Друштво

ТЕРИТОРИЈА БЕЗ ДРЖАВОТВОРНЕ И САМОСТАЛНЕ ТРАДИЦИЈЕ: Демографске, економске, културне, административно правне и политичке промене кроз веков

10. 02. 2025. у 05:00

КАД СЕ поведе реч о Војводини неизбежно се постављају нека важна животна и научна питања. Прво је: шта је заправо Војводина?

ТЕРИТОРИЈА БЕЗ ДРЖАВОТВОРНЕ И САМОСТАЛНЕ ТРАДИЦИЈЕ: Демографске, економске, културне, административно правне и политичке промене кроз веков

Да ли је дефинисани геополитички простор, да ли је традиционални политички и административни ентитет, можда само економски и социјални интерес, или прејако осећање завичајне припадности, менталитета и идеолошких стереотипа? Тешко је избећи размишљање о овим питањима, као и о могућности да се на њих одговори потраже и у тековинама науке о историји Војводине у XIX и XX веку, насталим после Другог светског рата.

Питање је најпре да ли је Војводина, макар у назнакама, природно-географска целина.

Није, очевидно. Она је предео на јужном делу Панонске низије без јасних граница. Потпуно отворена према северу и истоку, она није јасно омеђена ни према западу. Ако би Дунав и представљао неку природну границу према славонској равници и Барањи, шта је са широким нераздељивим простором Срема и Славоније од Илока на Дунаву до Раче на Сави?

С друге стране, ако су у политичко-географском (а тиме и државно-административном) смислу Сава и Дунав могли да се цртају као граница између Паноније и Балкана, у историјском не би могле никако. Од праисторије до данас, реке су чешће спајале, него раздвајале земље и народе, друштва и културе. Тако је и са балканско-панонским подручјем. Од неолита па до сеобе народа (од IV до IX века), на тлу данашње Војводине се налазе локалитети истих културних група или етничких скупина. За њихово распростирање Сава и Дунав нису биле никакве несавладиве препреке, као што нису биле ни у време великих античких царстава – Римског и Византијског. Срем је био важан плацдарм за продор римских легија на југ, а Сирмијум (Сремска Митровица) неко време и једна од престоница Империје. Дунав није зауставио цара Трајана да освоји Дакију, којом су били обухваћени и делови Баната, и да њоме Римљани владају два и по века. Византијске војске такође су савлађивале ове широке водотокове и повремено се учвршћивале на њиховим северним обалама. Варварским налетима, од Келта, преко Гота, Хуна, Гепида, Авара, Словена, Бугара и Мађара, Сава и Дунав нису представљали озбиљнију сметњу за походе на Цариград и Рим баш преко панонско-балканских пространстава.

ИСТОРИЈСКА чињеница од великог значаја јесте и ова: Кад год би се нашли у саставу неке државе, делови или целина данашње Војводине, били су њихова периферија без икаквог специјалног, интегришућег територијалног или административно-политичког статуса. У саставу Краљевине Угарске (од X до XVI столећа) Банат, Бачка, Барања, Срем, Славонија припадали су различитим феудалним (световним или црквеним) поседима, које су угарски владари држали као чвршће или лабавије повезану целину. Татарска најезда у XIII веку довела ју је сасвим у питање. А кад су Турци код Мохача 1526. докрајчили ту целину и поседањем Будима 1541. овладали готово целом Угарском, и подручје данашње Војводине нашло се, без било каквих посебних обележја, у саставу Будимског пашалука, у којем ће остати све до Великог бечког рата (1683-1699). Чак и после окончавања тог историјски преломног обрачуна Османске империје и хришћанске Европе, Карловачким миром 1699. сви делови савремене војвођанске покрајине, све до 1718. неће бити у истим државно-правним оквирима. Све до Пожаревачког мира Банат и половина Срема остаће у рукама Османлија. А и кад се заврше периоди ратовања Београдским миром 1739. територије Војводине неће постати никаква посебна правно-политичка целина. Уместо периферног турског пашалука, постаће далека провинција Римско-немачког, од 1806. Аустријског, царства, а од 1867. мађарског дела Аустро-угарске монархије. Тако ће трајати све до 1918. кад територија Војводине постане североисточна периферија нове југословенске државе: Краљевине СХС, односно Југославије.

* * * * * * * * * * * *

Отпор германизацији, мађаризацији и унијаћењу Срба

ДЕШАВАЛЕ су се у тим раздобљима многе демографске, социјално-економске, културне, политичке и административно-правне промене.Оно што се у том погледу види као једна од најважнијих историјских појава дугог трајања јесте да је тле данашње Војводине у свим тим миленијумима било транзитна, периферна, никад (све до 1945.) ни најлабавијим везама повезана, уоквирена и посебно организована целина. Била је и остала територија без државотворне, или самосталне управљачке традиције, толико значајне за формирање стабилног етатистичког ентитета.

Друга појава дугог историјског трајања, која обележава изглед и положај територије Војводине, јесте њен аграрни карактер који је вазда представљао, оно што и данас, њено највеће богатство и извор живота. И у том погледу се у протеклим вековима много тога мењало у агротехници, саобраћају, друштвеним и власничким односима, али јој никад није доносило толику предност која би је политички битније издвајало од околних земаља југоисточне Европе, па и других сличних подручја старог континента. У већој мери то се може рећи за њено становништво, његов етнички и национални састав који се непрестано мењао.

Управо те промене, миграције, досељавања и одсељавања постале су трећа појава дугог трајања у историји војвођанског тла. Постепено османлијско покоравање балканских држава подстакло је већ у XV веку повлачење великог броја Срба са југа на север и насељавање у разне пределе Угарске. Постоји податак да је већ у време краља Матије Корвина (1458-1490) у средњем Подунављу живело око 200.000 Срба. Многи су служили у војним одредима, нарочито флотили дунавских шајки, а за собом су као речит споменик оставили цркву Св. Аврама из 1439. у Српском Ковину (Ráczkeve ) на острву Чепел близу Будима. Стизали су и много северније све до жупаније Хевеш, до Коморана и Ђера. У доба турске власти, на место веома проређеног мађарског становништва стизао је и велики број Срба који су учествовали у различитим привредним занимањима, али понајвише у свим хришћанским и османлијским војскама које су на панонским просторима непрестано ратовале током XVI и XVII столећа.

ВЕЛИКИ бечки рат и сеоба Срба под Арсенијем Чарнојевићем 1690. представљали су и у овом погледу историјску прекретницу. Повлачење Турака изазвало је дуготрајни процес насељавања полуиспражњених простора Угарске, највише њених јужних крајева. Срби са Косова и Метохије, из осталих делова Србије као и Босне, били су међу првима чије су групације стизале до Будима, Јегре, Острогона, Коморана и Ђера, да се Срем, Бачка, Славонија и Барања и не помињу. За кратко време они су у разним крајевима образовали привредно и културно јаке центре у Сент Андреји, будимском насељу Табан, у подручјима Славонско-сремске, Подунавске, Потиско-поморишке и Банатске војне границе, које је као одбрамбене системе према Османској империји, Аустрија стварала у последњој деценији XVII и првим деценијама XVIII века. Али, за српском од средине овог столећа, од дворских власти из Беча, организовано је и у јужне и источне пределе Царевине пристизала колонизација Немаца, а и Мађара, Словака, Русина, Румуна. Спонтано су се и даље досељавали Срби, затим Цинцари, Јевреји, Јермени, Грци. Израста један конгломерат народа, језика, култура и обичаја, који Јужну Угарску претвара у својеврсну, сложену етничко-националну, религиозну, и социјално економску структуру, која ће подручје Војводине карактерисати све до данас. Изузетно важна историјска особеност те структуре биће да у њој неће доћи до етничко-националног прожимања и срашћивања тих многобројних народа и етницитета, већ, напротив, до њихове брзе појединачне националне идентификације и интеграције. Упркос настојањима било двора, било угарске сталешке државе није се остварила ни германизација, ни мађаризација ових предела, као ни напори фаворизоване католичке цркве да православни српски народ приведу унији са папством.

* * * * * * * * * * * *

Чување православне вере и успомена на прошлост

И ПОРЕД упућености једних на друге, и поред многих сличности које је доносио заједнички живот и блиски социјалноекономски интерес аграрне заједнице, ове посебне националне идентификације, извршене на основама језичке, културне и духовно-верске припадности, водиле су неразумевању, па и сукобљавању, међу појединим народима Угарске, који су онемогућавали формирање јединствене политичке и државно-правне свести у већини њених области, па и на тлу данашње Војводине. Свести о припадности јединственој административно-политичкој заједници у Војводини је на путу стајала још једна околност.

Реч је о подељености овог подручја на правно, политички и административно различите територијалне јединице: војну границу, сталешко уређени провинцијал (жупаније), разне типове привилегованих места и области (слободних краљевских градова, трговишта, комунитета, крунских дистриката), што ће у другим формама (области, бановине) бити настављено и у првој југословенској држави.

Кад се у ово време поведе реч о Војводини питање над питањима је њена аутономија у прошлости, данашњици и сутрашњици. Оно што је ноторна историјска чињеница то је да је питање аутономије све до 1918. постављао искључиво српски народ у Угарској, да су Срби и у југословенској, а сада и у српској држави, били главни носиоци и заговорници аутономног (верског, националног, персоналног, територијалног) статуса Војводине у саставу државних организација у којима су се налазили. Неколико је важних историјских фактора утицало на тај феномен. Све до нестанка османске власти из Паноније, на територији Војводине налазило се једно од најважнијих средишта чувања православне вере и успомена на славну прошлост и државотворну традицију српског народа. То су средиште били пре свега манастири на Фрушкој гори (Сремски Aтос, или Света гора фрушкогорска). Хопово, Крушедол, Јазак, Ђипша, Привина глава, Шишатовац и још десетак других манастира били су права стража над српском историјом, религијом и културом. Сви у оквиру Пећке патријаршије (али и кад она није постојала), као и друга српска светилишта ове врсте (од Хиландара до Манасије) играли су улогу замене за изгубљену државу.

ОМАСОВЉЕН, боље организован, ојачан војничким заслугама за Хабзбуршку монархију у њеним ратовањима на балканско-панонским, али и другим европским бојиштима, српски народ је унеколико био заштићен и царским привилегијама добијеним од цара Леополда Првог 1690. и 1691. Нису те привилегије од самог почетка испуњавале све српске захтеве. Током XVIII века су ограничаване, кршене и недоследно примењиване, допуштајући повремене несносне верске, социјалне, политичке и административне притиске у циљу укидања персоналне и верско-националне заштите Срба, које су обећавале привилегије.

Жестоки отпор тим притисцима и важност Војне границе олакшавали су те притиске и доприносили националном и верском збијању Срба пред насртајима угарског државног права и прозелитизма католичке цркве. У најмању руку, Срби су кроз читав XVIII и XIX век успели да сачувају своју црквено-школску аутономију која им је омогућавала духовни и културни развитак. Захваљујући томе, у Угарској као и неким другим центрима Хабзбуршке монархије (Беч, Трст) ударени су темељи и створена средишта европеизације и модернизације српске националне културе. Њу обележава својеврсна симбиоза српско-византијске и патријархалне традиције донете са балканских простора са тековинама барока, класицизма, просветитељства и романтизма, које су пристизале из централне и западне Европе, али и из јужних предела Русије – пре свега Кијева.

* * * * * * * * * * * *

Рађање политичких идеја за обнављање српске државе

ИЗ ТЕ СИМБИОЗЕ српско-византијске и сачуване патријархалне традиције рођени су многобројни бриљантни резултати у области црквене и световне архитектуре, сликарства, књижевности, историографије, језика и још неких дисциплина од значаја за национални напредак српског народа. У XVIII и на почетку XIX столећа настале су и прве просветне и културне установе које су у животу Срба све до наших дана играле и играју прворазредну улогу: Учитељска школа (Норма у Сентандреји, односно Препарандија у Сомбору), Богословија у Сремским Карловцима, прве српске гимназије у Сремским Карловцима (1791) и Новом Саду (1810), славна Матица српска у Пешти (1826), пресељена у Нови Сад (1864), Текелијанум (завод за школовање српске младежи) у Пешти (1838). Уз то покретане су новине, часописи (од 1826. до данас живи Летопис Матице српске), Даница Вука Караџића итд. Већ од 30-их година XVIII појављују се зачеци позоришног живота који ће достићи врхунац формирањем Српског народног позоришта у Новом Саду (1861), отварају се читаонице и друга средишта културног окупљања. Шири се културно меценатство. Над свим тим бди и видно утиче Карловачка митрополија Српске православне цркве, водећа снага духовног и националног окупљања и афирмације српског народа у Хабзбуршкој монархији, али и целог српства, нарочито после укидања Пећке патријаршије 1766. Срби у Монархији постају врело и моторна снага у развоју српске културе и националне свести. Управо ту се зачињу и конкретније политичке идеје о обнови српске државе, од Ђорђа Бранковића, преко патријарха Арсенија IV, до митрополита Стефана Стратимировића и Саве Текелије, које ће наћи примену у великој српској револуцији започетој 1804. у Шумадији.

ЧИТАВ овај културни, друштвени и привредни преображај српског народа не одиграва се само на територији данашње Војводине. Простире се он широм Угарске и Аустрије, али су средишта у фрушкогорским и другим манастирима (Бођанима, Ковиљу), у Сремским Карловцима, Новом Саду, током времена стицала све значајнију улогу. Међутим, над свим тим националним иницијативама и постигнутим резултатима Срба надвијала се стално реална опасност денационализације, укидања оног степена заштите коју су нудиле вазда, с разних страна оспораване, царске привилегије стечене после Велике сеобе Срба 1690.

Моћни заступници угарских сталежа упорно су оспоравали Србима било какав повлашћени положај, сматрали су их страним елементом у земљама круне Светог Стефана (Сентиштванске Угарске) и у више раздобља успевали су да издејствују смањивање њихових права. Суочени са овим претњама Срби су настојали да свој положај и индивидуалност заштите ширењем црквено-школске и на територијално-административну аутономију. Прва идеја те врсте формулисана је на Црквено-народном сабору у Баји 1694. кад је затражено да се у Малој Влашкој и Куманији у централној Славонији оформи компактна српска територија у оквиру Аустријске царевине, али под непосредном политичком, административном и војном управом патријарха, војводе и других неопходних српских органа. Од овог захтева не само да није било ништа, већ су и Леополдове привилегије у току XVIII века опстале само захваљујући улози српских граничара од куруцких (1703-1711),преко многих турских и аустријских ратова за наслеђе царске круне (1740-1748), до наполеоновских и револуционарних 1848-1849.

Препоручујемо

РАСТЕГЉИВ МОРАЛ СРПСКИХ ИНТЕЛЕКТУАЛАЦА: Како је мислећа елита мењала своје погледе на свет

Друштво

0 0

РАСТЕГЉИВ МОРАЛ СРПСКИХ ИНТЕЛЕКТУАЛАЦА: Како је мислећа елита мењала своје погледе на свет

04. 02. 2025. у 07:00

У ВУЧЈОЈ ЈАЗБИНИ ПЛАНИРАНА ФЕДЕРАЦИЈА СРБИЈЕ И ЦРНЕ ГОРЕ: Сусрет Милана Недића са Хитлером и Фон Рибентропом

Друштво

0 1

У "ВУЧЈОЈ ЈАЗБИНИ" ПЛАНИРАНА ФЕДЕРАЦИЈА СРБИЈЕ И ЦРНЕ ГОРЕ: Сусрет Милана Недића са Хитлером и Фон Рибентропом

21. 01. 2025. у 15:00

МИЛАН НЕДИЋ СРБИЈУ УМИРИТИ НЕ МОЖЕ: Беспоговорно извршење главног задатка - братоубилачког рата

Друштво

0 0

МИЛАН НЕДИЋ СРБИЈУ УМИРИТИ НЕ МОЖЕ: Беспоговорно извршење главног задатка - братоубилачког рата

21. 01. 2025. у 12:00

СРАМОТА ЗА ИЗДАЈСТВО БОЛИ И У ГРОБУ: Српски Петен је искрено веровао у нови немачки поредак у Европи

Друштво

0 2

СРАМОТА ЗА ИЗДАЈСТВО БОЛИ И У ГРОБУ: Српски Петен је искрено веровао у нови немачки поредак у Европи

21. 01. 2025. у 17:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

ТРАМПА ПИТАЛИ ДА ЛИ ЈЕ ПУТИН ДИКТАТОР: Амерички председник изненадио одговором

Свет

0 11

ТРАМПА ПИТАЛИ ДА ЛИ ЈЕ ПУТИН ДИКТАТОР: Амерички председник изненадио одговором

НОВИНАРИ су Трампа питали хоће ли руског председника Владимира Путина означити као „диктатора“, с обзиром на то да је претходно тим речима описао украјинског председника Володимира Зеленског.

24. 02. 2025. у 19:45