ИНТЕРВЈУ Дарко Бајић: На Балкану силе одувек одмеравају своју моћ

ИСТОРИЈСКА и биографска сага Дарка Бајића "У име народа" о Светозару Милетићу свој филмски живот започела је у најтежој филмској години.

Фото З. Јовановић

Држећи се пароле show must go on, Бајић и продуцент Лазар Ристовски почели су прошлог лета промовисање филма на фестивалима, а онда је у новембру храбро ушао у биоскопе.

Због новог таласа епидемије, имао је краћи биоскопски живот, али је зато недавно приказан милионској ТВ публици. Бајић каже да кад се присети емотивне биоскопске премијере филма "У име народа" и дирљивог аплауза који није престајао, схвата да је - вредело!

- Пришао сам тада микрофону и рекао: "После толико месеци изолације, колико смо маштали да се сретнемо у биоскопу... сад тек видимо колико нам је недостајало да будемо заједно." Вредело је макар због те вечери да пустимо наш филм у време ковида - каже искрено Дарко Бајић.

Биоскопи, и култура уопште, велика су жртва епидемије?

- Мислим да је култура у овим епидемиолошким условима запостављена. Наравно да се мере морају поштовати, али да се политичари највише брину о кафићима, хотелима, фризерима, фитнес-центрима, то ипак нисам очекивао. Хотели добијају помоћ, а шта је са културом - позориштем, биоскопом, филмом, концертима, изложбама? Шта је са Звездара театром? Имате дотирана позоришта, а имате позориште које директно зависе од публике. Апелујем да политичари културу ипак ставе на прво место, пре кафића и фитнес-центара.

Каква нас филмска и културна година очекује?

- Неколико филмова је већ готово и чека, а сигуран сам да ће бити изузетно гледани јер је реч о одличним редитељима (С. Драгојевић, С. Арсенијевић, С. Шијан, Р. Андрић, Д. Милић, М. Томовић). Неколико других је при крају, и зато тврдим да нас чека добра филмска сезона. Иако смо ми са "Именом народа" херојски ушли у причу о одбрани биоскопа, а медији нам баш и нису помогли, ред је да потпомогну живот нових филмова.

Нека држава и ТВ субвенционишу рекламу, нек се позоришта, изложбе, концерти нађу на насловним странама. Нека се поштују здравствене мере, али нека се на сваку купљену карту субвенционишу две за културу. Можда је ово прилика да се једном засвагда победи ријалити вирус. Не заборавимо да нам је управо богати филмски и културни садржај на ТВ и платформама и помогао да преживимо изолацију.

У филму смо видели колика је снага Милетићевих идеала. Има ли данас оних који се тако боре за оно у шта верују?

- Уочи ТВ премијере рекао сам да би ми било драго да кад одгледају филм гледаоци размисле о томе где су и када престали да верују у идеале. Још пре петнаестак година "пробудио сам се" и схватио да су количина мржње, подела, изопачених мерила вредности, исконструисаних режираних лажи које производе медији, друштвене мреже, јавни дискурс, и то на светском нивоу, она мрачна страна наизглед заводљиве и слободне глобалне комуникације. Она је гора пандемија од ове коју сад доживљавамо. Јер, од ковида се браниш имунитетом, а од овога нема одбране. Онда је пала одлука - створићу у својим филмовима јунаке који ће победити мрак: документарни о фудбалском асу Дејану Петковићу Рамбу, који је захваљујући снази и идеалима постао икона Бразила, потом "Бићемо прваци света", филм о мом храбром оцу Милошу Бајићу који је својим цртежима и хуманошћу савладао најстрашније злочине Другог светског рата.

Тако сте дошли и до Светозара Милетића...

- Да, када видите Мештровићев споменик Милетићу који доминира централним тргом у Новом Саду просто не можете да одолите да он постане јунак у вашем филму. А у време Аустроугарске био је један од најцењенијих политичара кога су поштовали и највећи противници. Борио се не само за српски народ и његов интегритет, већ и за многе народе који су били у монархији. Милетић је био политичар кога је народ поштовао и волео.

Његово хапшење је заправо намештен политички процес, односно, покушај да се уклони са политичке сцене у тренутку када је Берлински конгрес одлучио да Аустроугарска уђе у Босну и Херецеговину после повлачења Османског царства.

Фото З. Јовановић

Може ли се избећи усуд Балкана и то стално прекрајање историје?

- Има једна изрека помало излизана: Историја се стално понавља. А људи се некако кад је чују осећају мали и беспомоћни. Као да историју ствара неко налик Богу из свемира, а не они који стално незадовољни желе поново да деле свет. Пад Варшавског блока донео је победнику, кроз транзицију, неоколонијализам источне Европе. И на овом примеру, ви видите да је Балкан био и остао место на коме велесиле показују и одмеравају своју моћ. Милетићева ћерка Милица у филму каже: "Балкан су прозвали буретом барута због честих ратова, а Европа никада није ни престала да ратује или да ратове изазива". Ко је заиста буре барута или још боље, ко је тај који изнова пали фитиљ? "Данашњи систем европске равнотеже уместо да се заснива на једнакости слободе, права и интереса за све народе и људе, има за темељ силу јачега... Они комадају и деле земље као освојени плен." Звучи познато? Ову реченицу је написао Светозар Милетић 1866. године. Зато је филм "Име народа" у ствари савремена прича.

Милетић упорно тражи од Аустроугара "изговорите име мог народа". Он, Змај, Јаша Томић чинили су елиту европског друштва, али то је било недовољно да нас "препознају".

- Ми тражимо да се у српској историји препозна и део онога што је важна и неспорна историја Европе. Ево, сада нас критикују што правимо историјске филмове, Боже сачувај да ми то урадимо! Други то могу. Ми у последњих неколико деценија направимо пет историјских филмова и одмах нас прогласе националистима. Па светске кинематографије су одавно екранизовале своју историју и успеле и неуспеле ратове.

А где смо ми у томе?

- Србија је негде успут изгубила свој лик, лични интегритет, преузимајући идеју панславизма, илиризма, југословенства... А онда смо се одједном, као из сна, пробудили и схватили да смо уместо ослободилаца свог и других народа на Балкану, који су милионским жртвама у Првом и Другом светском рату, били оснивачи прве и друге Југославије, одједном постали окупатори, агресори, и народ који је на прослави стогодишњице Великог рата у Паризу седео у другом реду?! Наше претке, који су толике жртве дали, које су окупатори стрељали, вешали, мучили и убијали, који су прошли голготу борећи се уз савезнике, једини на Балкану, сада их ти исти савезници гурају у други ред. То је срамно непоштовање Србије, ма колико се они после тога извињавали. Ето једног од битних разлога зашто је потребно да правимо филмове о нашој историји. Ако их други праве о нама, ко зна у ком ћемо реду завршити на следећој прослави.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације