КАДИФА И ПАСУЉ У ТАЊИРУ ИЗ САН СЕБАСТИЈАНА: Савршенство за очи и непца - градић у Баскији има највише Мишленових звездица у Европи (ФОТО)

ДОК је пролазио историјском облашћу Кастиљом, да би у крчми заштитио своју чашу вина од инсеката и прашине заковитлане ветром, шпански краљ Алфонс Тринаести је одозго ставио шниту шунке.

Фото: Горан Чворовић

Опонашајући га, после су то радили и други, замењујући каткад шунку сиром. Тако је настала једна од верзија о постанку чувеног шпанског тапаса, мезетлука без кога је овде тешко замислити уживање уз пиће.

О укусима не вреди расправљати, али се чини да су тапасе до савршенства довели у Сан Себастијану, једном од најсевернијих шпанских градова, на самој граници са Француском. Овде их зову пинчо. Шунка, сир, али и инћуни са маслинкама, поховане лигње, пржена кобасица ћоризо, гриловани шампињони, гамбори из врелог уља – само су неки од ових занимација за непце који се, на комаду хлеба, за релативно мале паре, дегустирају уз још јефтинију чашу вина или пива.

Сан Себастијан није познат само по свом чувеном филмском фестивалу или такмичењима сурфера који овде проналазе џиновске таласе у вечитој игри атлантске воде и ветрова. Многи ће се изненадити да је ово место прави мали кулинарски рај, у коме намерник просто не зна ком јешном царству да се приволи – "сиротињским" тапасима од чији се укусних сокова обавезно на крају полижу прсти, или најсофистициранијим специјалитетима гастрономских мајстора.

Фото: Горан Чворовић

Необавештене ће свакако зачудити податак да у овом граду са око двеста хиљада душа, у кругу од само 25 километара, постоји чак 16 "мишленових" звездица! То је највећа концентрација ових "кулинарских чинова" по квадратном метру у целој Европи, и друга у свету, после јапанског Кјотоа. Од укупно девет ресторана у целој Шпанији са три звездице, чак три се налазе у маленом Сан Себастијану. Осам се диче бар једном. А прослављени француски водич за најукуснију храну у овом месту препоручио је приде чак 45 објеката!

Ко не зна да ли ће на пинчо или за "мишленову" трпезу, обично одабере обоје. Тим пре што су цене, за европске прилике, више него повољне. Гастрономска ћаскања уз пићенце почињу још поподне, после изласка с посла, с ногу, уз сточић испред неког од многобројних кафића овог града с благом морском климом. Ко овде не дочека ситне сате, лако може да се деси да у међувремену скокне до једног од поменутих луксузних ресторана и додатно обрадује чула.

Хедонисти разних фела сливају се са првим сумраком ка старом делу града, где уске камене уличице врве од веселих дегустатора, били они домаћи, или туристи. У једној руци "баштенски" пинчо с насецканим поврћем преко запеченог комада хлеба, у другој допола испражњена стакленка. И, тако у круг. Чаша домаћег пива или вина по цени од 1,7 евра многе ће одвратити од жеље да се приклоне трезвењачком друштву. Тапаси, нанизани по цени од два до три евра за неколико крупних залогаја. Шанкер их износи један за другим, вруће.

Многи од ових ресторана су уски, мали, с тек неколико столова, па је грицкање мезетлука за баром и једини начин да се ту нешто поједе. И то је једна од многобројних легенди о настанку тапаса. Међу њима су и оне да је краљ Алфонс Десети увео ову моду још у 13. веку да би смањио утицај акохола на сопствени празан стомак, као и да је то исто три века касније за широке народне масе наредио Фелипе Трећи, да би се смањило пијанство на улицама. За све су, можда, на крају, заслужне и кафанице које су, да се не би мучиле с исписивањем менија, преко поклопљеног тањира на врх стављале мали садржај онога што се налази унутра.

Панакота од ваниле са пиреом од јагодаFoto: Фото: Горан Чворовић

POGLEDAJ GALERIJU

А шта тек рећи за савремени садржај тањира за кафанским столовима којима нису могли да одоле ни захтевни оцењивачи квалитета из суседне Француске, колевке модерног кулинарства. Експлозија боја и укуса, мале покретне слике, скуплтуре од меса и поврћа, вребају сладокусце. У једном од ових ресторана, оригиналног назива "Угаљ", сва та сладостраст може да се поједе и попије за свега 28 евра по глави. У то су урачунати предјело, главно јело, дезерт, чаша-две вина, па чак и кафа.

А у тањиру, права икебана. За предјело, пасуљ с кобасицом и љутом папричицом а ла шеф или салата са сиром, орасима, грожђем и кадифом, за главно јело конфинирани пачји батаци са кремом од слатког кромпира или ражњић заденут цветовима, за дезерт дан и ноћ у енглеском преливу и панакота од ваниле са пиреом од јагода. Лепо на око и, што је реткост за овакве врсте ресторана, обилато.

- Одавде не смете да одете гладни – каже нам љубазна домаћица Стефанија.

Густаво и СтефанијаFoto: Фото: Горан Чворовић

POGLEDAJ GALERIJU

Она и њен муж Густаво, шеф кухиње, Аргентинац, већ 17 година, од девет до два следећег јутра, улажу труд да нико одавде не изађе незадовољан. И, успевају, и те како. Питамо их како се то Сан Себастијан тако високо пласирао на светској гастрономској карти.

- Добра и квалитетна храна је у нашој традицији. Када смо за столом, причамо само о ономе шта смо јели јуче и шта ћемо касније вечерати – открива нам тајну Стефанија.

А после вечере, слани ветар са Атлантика у шетњи заслади ноћ.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације