АКАДЕМИКОВ ВЕЛИКИ ПОКОЉ НАЈЗНАЧАЈНИХ КЊИЖЕВНИКА:Иако правник Велибор Глигорић је постао професор Филозофског факултета и предавао књижевност

ПОПУТ узбудљивог романа, Петар Џаџић помера време и перспективу свог „главног јунака” Велибора Глигорића пола века унапред, сада на позицији Скерлића и Поповића, прецизно је дефинишући (реч је о шездесетим годинама ХХ века):

ОСТВАРЕЊЕ Насловна страна књиге "Српски реалисти" Живомира Младеновића, Фото Архива "Новости"

„Ветар времена померио га је у сам шпиц теразијског сенакла. Све што су имали браћа Поповић и Скерлић у смислу књижевном или научном, има сада Глигорић. Иако правник, он је професор Филозофског факултета и предаје југословенску књижевност. Академик је, а мало ће времена проћи па ће постати и председник Академије. Главни је уредник `Савременика` главног органа књижевника који у обновљеном модернизму види туђе.

Књижару Геце Кона наследила је моћна `Просвета` која објављује Глигорићева дела. Стари вук позоришне критике сместио се и у фотељу управника позоришта и продужетак теразијске артерије: Југословенског драмског. Ударна места културних рубрика највећих листова увек су му на располагању. Глигорићеве жестоке памфлете замениле су његове опширне и мирне „ред по ред анализе српских реалиста у Богдановом стилу (али без Богдановог стила)“.

Управо овде долазимо до кључних, додирних тачака и укрштања две судбине. Прве Живомира Младеновића - систематски образованог, који је (на несрећу) докторирао на тези баш о Јовану Скерлићу и десет година изучавао и припремао рукопис о српским реалистима, и који се после рата спремао да га објави, надајући се да ће овим уџбеником добити (заслужену) универзитетску катедру. Друга судбина је она Велибора Глигорића, за чији критичарски дискурс Хатиџа Крњевић пишући о њему (у доба када је он већ био неприкосновена „величина”), а анализирајући текстове из критичареве књижевне младости које пореди са оним из каснијег периода, луцидно закључује да је Глигорић изгубио „готово све стилске одлике и јетки шарм раних записа”, уочавајући и указујујући на једну несвакидашњу еволуцију (односно регресију), која је условила промену не само у Глигорићевом стилу, него и у структури његове личности, јер наводи и следеће:

„Та два бића - Глигорић из младих дана и Глигорић из фазе своје књижевне дуготрајне зрелости - готово да више немају ничег заједничког”. (Х. Крњевић, према Џаџићу, 1986).

У ПОСЛЕДЊЕМ поглављу ове бриљантне аналитичке студије, Петар Џаџић даје примере низа већ чувених „критичарских промашаја” Велибора Глигорића, од чега се нарочито задржава на „оцени” дела Миодрага Булатовића у „Савременику“ (1956) издвајајући симболично, на овом примеру, тежишну поставку своје тезе у паралели Скерлић-Глигорић: „По узору на Скерлићев насртај на Дисово туђе, уследио је насртај, ништа мање немилосрдан (и неправедан), на Булатовићево туђе”.

На самом крају своје студије, Петар Џаџић готово да је потпуно на трагу открића које је главни предмет мемоарске књиге Живомира Младеновића, а чији се (закривени) рад у потпуности уклапа у ове увиде, јер Џаџић наводи о Глигорићу и следеће:

„Заузевши место својих љутих противника на готово свим пунктовима уметности, науке и моћи, Глигорић је делимично преузимао и методологију књижевне анализе Јована Скерлића (у „Српским реалистима”), која му је у младости такође била страна...” .

Не спомињући у својој сјајној студији критички приказ Бранимира Ћосића, који му током писања очигледно није био познат, или му је просто промакао, а настао је скоро пола века раније, Петар Џаџић није ни слутио колико је био у праву и колико је још један, вишеструко надарени и пре времена згасли таленат и у мало овоземаљског времена као комплетна књижевна појава (романописац, приповедач, критичар) Бранимир Ћосић (1904-1934)), већ поставио исту (Џаџићеву) тезу, а поводом књиге Велибора Глигорића, „Полемике“ (1930), коју је он имао прилике да прочита и критички пропрати, а објављену у Ћосићевој постхумној књизи критика „Кроз књиге и књижевност“ (1937).

ЋОСИЋЕВ текст носи и прецизан датум писања: Београд, 18. јула 1930, и од самог почетка, Глигорићев критичарски рад Ћосић проницљиво сумира као остајање и инсистирање „на једној истој линији” која добија сасвим недвосмислено критичку конотацију:

„Од свог првог чланка у `Новој Светлости` од децембра 1920. - где се налазе у зачећу све његове касније теме: Сима Пандуровић, професорска поезија, Богдан Поповић и критика Јована Скерлића, `Српски књижевни гласник` и Миша Црњански - па до своје последње књиге `Полемике`, Велибор Глигорић је остао на једној истој линији... А то је штета, јер истрајати од 1920. године до 1930. на једној линији представља једну ретку енергију, један несавитљив карактер; јер истрајати десет година на једном фронту је више него обична тврдоглавост, иако би можда извесни духови радије окрстили ову истрајност; јер изгубити десет година /у борби/ са ветрењачама - велика је штета.”

Тежиште наслућене теме, кроз именовање Богдана Поповића и Јована Скерлића, али и проникнуће (већ тада!) у срж саме личности и карактера Велибора Глигорића, Бранимир Ћосић фасцинантно луцидно разоткрива у следећим редовима:

„А да су извесне личности - и то оне против којих је Глигорић просуо највише мастила и иступио највише пера - ветрењаче, то те личности, чак и без помоћи Глигорићеве (...) сувише јасно показују. Да сажмем: Велибор Глигорић је утрошио и троши и сувише велики део своје енергије и сво- га времена на рушење препрека које одавно више не постоје...”

Супростстављајући, управо на случају Глигорића, шта подразумева један прави критичарски ангажман, Б. Ћосић у потпуности дететктује „проблем” у самом В. Глигорићу, који се понавља и у овом фељтону:

„Дођавола! За десет година он је могао да преврне нашу књижевност тумбе, да учини триста чуда, да је (...) да је успео да се ослободи своје фата-моргане која му стално приказује нашу књижевност савијених леђа пред скиптром г. Богдана Поповића (...) и стражним утицајем Српског књижевног гласника.” Називајући „браћу Поповиће” и СКГ духовито „митским темама” Велибора Глигорића, Бранимир Ћосић у овој критици, супреиорно оповргава један по један „став” В. Глигорића:

„СТАВ Глигорићев био би разумљив само у случају да г. Богдан Поповић директно врши утицај на нашу књижевност пратећи је, коментаришући и критикујући. То, међутим, није случај; он годинама ћути... Г. Богдан Поповић је имао свој час и своје време, вршио у једном тренутку неоспоран утицај на књижевност и на књижевнике, али је све то већ давно - (...) прошлост. Чему онда, десет година без прекида, оживљавати ту прошлост?”

Наравно, у том тренутку, сасвим погодивши у суштину, млади Бранимир Ћосић, једино нема податак о одбијеним песмама и негативним критикама Б. Поповића и Ј. Скерлића о песништву Глигорићевог оца, учитеља и неталентованог песника из Рипња (што ће допунити П. Џаџић, неколико деценија касније). Добро наслутивши да је циљ оваквог Глигорићевог ангажмана, уствари, заузимање позиција браће Поповић, као и Скерлића (што му се на чудовишан начин и остварило)...[…]

Бранимир Ћосић убедљиво и убојито заокружује (предратни) критичарски „портрет” Велибора Глигорића:

„Глигорић је у току ових неколико година извршио један генерални покољ писаца, од Боре Станковића, преко Драгише Васића, Дучића, Црњанског, Андрића, до Ујевића. Покољ који он изгледа сматра коначним, али из кога се не види какав је његов програм и у име чега суди и осуђује.”

ПОИСТОВЕЋЕЊЕ СА АГРЕСОРОМ

ПЕТАР Џаџић наводи, крећући се по самом рубу открића о плагијату, наравно и не слутећи колико му је био близу - а поводом Глигорићевих "Српских реалиста" - да анализа социјалног миљеа у коме сазрева писац, и самог ствараочевог дела, веома подсећају на Скерлића, односно стил београдске филолошке школе (којој Глигорић никада није припадао, али Младеновић јесте!), изводећи из тога основну тезу своје студије - тј. "идентификацију са агресором".

 СУТРА: НЕЗАУСТАВЉИВ УСПОН НА НАЈВИШЕ ПОЗИЦИЈЕ 

Препоручујемо

Фељтон

0 1

ОБРАЧУН СА ОСНИВАЧИМА МОДЕРНЕ КЊИЖЕВНОСТИ: Велобор Глигорић је острашћено и бахато оцењивао дела у послератној српској књижевности

24. 04. 2025. у 18:00

Фељтон

0 6

СВЕДОК ЗЛОУПОТРЕБА У СРПСКОЈ АКАДЕМИЈИ: Од Вука Караџића Младеновић је научио када се истина која угрожава живот открива, а када се прећути

23. 04. 2025. у 18:00

Фељтон

0 27

ИСТОРИЈА БЕШЧАШЋА ИЗ ИДЕОЛОШКИХ ВРЕМЕНА: Објављивањем 2007. Младеновићевог "српског реализма" скинута је мрена из историје књижевности

22. 04. 2025. у 18:00

Фељтон

0 3

НЕЗАЈЕЖЉИВЕ ОСВЕТЕ АКАДЕМИКА ГЛИГОРИЋА: Глигорић је омаловажавао оснивачe модерне српске критике Јован Скерлића и Богдана Поповића

19. 04. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације