РИМСКА ЦАРИЦА ПРЕ 1.700 ГОДИНА ВАСКРСЛА ЈЕРУСАЛИМ И ЊЕГОВА СВЕТА МЕСТА: Света Јелена утемељила Ходочаснички пут дуг 2.000 километара

И ОВЕ године ће поклоници закрчити уличице Јерусалима на стази Страдалног пута или Стазе бола (Via Dolorosa) на Велики петак, а на Велику суботу напуниће ротонду око Кувуклије - капеле Христовог гроба у Храму Христовог Васкрсења да дочекају благодатни огањ.

фото: Борис Субашић

На Васкршњој литургији, хришћани из читавог света испуниће целу цркву под чијим су сводовима кључна места новозаветне свештене историје: брдо Голгота на коме је Христ разапет и где је издахнуо, плоча на којој је миропомазан, гроб у коме је сахрањен и из њега трећег дана васкрснуо.

Ни ови ритуали, ни света места, а ни град Јерусалим не би постојали да пре 1.700 година у малоазијском граду Никеји император Константин није сазвао Први васељенски сабор и да његова мајка Августа Флавија Хелена истовремено није кренула на путовање у Свету земљу и Јерусалим који се тада звао Елија Капитолина.

Ова два догађаја су предодредила будућност света. На Никејском сабору у храму Свете Софије, озваничено је и канонизовано хришћанство као нова религија Римског царства, а да би тај велики подухват био заокружен, света царица-мајка Јелена, кренула је 325. из Никеје у Свету земљу да открије култне тачке нове вере: места Христовог рођења, страдања, смрти и васкрсења. Пре тога морала је да открије сам Јерусалим, јер су град из Исусовог времена Римљани после сламања јеврејског устанка 70. године дословно сравнили са земљом.

Света Јелена је својим путовањем утемељила Ходочаснички пут који је у следећим вековима постао најважнија хришћанска поклоничка рута. Стаза којом се данас крећу поклоници кроз Стари Јерусалим представља само коначни део њеног путовања дугог око 2.000 километара.

Дизајн центар Новости

У спомен на Никејски сабор и епско путовање из Никеје до Јерусалима, репортер "Новости" се запутио у античку Анатолију, данашњу турску Анадолију, да поново открије велики Ходочаснички пут. Разлог више за ово путовање био је што он повезује заборављену историју хришћанства са заборављеном историјом и сеобама српског народа.

фото: Борис Субашић

На Ходочасничком путу се налазе остаци три утврђена града: Гордосербона, Лулона и Киликијске капије чије су посаде од 7. века били Срби које су ромејски цареви колонизовали са Балкана да буду граничари империје нападане од Омејадског калифата. Они су остали чувари поклоничке стазе ка Јерусалиму све док она није коначно прекинута у 11. веку освајањима Селџука.

фото: Борис Субашић

О томе сведоче и ромејски и арапски записи, али и топоними на савременим турским географским картама, као и нова археолошка открића на траси Ходочасничког пута, без кога би данас Јерусалим био само мит, или би можда постојао под другим именом. Наиме, свети град био је деценијама само пуста гомила шута након што су га 70. године разорили Римљани, а затим су рушевине додатно уситњене да би се нивелисало тло на коме је 125. године подинута Колонија Елија Капитолина, град насељен легијским ветеранима у који Јевреји нису смели да уђу.

Фото: Борис Субашић

Али свети градови не ишчезавају тако лако: после 255 година од уништења Јерусалима, император Константин је одлучио да га васкрсне и да на месту Христовог страдања и васкрсења подигне величанствен меморијал, ротонду над Исусовим гробом, од кога је ишла стаза кроз перивој са колонадом стубова до врха Голгота на коме је стајао Часни крст.

Константин је подигао меморијал који се данас налази под сводовима Храма Христовог Васкрсења, захваљујући предузимљивој мајци, првом библијском археологу.

фото: Борис Субашић

Њени проблеми откривања главних тачака новозаветне историје постају јасни када се са улице у Јеврејској четврти данашњег Старог Јерусалима спусти степеницама десетак метара на ниво главне улице, која датира из првих година наше ере, а откопали су је археолози. У Јеленино време је приближно исту разлику у висини између улице Елије Капитолине и града из Исусовог времена попуњавао шут. Она није имала георадар, али је уочила људе који су се увлачили у рупе испод Венериног храма и разговарала је са њима. Видевши да је добронамерна открили су да посећују света места испод многобожачког храма који је подигнут на брду Голгота, где је умро и васкрснуо Христ.

фото: Борис Субашић

Остатак приче се свео на археолошка ископавања и грађевинске радове, којима су пре 1.700 година створене култна места која поклоници и данс обилазе. Од тада почиње прослављање Васкрса у Јерусалиму. Нажалост временом је заборављена велика прича о томе ко је и како васкрснуо Јерусалим, а она почиње у данашњем турском градићу Изник у који путник минибусом - долмушем улази кроз још чврсти прстен високих зидина са моћним кулама античке Никеје. Он широком улицом на правцу север-југ, римским кардом, стиже до централног градског трга, где се укршта под правим углом са другом великом саобраћајницом, римским декуманумом. Ту возач долмуша стаје крај древне базилике (после освајања султана Бајазита додат јој минарет) и каже: "Аја Софија, Никеја".

фото: Борис Субашић

То је иста Црква Свете Софије у којој је одржан Никејски сабор, а улицом која крај ње води ка истоку Света Јелена је пре 1.700. година дошла до величанствене капије и изашла на стари Војни пут, тада најбржу саобраћајницу направљену за легије које су марширале у Сирију, Палестину, Арабију и Египат. Она је данас скривена испод асфалта модерне саобраћајнице нижег реда која води ка античкој Анкири, данашњој Анкари.

фото: Борис Субашић

Од некадашњих важних насеља уз Војни и Ходочаснички пут остала су најчешће само имена у средњовековним хроникама. Међу несталим градовима је вековима био и Јулиополис, који се наводи као прва велика станица на поклоничкој рути после Никеје. Он је после турских освајања нестао из историје до 1890. када је историчар и археолог сер Вилијам Мичел Ремзи пешачећи и јашући стигао из Свете земље на брег изнад клисуре турске реке Сакарије, античког Сангариоса, крај забаченог анадолског села Чајирхан. Ту је угледао величанствене руине непознатог града, а ишчитавајући ромејске хронике закључио је да су то остаци Јулиополиса, који је у 7. веку добио име ново име Гордосербон, јер су у њега били колонизовани Срби.

фото: Борис Субашић

Пратећи старе поклоничке итинерере преко пространстава анадолијске висоравни стигли смо до остатака две заборављене тврђаве на кључним тачкама које су контролисале Ходочаснички пут кроз сурови планински масив Таурус. Једна се налазила на планини Лулон, а друга над планинским теснацем Киликијска капија, а обе локације на савременим турским географским картама имају исти назив - Асакалиба, настао од старог арапског назива Хисн ал Сакалиба, што значи "Град (тврђава) Словена". Амерички византолог Мајкл Гребнер је записао: "Познато је да је у великом арапском походу 716-718. заузета тврђава која се назива Хисн ел Сакалиба, "Град Словена".

фото: Борис Субашић

Пажљиво проучавање открило је да је овај центар, који се такође зове Лулон, био кључна тврђава на источној граници царства. Руски оријенталиста, академик др Дмитриј Јевгенијевич Мишин, пронашао је везу Хисн ел Сакалибе са Гордосербоном: "У Азији су средином 7. века већ постојале словенске колоније, а 680. године извори први пут помињу насеље Гордосербон у Битинији, у коме многи истраживачи виде колонију Срба основану око средине 7. века. Године 715. трупе Маслама ибн Абд ел Малика заузеле су током похода на Византију 'тврђаву Словена'. Због чињенице да у то време не знамо ни за какве сеобе Словена у Малу Азију, остаје да се претпостави да су гарнизон тврђаве чинили људи из некадашње битинијске колоније, Гордосербона".

Поздрављајући се са сенима давно несталих земљака опростили смо се и од Ходочасничког пута. Последњи пешаци који су прошли цео пут од Никеје, преко Мале Азије до Свете земље били су 1099. крсташи у Првом крсташком походу.

фото: Борис Субашић

СВЕТИТЕЉИ САМО ПРАВОСЛАВЦИМА

фото: Борис Субашић

ПАПСКИ крсташи, иако су могли, нису обновили Ходочаснички пут, јер је он за њих био - шизматички. Наиме, после победоносног похода они су направили страховит покољ муслимана, али нису поштедели ни православце, чије су свештенство и монаштво избацили из цркава и манастира, а становништво изван градских зидина. Творци хришћанског, православног, Римског царства, који су васкрсли Јерусалим, свети Константин и Јелена, били су за папе после великог раскола 1054. шизматици, а ни после 1.700 година од Никејског сабора и установљења Ходочасничког пута ствари се нису промениле: Константин и Јелена су светитељи само за православце.

фото: Борис Субашић

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације