовог лика, који читаоцима „Историјскг додатка“ некада може бити јасан, очигледан, предвидив и очекиван, понекад неухватљив, недоследан или изненађујућ, каткад замаскиран, у сваком случају – провокативан.

Гужва у Андрићевом стану на вест да је добио Нобелову награду, Фото Стеван Крагујевић, Задужбина „Иво Андрић“, Профимедија“, Докментација „Новости“, Википедија...

Крешо Ковачић

НИСМО ЗНАЛИ ДА ЛИ ЈЕ СРБИН ИЛИ ХРВАТ

У ТО ВРИЈЕМЕ, 1912. године упознао сам Иву Андрића, који је управо положио матурални испит и уписао се на Правни факултет Загребачког свеучилишта. Упознасмо се у једној забитној загребачкој кавани, заправо “кавоточју“, како се то у оно вријеме говорило у Загребу. Мислили смо да у такве локале не допиру аргусовске очи загребачке полиције и да се у њима даде слободније разговарати о скорој пропасти хабсбуршке монархије, коју смо очекивали, пратећи сваки дан успјехе на балканском бојишту.

Иво је био дочекан на универзитету симпатијама цијеле националистичке омладине. Његово опсежно образовање прелазило је могућности младића од двадесет година. Био је бљедолик и њежан попут дјевојке, пријатан и духовит, иако није никад учествовао у бучним дискусијама, говорио је увијек мирно и одмјерено, а свака његова реченица била је толико пуна садржаја, да се о њој могло размишљати сатима. Иако је припадао националистичкој омладини, није никада падао у наздравичарске и патриотске фразе, нисмо никада за њега знали да ли је Србин или Хрват, њега су увијек више занимала културна и социјална питања, јер је сматрао, да народне слободе не може бити без културног прогреса, економске независности и темељите промјене друштва.

Био је увијек коректно одјевен и у понешто разузданој каванској бохеми истицао се финим и готово отмјеним понашањем, тако да су га националистички омладинци, који су већ онда дијелили положаје у будућој држави, одредили за дипломата.

Фото Стеван Крагујевић, Задужбина „Иво Андрић“, Профимедија“, Докментација „Новости“, Википедија...

Мало тко је онда слутио да ће Иво постати наш највећи књижевник, јер он за разлику од других литерата, није говорио о свом писању и књижевним основама, па нас је знао изненадити својим изврсним стварима, тек кад су биле штампане.

Кад су ме водили кроз Франкопанску улицу, састао сам Иву, али стражари нису допустили да с њиме разговарам. Иво ми је те вечери послао у затвор омашан комад сланине, круха и духана. Спасио ме тако од полицајног поста у првим данима, јер су по пропису тек трећи дан почели давати затворенику пасуљ (...)

* * * * * * * * * * *                                                                                                                

Милош Црњански

НЕМИЛОСРДАН ПРЕМА НЕПРАВДИ

СА АНДРИЋЕМ се спријатељих тек кад смо се на дуже састали, ако се не варам, баш на Бадњи дан, године 1918. Враћао сам се тада из револуције у Бечу, где сам живео септембар, октобар, новембар, врло интересантним животом. (...)

Фото Стеван Крагујевић, Задужбина „Иво Андрић“, Профимедија“, Докментација „Новости“, Википедија...

Андрић је становао тада у болници Милосрдних сестара, ван града. Ходници у које сам ушао били су ледени. Над њим, на првом спрату, лежао је у болници конте Иво. Андрић је био тада црњи, болнијег осмеха и немилосрднији према неправди. Писао је „црвене“ листове.

Што је тада, нарочито, било зрачно у њему, то је: да није тражио утехе ван наших земаља и ван оног живота и патње коју је толиких година подносила Босна, где је имао кућу и стару мајку.

* * * * * * * * * * *
Вера Стојић

ЧЛАН ПОРОДИЦЕ КОД МИЛЕНКОВИЋА 

ЗА ВРЕМЕ окупације, када је много писао, ја сам предложила да прекуцавам рукописе, он је на то пристао и тако смо почели да сарађујемо. Неколико пута сам ишла код њега у Призренску улицу, тамо би нам госпојица Каја Миленковић спремила кафу и послужење. А Каја Миленковић је била сестра Бране Миленковића, адвоката, Андрићевог доброг пријатеља. А ево како је то са Браном било: када се Андрић вратио из Немачке 1941. године, Брана га је сачекао на железничкој станици и одвео својој кући. Примио га је у кућу као пријатеља, никако као подстанара. Отада је Андрић живео у Призренској улици (...)

Фото Стеван Крагујевић, Задужбина „Иво Андрић“, Профимедија“, Докментација „Новости“, Википедија...

Нарочито га је волела Бранина мајка. Била је врло пажљива према њему. Он је код Миленковића био као члан породице. Хранио се код Бране, али после, када су се односи пореметили (са госпојицом Кајом, нарочито), онда се хранио у „Москви“. А дотле није ни могло да се замисли да једе негде другде. С те стране Андрић се можда није показао довољно захвалним Брани. У почетку се Каја Миленковић односила према Андрићу веома пријатељски, али када је Андрић ушао у партију, она је стала силно да га грди што је он изневерио своја стара схватања.

* * * * * * * * * * *

ЗАТВОРЕН ПРЕМА ЉУДИМА КОЈЕ НЕ ПОЗНАЈЕ

ОТАДА, за протеклих четврт вијека колико се познајемо, доста смо се зближили и са доста разлога сам га заволио као човјека. С поносом могу рећи да смо пријатељи. Мада изгледа хладан и себесам, како кажу Босанци, Андрић је веома добар, племенит и осјетљив човјек.

Немам права да откривам неке његове особине и поступке, о којима он никад не говори нити воли да их ико други помиње, али могу рећи да му они чине част као човјеку. Иначе је прилично затворен, толико затворен, нарочито према људима које не познаје добро, да се брани свим и свачим да когод не би чак и покушао да продре у његов свијет и лични живот. (...)

Андрић је, за чудо, непрактичан човјек, понекад готово беспомоћан, и увијек је потребно да се неко о њему брине. Сјећам се како смо га једне године нашли у Хвару, на летовању. Био је понедељак, а он је био врло узнемирен, забринут како ће спаковати ствари, јер одлази из Хвара у петак!

Фото Стеван Крагујевић, Задужбина „Иво Андрић“, Профимедија“, Докментација „Новости“, Википедија...

Своје личне проблеме ни своја осјећања, Иво Андрић не повјерава никоме. Никад, додуше, нисам ни тражио ништа од њега, ни да ми се повјери ни да се открије, а учинио је то два-три пута, сасвим неочекивано, и увијек смо остали затечени, сувише изненађени, као да се десило нешто веома чудно, сасвим неочекивано, и незгодно је обраћати пажњу на то, да се и он не застиди. Иначе, кријући се и бранећи, он најчешће говори о књижевницима, готово редовито о старијима, о занимљивим догађајима из свјетске историје, или прича анегдоте, обично о старијем времену, рјеђе о оном дохватљивијем. Али његово причање анегдота увијек служи да објасни неку ситуацију о којој је ријеч, или неки проблем, тако да изванредно лијепо ,,паше“. Најчешће се те причице односе на Босну.

* * * * * * * * * * *

ЖАЛ ШТО НИЈЕ ПИСАО ПОД ПСЕУДОНИМОМ

СЕТИХ се, једном приликом ми је рекао: „Зуко, некако сам најсигурнији када живим као софта (ученик медресе) и када за тили час могу покупити своје завежљаје и отићи.“ (...)
Заиста је то била испосничка, студентска соба – са коферима у углу. Често сам, док је био у Призренској, свраћао код њега у летњим месецима – онда бисмо заједно одлазили на Аду Циганлију. А Ада је у то време била скоро права прашума, а Сава чиста, зелена...Иво је тада говорио да су му ваљда најсрећнији дани у животу били пре рата, када је као мали чиновник Министарства иностраних дела, у коме се радило двократно, у подне долазио трамвајем до Чукарице, да би се окупао на Сави и ручао у једној од аласких колиба свежу рибу.

Фото Стеван Крагујевић, Задужбина „Иво Андрић“, Профимедија“, Докментација „Новости“, Википедија...

На Ади би остајали најчешће код зграде Веслачког клуба „Црвена звезда“, где смо се купали или, пак, играли стони тенис. Наравно, шетали би смо узаним стазама. Он једном вели: „Тако, Зуко, замишљам прво јутро после стварања света...“ (...)

Неколико пута ми је Андрић говорио да никада неће прежалити што није писао под псеудонимом. Говорио је: „Био бих много слободнији и био бих, можда, и бољи писац. То проклето лично име и презиме у многим стварима ме је обавезивало и ограничавало.“

И приликом нашег последњег сусрета у стану, за ручком, уз чашицу лозоваче, поново је о томе говорио и спомињао Травена, као судбину писца коме од срца завиди.

* * * * * * * * * * *

ЧУВАЈТЕ НОГЕ, НИСТЕ СТОНОГА

СЛОМИМ једном руку, други пут ногу, па опет руку и тако често сад једно, сад друго.

Фото Стеван Крагујевић, Задужбина „Иво Андрић“, Профимедија“, Докментација „Новости“, Википедија...

Силазимо низ степениште у Савезу писаца Југославије – ја идем брзо, тако сам навикла, а Иво ће иза мене: „Десанка, молим вас полако. Нисте стонога па да можете сваког дана по једну ногу да ломите. Морамо сада и своје покрете прилагодити своме узрасту. Они не могу бити више ни оштри, ни нагли.“

А другом приликом, изненада: „Старити се мора, али морамо очувати ’фасаду’.“

* * * * * * * * * * *
 Милован Ђилас

АНДРИЋ ЈЕ БИО ПОТРЕБАН НОВОЈ ВЛАСТИ

АНДРИЋ је био одмерен, суздржан, до те мере и тако префињено да је и присутнима наметао слично држање. Али у њему није било ничег злоћудог и мрачног. Никада нисам од њега чуо покудну реч о владарима и министрима којима је служио, мада о стању и поретку краљевске државе није имао високо мишљење. Био је превећ мудар а да не би увидео замашност и дуготрајност револуционарне промене. (...)

Андрић је прихватио промену, јер је она била небитна за његово схватање људске судбине, а могла је угрозити оно што је најтрајније и највредније било у њему – његов дар и његову уметност. За тај уступак, или ,,уступак“, он је имао и разлога у својој „грешној“ прошлости – у припремању уласка Југославије у Тројни пакт. Но и за то је било разлога: друге су због сличних улога судили на дугогодишње робије. Сећам се да је за време изложбе о рату, коју је на отвореном простору на Калемегдану приредила Армија – ако добро памтим, 1951. године – Андрић затражио да дође код мене. Он иначе никада није ни од кога, поготову од власти, ништа тражио нити ичим био на досади. Тада, чим је сео, почео је узбуђено и гледајући у сточић између нас: „Ето видите, та изложба... Моја слика је тамо, при потписивању Тројног пакта. Па то разни људи свакојако тумаче... Незгодно, данас, после толико времена...“ (...) Позвао сам телефоном надлежног друга из Политичке управе Армије и договорио се с њим – док је Андрић још био ту – да се слика уклони. Андрић, као постиђен, захвалио се и одмах опростио...

Фото Стеван Крагујевић, Задужбина „Иво Андрић“, Профимедија“, Докментација „Новости“, Википедија...

Андрић је, можда, прецењивао – и ја држим да је прецењивао – опасности: он је више био потребан новој власти, него она њему! Али кад је већ одредио своје држање, Андрићу честитост није допуштала ни толицно одступања колико му је касније светска слава могла загарантовати. Доживео је свој век с маском лојалности и сарадње коју ништа није могло узнемирити, али испод које су се у бескрај гранали грижње, страхови и очајања?

* * * * * * * * * * *
Добрица Ћосић

САМАЦ У ЖИВОТУ И КЊИЖЕВНОСТИ

АНДРИЋ је потпуно затворена личност; дубоко интровертна. Мудро и конвенционално код њега се спаја, преклапа, стоји једно у другом у променљивим сразмерама. Необично је лукав дух. Лови човека непрестано и цени га необично строго. Управо његова толерантност, широкогруди суд, оправдавајуће мишљење о онима који греше, увек тежња ка свестранијем и са више становишта виђеном, и суд који тежи ка позитивном – није код њега педагошка конвенционалност културног човека, европеизираног интелектуалца, дипломате византијског карактера, него је, поред свега тога, израз надмоћности и самоуверености, оне дубоке стварне, опасне надмоћности која има облик смерности, снисходљивости, опреза, скромности...

Фото Стеван Крагујевић, Задужбина „Иво Андрић“, Профимедија“, Докментација „Новости“, Википедија...

Кад суди о људима, а воли да суди, он то чини недоречено, као узгредно, некако лако и неамбициозно. О писцима се заштитнички благонаклоно изражава; благо и за другим, никад први, не укорева за слаб текст, или незгодну нарав, или простачко понашање; појединце правда најчешће завичајем и несрећним темпераментом. Нарочито му је Булатовић стран; за његово пословно странствовање и белосветски начин живљења, он има најтежи укор. Андрић не воли амбициозне људе, људе великих претензија и превратнике, новаторе и порицатеље. Плаши их се. Има много поштовања за незавидљивце; цени писце који се широко и племенито, без таштине, односе према другоме и туђем делу. Он који је најмање негативних мишљења изрекао о савременим писцима, у суштини врло мало цени своје савременике. Он цени мудре, тихе, скривене писце; односно, он воли писце сличне себи. Тај конспиративац, завереник, илегалац у животу и историји, дипломат блиставе каријере, Хрват пореклом, а Србин културом и грађанством, дугогодишњи љубавник удате жене, тај човек Младе Босне, сужањ аустроугарске тамнице, и две окупације, амбасадор у Немачкој у време Хитлера, Титов партијац, не по убеђењу, него по неотпору и филозофији прилагођавања и начелне добронамерности и патриотизма, тај вечити самац у животу и књижевности, он што је живео једино за себе и књиге, тај добротвор, не у име хришћанских начела, него у име сократовског спокојства и осећања дужности и дужништва завичаја, тај велики и тамни егоцентрик који се генијално споразумева са животом, историјом и приликама, тај мудрац који се и баналношћу скривао од моћних и глупих, тај филозоф овог тла мржњи – сигурно је човек који је у свом добу, са становишта трајања и опстајања, најсврсисходније, и себи најподобније, разумео тле и време у коме постојимо и живимо.
                                                                                                              Предраг Палавестра

* * * * * * * * * * *

ПЕВАО ЈЕ ОНО ШТО ЈЕ И КАКО ЈЕ ХТЕО

НАВИКНУТ на самоћу, Андрић у тим временима никоме није прилазио преблизу. Међу писцима, на својим спратовима, није правио приснија пријатељства; дружио се са онима који су му могли бити при руци, а да им не плати превише. Еснаф је држао на одстојању, а себи припуштао махом бледе коначаре, сеизе, помоћнике и послугу. Неповерљив и затворен према критичарима, књижевне Екермане налазио је међу онима који су као виши чиновници културних власти били навикнути да слушају и који су ћутке бележили све обичне ствари које је хтео да им каже, јер је главне мисли и праве поруке остављао за своје књиге.

Фото Стеван Крагујевић, Задужбина „Иво Андрић“, Профимедија“, Докментација „Новости“, Википедија...

Највећи кишобран над његовом главом држао је један другоразредни партијски угледник из московске Коминтерне, најмоћније светске школе страха и подозрења, коме је одговарало да се понаша као велики везир и да Андрића држи у меком памуку. На томе удобном кавезу врата су била отворена, јер се знало да птица неће излетети. Заштићен маском, славуј је певао оно што је хтео и како је хтео, мудро казујући скривене истине које ће се тек после надуго и надалеко проверавати, слушати и памтити.

* * * * * * * * * * *
Милосава Пузић

ЏЕПАРОШИ ДОНОСИЛИ НОВЧАНИК НА ПРАГ

НЕКОЛИКО пута се догодило да га у шетњи оџепаре. Уђе тако Андрић у кућу, пресеченог сакоа или мантила и каже: „Милка, ја немам ништа!“ Новчаник или документа смо обично налазили после неколико дана пред кућним вратима: када касније схвате да су оџепарили нобеловца – они му документа или новчаник кришом донесу и оставе на праг стана.

Фото Стеван Крагујевић, Задужбина „Иво Андрић“, Профимедија“, Докментација „Новости“, Википедија...

После неколико година у кући Андрића, добила сам мало већу слободу са њим. Годинама га нисам видела да је ушао у кухињу или у оставу где смо држали намирнице. Једном приликом сам му предложила: „Госн’ Андрићу, дођите да видите одакле се храните.“ Бака Зорка ме је изгрдила: „Одакле вам, Милка, храброст да га доведете у кухињу?“ Он је ушао, погледао и рекао: „Лепо, чисто је“, и то је било све. (...)

Не памтим да је икада легао да спава пре поноћи. У вечерњим сатима је писао. Обично би гласно читао своје текстове на којима је радио. Тада смо се бака Зорка и ја затварале у своје собе и нисмо смеле да излазимо – волео је да има потпуну тишину када ради... Ја сам га понекад из своје девојачке собе слушала како чита.

Препоручујемо

Друштво

0 2

КОНАЧАН РАСКИД СА СОВЈЕТИМА: Срби у општем хаосу Бољшевичке револуције

30. 10. 2024. у 20:00

Друштво

0 1

ТАЈНИ ПРЕГОВОРИ НИКОЛЕ ПАШИЋА СА БОЉШЕВИЦИМА: Односи Српске владе са „црвеном“ совјетском Русијом

30. 10. 2024. у 18:00

Друштво

0 4

РАЗАБИРУ СЕ САМО РЕЧИ: РУСИ! НАШИ! Иво Андрић, једини српски нобеловац, о ослобођењу Београда

23. 10. 2024. у 13:30

Друштво

0 1

СТАРИ СОЛУНАЦ СПАСАВА МОСТ: Завршне операције за ослобођење престонице

23. 10. 2024. у 11:30

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације