ФАВОРИТ ПАРТИЈЕ УЛАЗИ У АКАДЕМИЈУ НА МАЛА ВРАТА: Велибор Глигорић који је после 1948. "по кратком поступку" постао стручњак за реализам

СПАСОНОСНО решење из „пат-позиције” у ком су се нашли Извршно веће (влада) Србије и САНУ, око пријема Велибора Глигорића у Академију, стигло је од Удружења књижевника Србије, које је као свог кандидата за САНУ предложило свог председника, Милана Богдановића.

СТУДИЈЕ Живомир Младеновић био је гост енглеског слависте Едварда Гоја , Фото архив породице Младеновић- Јурковић

То је омогућило САНУ да обојицу 14. јуна 1955. године изабере у своје редове, као дописне чланове, чиме су, бар привремено, биле задовољене сујете и амбиције двојице елоквентних ривала.

Иако је у Академију ушао на „споредна врата”, Глигорић је као „фаворит” власти и Партије брзо напредовао, тако да је за редовног члана изабран већ 30. јануара 1958. године, 1960. изабран је за секретара, 1965. за потпредседника, да би се већ 1965. године (после десет година чланства у Академији) нашао на месту председника Српске академије наука, на чијој ће функцији провести пуних шест година (његов противкандидат у избору за дописног члана Милан Богдановић, за редовног члана изабран је децембра 1959). У том периоду београдски издавачи су стигли да издају неке Глигорићеве књиге, есеја, критика и студија, тако да би - сматрао је Синиша Станковић, а пренео нам Слободан Нешовић - то што је Глигорић, мада на неуобичајен начин постао члан, па потом чак и председник Академије и „Миланковић, да је то доживео, вероватно био задовољан”(??). (...) Тешко је у то поверовати, поготово да је знао да је у међувремену рукопис Живомира Младеновића „Српски реализам“, поднет 1947. Министарству просвете на анонимни конкурс, очигледно стигао у руке хонорарном професору Београдског универзитета Велибору Глигорићу, који је после 1948. године „по кратком поступку” постао стручњак за реализам, који је почео предавати на факултету, да би већ 1954. (дакле, годину дана уочи избора за академика!) притиснут потребом да за Академију има и објављено неко репрезентативно дело, и објавио ову књигу под истоветним насловом: `Српски реалисти`.”

Аутор се такође ослања на студију Живомира Младеновића „Српска академија наука и њено објављивање народних песама“ (у књизи: „На изворима народне песме“, 2005), која поткрепљује ово тврђење чињенично допуњава његов закључак о Милутину Миланковићу, научнику светских размера - и његовој сумњи у регуларност и частан начин избора В. Глигорића у ред академика, односно, да је био у праву. (Напротив, Глигорићу на истој позицији секретара САНУ, није сметало да веома ефикасно спречи слично звање свом опоненту и вечитом ривалу, Живомиру Младеновићу 1966. године, када је он био предложен за ово звање, а о чему сазнајемо више из ових мемоара, али и из књиге „На изворима народне песме“, 2005. године).  

КАДА већ сам предмет спора о плагијату и интелектуалној крађи скоро више никога није занимао и већ постао ствар полувековне прошлости (један од актера, В. Глигорић је давно напустио овај свет, а други се ближио стотој години живота), појавио се рад са жељом његовог аутора да се једном за свагда разреши ово питање. Методом упоредне анализе оба објављена издања „Српских реалиста“ (оног из 1954, и овог 2007) под истим насловом, а различитих аутора, др Милорада Јеврић је објавио рад под насловом „Велибор Глигорић и Живомир Младеновић - анатомија оспоравања“ , из којег ћемо изнети најважније поставке, закључке и резултате ових истраживања. Нема сумње да је М. Јеврић први систематично посветио научну пажњу овом случају, мотивисан, по сопственом сведочењу, управо појавом књиге „Српски реалисти“ Живомира Младеновића (2007).

Наводећи да се после Другог светског рата књижевност епохе реализма „на нашим катедрама највише учила из књиге `Српски реалисти` Велибора Глигорића”, да су из ње „училе многе генерације”, а да су уз њене резултате и оцене „стасавале и многе личности из света науке и литературе” (чији је утицај са крајем века „почео да опада”), аутор исказује „радосно изненађење” када се 2007. појавила (на око 650 страна) и књига Живомира Младеновића под истим насловом. Улазећи у сам проблем, а пратећи наводе самог Младеновића, да су Глигорићеви „Српски реалисти“ „вероватно плагијат”, и сам Јеврић, заинтересован (са нагласком да је у разговору са „добрим познаваоцима Глигорићевог дела” осетио „отпор” на ове тврдње) одлучио је да расветли ову дилему, јер по њему „ту нешто постоји као спорно”, што је у овом раду покушао да разреши. У том смислу своју анализу је усмерио на три истраживачка циља: 1) упоређивање два рукописа, 2) разговор са (још увек живим Ж. Младеновићем); 3) сагледавање Глигорићеве библиографије с обзиром на области којима се овај бавио. Желећи да буде максимално објективан и непристрасан, Јеврић је приступио тзв. спољашњој, чињеничној анализи, коју ћемо укратко изложити. Као прво, оно што подвлаче и остали поборници „канона” о Глигорићу: „Глигорић је писао опширне расправе о појединим српским реалистима и пре 1947. године” (Јеврић, 2008). Наводи се, такође. Глигорићева књига „Критике“ (из 1945), у којој су заступљени Бора Станковић (23 стране), Радоје Домановић (11 страница) и Бранислав Нушић (студија од 90 страница). Ови радови се нису касније нашли у „Српским реалистима“, наглашава Јеврић. Такође 1946. објавио је и „књижицу” о Светозару Марковићу (текст је такође незаступљен у „Српским реалистима” из 1954).

ИЗ ОВИХ навода, Јеврић тако „обара” Младеновићеву тезу да се Глигорић „није бавио реализмом” и раније (тј. пре Другог светског рата), изводећи доста исхитрен закључак да су рукописи „Српског ре- ализма“ „настали независно један од другог”, за шта му је као доказ послужила чињеница да „би препознавање истог стила и садржаја, па и самог наслова, подразумевало постојање неинвентивности и неоригиналности код оног другог” (Јеврић, 2008), односно, „потпуно игнорисање свог супарника, што је било врло могуће” са „становишта ондашњих прилика” и „партијских директива”, чиме помало „стаје на страну” Младеновића. Из тога извлачи и доиста необичну претпоставку - да Глигорић узима „исти наслов” (наводећи да то сугерише „неинвентивност и неоригиналност” неког ко преузима туђи рукопис!), што му је и кључни доказ да није у питању плагијат! Идући овом логиком, он тврди:

„Да плагирања није било потврдиће нам и детаљно поређење два текста, а подударност самих наслова не би могла бити сасвим случајна, већ ће пре бити резултат оне бахатости и игноранције Глигорићеве које је гајио према свом супарнику, и у то време слабијем опоненту.” (Јеврић, 2008)

Навешћемо укратко, по Јеврићу, резултате „спољашње анализе” садржаја обе књиге.

Младеновићев оригинални рукопис „Српских реалиста“ садржавао је девет студија (а десету, о Радоју Домановићу, аутор „до конкурса није успео да заврши”). Овде Јеврић даје интересантну опаску - да је Младеновић књигу завршио са Домановићем (и није стигао да је преда на конкурс?), „судбина ове књиге била би сасвим друкчија” као и „научна судбина њеног аутора”, јер је „научну славу и професорски углед у свом времену понео Велибор Глигорић, што имплицира да је Јеврић уверен и несвесно признаје да је Ж. Младеновић ипак интелектуално покраден! (Јеврић 2008). Ту се, дакле, подтекстуално провлачи Јеврићева сумња у оригиналност Глигорићевог рукописа?

РЕАЛИЗАМ БЕЗ ПЕСНИКА

У ОПИСУ Младеновићеве књиге, др Милорада Јеврић наглашава да своје „Српске реалисте“ Живомир Младеновић почиње општим погледом на епоху реализма кроз студију о Светозару Марковићу, а довршава је студијом о песнику Војиславу Илићу (којих код Глигорића нема). Наводећи да Глигорић „не говори о Илићу као ни о поезији уопште”, аутор напомиње да је Глигорић „изгледа реализам сматрао искључиво прозном творевином, у којој песници немају шта да траже, што већ представља озбиљан недостатак ове, Глигорићеве књиге. У том смислу, „Младеновићева рукописна књига је комплетнија, потпунија, иако је писана на нешто мањем бројем страна”.

 СУТРА: ПРИЧА О РЕАЛИСТИМА ЗАКАСНИЛА ПОЛА ВЕКА 

Препоручујемо

Фељтон

0 5

НЕЗАУСТАВЉИВ УСПОН НА НАЈВИШЕ ПОЗИЦИЈЕ: Ђилас је писао да су реченице Велибора Глигорића биле слабо склопљене и једва писмене

26. 04. 2025. у 18:00

Фељтон

0 6

АКАДЕМИКОВ ВЕЛИКИ ПОКОЉ НАЈЗНАЧАЈНИХ КЊИЖЕВНИКА:Иако правник Велибор Глигорић је постао професор Филозофског факултета и предавао књижевност

25. 04. 2025. у 18:00

Фељтон

0 2

ОБРАЧУН СА ОСНИВАЧИМА МОДЕРНЕ КЊИЖЕВНОСТИ: Велобор Глигорић је острашћено и бахато оцењивао дела у послератној српској књижевности

24. 04. 2025. у 18:00

Фељтон

0 6

СВЕДОК ЗЛОУПОТРЕБА У СРПСКОЈ АКАДЕМИЈИ: Од Вука Караџића Младеновић је научио када се истина која угрожава живот открива, а када се прећути

23. 04. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације