ПРАВИ КРИТИЧАР УВЕК СТВАРАЛАЦ: Одлазак филмског редитеља и сценаристе Николе Стојановића (1942-2021)

"ЈА сам чекао епидемију и ево дошла је. Припремам сада један балкански Декамерон" говорио је колико јесенас, у Нишу, Никола Стојановић.

Фото Танјуг

А мислио је озбиљно, јер је иза њега стајао један велики и испуњен "филмски живот", саткан од најразличитијих искустава и сазнања. Био је, као и Пазолони, окренут уметности, истом мером колико и њеном разлогу. Емеритус Стојановић (свој радни век крунисао је као професор историје филма на београдском ФДУ) био је у сваком тренутку способан да своје огромно знање и ерудицију употреби у пољу уметничке праксе. Комплетна стваралачка личност у сваком погледу, интелектуална громада и врстан редитељ, Стојановић је оличавао појаву "интегралног синеаста". Био је велики учитељ, драг, приступачан, омиљен међу пријатељима и студентима.

Рођеном пре 79 година у близини Лесковца, одраслом у Белој Цркви, Титограду и Сарајеву, Стојановићу је кинематограф постао вокација "од младих дана" без обзира на то што је дипломирао архитектуру (1965), мада ни то није случајно: како је сматрао први теоретичар филма Рићото Канудо, архитектура и музика извори су Седме уметности: заједно почивају на појмовима "структуре и естетике". Најранији стваралачки период Стојановићев није могао проћи без омажа аматеризму, тада високо цењеном у нас. У Кино-клубу "Сарајево", припадао је генерацији свог нешто старијег брата Велимира Стојановића (1940-1984), такође врсног аутора и критичара, као и сопственом, побуњеничком кругу (Комосар, Матић, Хаџидедић, Кадић и др.), са запаженим филмовима "Блуз", "Торзо", "Драга Ирена". Потоњи је послужио као окидач за први Стојановићев дугометражни играни филм "Драга Ирена" (1970), коме је аутор приступио после повратка са студијског боравка у Француској током бурне и превратничке 1968. године.

Из филма "Драга Ирена", Фото: Printskrin

Међу нарочитим Стојановићевим дометима је и филмски часопис "Синеаст" (1967-1991), једна од најбољих критичких панорама домаћег и светског филма у бившој Југославији. Негујући филмску мисао на највишем нивоу, главни уредник "Синеаста" Никола Стојановић изградио је следећи став: "За мене је прави критичар стваралац. Као што је и уметник који ствара филм стваралац. Писати критику је облик стваралаштва и то врло одговоран". Тадашњи млади критичар био је образовани синеаст, са изграђеним критичким апаратом и методом, који није уступао пред научним. О томе и о многим другим тајнама филма деценијама се могло читати у Стојановићевом "Синеасту" из извора плејаде светских редитеља од Куросаве, Дрејера и Велса до Кополе и "новог Холивуда", уз специјалне бројеве, и данас незаобилазне филмске компендијуме о филмској музици и камери. Нема сумње да је критички приступ, који је Стојановић градио у "Синеасту" имао одлучујућег удела у стварању његове монографије о Акири Куросави (са којом је докторирао на ФДУ), и данас једном од најбољих студија о једном од највећих редитеља у историји филма.

Критици ни у једном тренутку није уступала Стојановићева уметничка пракса. Кратким и средњеметражним филмовима "У кухињи", "Хакари", "Чин", "Жеђ" и "Триптих", насталим између 1975. и 1982. године и награђеним на многим домаћим и страним фестивалима, Стојановић је значајно допринео рађању "филмске новеле" као жанра у нашем филму.

ПЛАКАТ Филм "Последњи валцер у Сарајеву", Фото: Промо

Дугометражни играни филмови "Поленов прах" (1974) и "Поглед у ноћ" (1978) представљају посебна поглавља у његовом стваралаштву, нарочито филм "Од злата јабука" (1986), полифоно дело - омаж времену Стојановићевог одрастања. У зрелој фази Стојановић пружа нов доказ синематичке инспирације која стоји у знаку апокалипсе: кратки филм "Крај миленијума" (1995) мало ремек-дело, побуна против крвавог кошмара једног наметнутог и непотребног рата. Пред нама се одвијала драма постојања у свом најчистијем и најсуровијем виду. Ова фреска катаклизме монументалних размера деловала је снагом откривења. У завршној етапи свог стваралаштва, Стојановић је испољио склоност ка историјској синтези у глобалној метафори. Био је то "Последњи валцер у Сарајеву" или Belle Epoque (2001), заснован на Принциповом Видовдану и знацима епохе, уплетеним у судбоносну побуну целог једног народа. Овим играним филмом Стојановић нас је увео у величанствени и страшни ХХ век једним бертолучијевским замахом. Била је то врхунска тачка целог Стојановићевог стваралаштва: апогеј дубоко проживљеног искуства, истовремено и нов доказ синематичког надахнућа. Покрет је душа овог филма, сачињеног од светлосних отисака стварности као, уосталом, цео стваралачки век Николе Стојановића, који доживљавамо као акорде једне грандиозне фуге.

Нажалост, последице живота нису му дозволиле да започне своју нову побуну против пандемије зла. Визија "Декамерона" у нашем веку остала је само као намера једног непокорног стваралачког живота.

Препоручујемо

Култура

1 4

ТУЖНЕ ВЕСТИ: Преминуо редитељ Никола Стојановић

06. 01. 2021. у 10:38

Култура

1 8

ОТИШЛА ОПЕРСКА ДИВА: Преминула Бисерка Цвејић

07. 01. 2021. у 13:39

Култура

0 1

КАКО ЖИВЕТИ НА ПОЕТСКИ НАЧИН: Сећање на истакнутог српског песника Милутина Петровића (1941-2020)

30. 12. 2020. у 09:55

Култура

1 9

НЕДОСАЊАНИ САН О МУЗЕЈУ: Сећање на Владимира Давидовића (1955-2020), угледног правника, уредника, ерудиту

28. 12. 2020. у 06:08

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације