ДЕЦУ НАЈВИШЕ БРИНЕ НЕПРАВДА: Бранко Стевановић, писац и добитник награде "Гордана Брајовић" о књижевности, родитељству, данашњици

РАЗГОВОРЏИЈА, записивач, пропитивач, укротитељ, уништитељ, одгонетар, дресер и редак звер - тако је Мошо Одаловић представио свог сабрата по дечјем перу Бранка Стевановића (1966) коме је недавно припала престижна награда "Гордана Брајовић".

Фото Фондација Ршум

Угледно признање које традиционално додељују Културни центар Алексинца и "Вечерње новости" добио је за песничку књигу "Благо нама са животињама", са сјајним илустрацијама сликара Косте Миловановића, а у издању "Лагуне".

Ово је још једно од низа одличја које је Стевановић добио, међу којима су "Змајев песнички штап", "Невен", Награда Змајевих дечјих игара, "Момчило Тешић", Златни кључић, Златно Гашино перо... а у Републици Српској проглашен је за Принца дечјег стваралаштва. Био је уредник у неколико издавачких кућа и листова за децу, бави се и превођењем са руског а сада је самостални уметник.

У књижевност за децу сте ушли "Зоолошком песмарицом" 1996. године, а затим сте се и у другим књигама бавили овом темом. Шта вас толико инспирише у животињском свету?

- Могло би се рећи да су песме из књиге коју помињете настале спонтано, као резултат вишегодишњег дружења са Вуком Бојовићем, особљем и становништвом "Врта добре наде". Бојовић је био иницијатор идеје да те песме укоричимо. Иначе, прву збирку песама сам објавио десет година пре тога, а за њом и збирку мини-прича, тако да је до мог завиривања у "дечју собу књижевности" дошло тек у трећој књизи. Допало ми се толико да сам из те играонице све до сада само ретко и кратко излазио. Резултат је, ето, и књига "Благо нама са животињама" у којој је педесет седам песама.

Зашто животиње? Зато што је њихов свет чудесно разноврстан а понашање природно и увек може послужити за поређење са понашањем деце и одраслих. Деца воле да се упоређују и да бирају себи одговарајуће примере. Уосталом, тешко да би се нашао писац за децу који није писао и о животињама. Добро, ја лично јесам мало више. Рецимо, пре двадесет година, када је у "Новостима" излазио подлистак "Дечје новости", имао сам сталну рубрику под називом "Рођаци из дивљине". Та тема је неисцрпна као и занимљивост живог света.

У овим песмама ниједном речју не помињу се мобилни телефони, друштвене мреже и сличне новотарије, као да сте их намерно избегавали?

- Заправо сам желео да читалачки излет у књигу буде као излет у природу, као безопасна, забавна шетња кроз дивљину и питомину, а онда и кроз себе. Један папирни сафари парк у ком се утисци сабирају и памте, чувају у глави уместо на диску или у меморији телефона.

То, наравно, не значи да имам нешто против савремених технологија. Оне пружају неслућене могућности за брз рад и прецизну обраду информација, олакшавају функционисање техничких карактеристика људског суживота. Али за одржавање равнотеже неопходна је и она друга страна, збирка људскости која се налази у књигама и усменом предању, у библиотеци, тако некој пријатној врсти разговора наглас и у себи.

Коста Миловановић и Бранко Стевановић, Фото Лагуна

Прасић Гица, јунак ваше песме, вели: "Донели ми књигу, тако им се хтело, / шта сад с њом да радим кад није за јело?" Коме и чему данас књига?

- Како која. Шалим се. Књига је резултат писмености а језик и писмо су, као део културног наслеђа, уз територију и историју, основна и најзначајнија обележја сваког народа. А сваки народ својим квалитетима доприноси укупном квалитету човечанства. Да сад не завирујемо са друге стране. И да се не варамо, заувек ће, надам се, највећа похвала за свако дете, заправо, за свако људско биће, бити то да околина каже да је начитано. Та једна, непроцењиво вредна похвала, садржи читав низ других.

Потрошачки менталитет узима данак у свим областима живота. Колико су деца и млади томе подложни?

- Нажалост, у приличној мери. Све им је више и корисних и бескорисних ствари доступно, а ни старији нису увек у стању да разликују корисно од бескорисног. У таквом окружењу, поткраде се и доста тога штетног. Да се разумемо, говорим уопштено, не само о литератури. Сами сте рекли - "у свим областима живота". Шта да се ради? Постоје и у мојој генерацији и у генерацијама које јој претходе, а на срећу и међу надолазећим, особе које бисмо могли назвати занесењацима, али не и залудницима, пожртвовани трагачи за квалитетним будућим великанима, да им пренесу своја искуства и да их подстакну на подвиге у ономе у чему су добри, да их подрже у намери да постану најбољи. Али, да би тих резултата било, потребно је да, пре свега, држава креира и подржава културне програме.

Учествовали сте у реализацији стотина књижевних сусрета и радионица за децу. Какво је ваше запажање, шта их највише занима а шта их брине?

- Децу одувек занима све и свашта. Радозналост и способност да и најобичније појаве прогласе задивљујућим су њихове кључне особине. Управо зато им треба омогућавати нешто лепо и несвакидашње да раде и у нечему занимљивом да учествују. Добро је и да то буде колективно, да се навикну на тимски рад и поштовање доприноса других учесника у одабраној делатности. Што је понуда стваралачких активности шира, то је могућност да изаберу активност у области за коју природно имају дара извеснија. Важно је не присиљавати их на нешто што им није по вољи, а још је важније похвалити их када у нечему имају успеха, па чак и када немају, ако је уложен велики труд. Ето, то је важно.

Питате шта их брине? Највише их брине проблематично понашање одраслих. Брине их неправда.

Шта је у писању за децу важније - да их забавите или да им пружите ненаметљиву поуку?

- Први и најважнији услов је да то што се пише буде забавно и занимљиво ономе ко пише.

Тамо где се писац зацерека у себи, велика је вероватноћа да ће се читаоци наглас зацерекати. Ако се намршти, и они ће се намрштити. Ако то не би било тако, онда би значило да је то покушај преваре, да ли себе или других, свеједно. То је неискрено писање, на силу, што значи - "смућкај па проспи". Наравно, у томе се слажу и Константин Станиславски и Душан Радовић - за децу треба писати боље него за одрасле. А да би било примамљиво, свакако да мора бити интересантно, по могућности ведро, у сваком случају забавно, а нипошто глупо. Јасно, из сваког штива намењеног деци и писац и читалац морају изаћи зрелији и паметнији. А ја волим да буду и ведрији.

Све чешће се може чути како је данашњим родитељима изузетно тешко. Шта је најважније у комуникацији са децом?

- Родитељима никад није ни било лако. Моја покојна мати је често говорила: "Мала деца - мала брига, велика деца - велика брига!" Ништа се ту не мења од памтивека. А мој покојни отац је, опет, сасвим искрено, упозоравао на то да је чудо једно како брзо и неосетно дође тај тренутак од ког са својим дететом надаље можеш да будеш само друг. И једно и друго били су у праву. У комуникацији са децом најважније је међусобно поверење, узајамно поштовање и подршка. То није лако, али није много ни тешко ако одрасли нису пожурили да спутају дете у себи, а деца се само мало потруде да покажу мрвицу разумевања према одраслима чак и кад их не разумеју баш сасвим. Уосталом, лепо им је поручио Мошо

Одаловић: "На родитеље утичи док су мали, кад одрасту не можеш им ништа!

Објавили сте и пет књига за одрасле. Шта је за вас већи изазов?

- Да будем искрен, на то питање немам прави одговор. У суштини, и нема неке велике разлике. Нико никад не одрасте у потпуности.

Неизмерна руска душа

A СА руског сте преводили стихове Њекрасова, Гумиљова, Тарковског, Хармса, Мартинова, Базилевског, Пољанске... Шта вас је у њиховом стваралаштву посебно импресионирало?

- Иако наведени припадају различитим раздобљима и усмерењима, импресионира ме та бескрајна, неизмерна ширина и дубина устрептале стваралачке руске душе, често измучене и заинаћене, наизменично громогласне и стишане, разигране и смирене, пуне задивљујућег неразумевања и благородног разумевања и, дозволите да кажем - свету тако неопходне. Да посегнем овде за једном Црнчевићевом реченицом: "Пролази дан тужан као Рус и ведар као руска песма".

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације