ПУТ У ОТАЏБИНУ КРОЗ ЧЕЛИЧНУ ЗАВЕСУ КУРШУМА: Пробој солунског фронта убрзао крај Првог светског рата
ПРЕМА ратним плановима прављеним крајем 1917. године у Паризу, Солунски фронт је превасходно требало да има дефанзивну улогу. Ангажоване трупе имале су задатак да спрече продор Централних сила у Грчку. Тек су у другом плану биле идеје о организовању офанзивних акција према непријатељу.
Ради што бољег испуњења одбрамбених задатака, јединице су биле груписане у три целине. Источно (десно) крило фронта држале су британске трупе и Прва група дивизија.
На централном делу фронта биле су распоређене српске јединице, а западни део је био под контролом Француза. Основу одбране чинила је идеја да планински масив у центру фронта, који су запоселе српске јединице, мора бити брањен по сваку цену, док је на крилима линије сукоба било предвиђено маневрисање у складу са ситуацијом. Основна претпоставка на којој је почивао план операција била је да се Бугарска неће моћи приморати на капитулацију, а Србија ослободити, пре него што се на Западном фронту или италијанском ратишту одигра одсудна, решавајућа битка. Ови су ставови били сагласни са убеђењима политичких вођа Антанте да се на Балкану не може добити битка која ће одлучити рат. Из тих разлога, Солунском фронту је дата улога другоразредног ратишта.
ПОЧЕТАК НЕМАЧКЕ пролећне офанзиве из основа је променио дефанзивни карактер и улогу Солунског фронта. Инструкцијом од 4. априла 1918. године главнокомандујућем генералу Гијоми је наложено да трупе којима командује удвоструче своју активност и „привежу“ све непријатељске снаге на балканском фронту, те да буде спреман „да пређе у офанзиву ако прилике буду то захтевале“. Противника је требало стално узнемиравати, спречавати његове оперативне акције и нападати осетљиве циљеве. У складу с датим наређењима, операције су оживеле. У исто време док су под притиском немачке офанзиве на Западном ратишту тражиле појачану активност, Француска и Велика Британија су почеле да редукују своје снаге на Солунском фронту. Јединице које су пребациване на Западни фронт замењиване су грчким и италијанским контингентима. Рађено је и на привлачењу аустроугарских заробљеника српског и југословенског порекла, с циљем да као добровољци ступе у редове српске војске или новоформиране југословенске јединице.
За саму Србију ситуација на фронтовима је била повољна. Државе које су држале њену територију или имале аспирације на простор насељен Југословенима биле су војно, политички и морално ослабљене. Прелазак са дефанзивних задатака на офанзивне акције дао је прилику српској Врховној команди да и сама планира операције офанзивног карактера, чији је крајњи циљ било ослобођење отаџбине. Српски предлог да пробој Солунског фронта буде изведен на правцу између Црне реке и Аријанске планине, прихватио је као најбољи и генерал Франше д’Епере, новопостављени командант савезничких снага. Наведени предлог, међутим, није се уклапао у инструкције добијене 2. јула 1918. године из Париза којима је захтевано да савезничке Источне армије локалним акцијама пре јесени „разбију бугарски дефанзивни систем“ и тако српској и грчкој војсци „отворе приступ изгубљеној територији“.
* * * * * * * * *
Закулисне политичке калкулације у Лондону и Риму
УПОЗНАВШИ СЕ СА тереном бојишта генерал Франше д’Епере је реалнијим сматрао план српске Врховне команде. У реализацији је рачунао са војним знањем, вештином и искуством српских официра, као и са високим моралом и фанатичном борбеношћу војника. Уместо „прикивања“ противника за фронт, предност је давао „решавајућој офанзиви“, која би сломила бугарски отпор на фронту и отворила перспективу ослобођења Србије.
Планирао је да пробој започну две српске и две француске дивизије, којима би се потом придружиле четири српске дивизије, српска и француска коњица. Главни напад требало је извести на уском фронту ширине 12-14 км у рејону Добро поље, Ветерник и Козјак, с циљем да буде запоседнута линија Кавадарци - Неготин. Упоредо с тим, планирани су удари на Струму и фронт на линији Вардар - Дојран. Команду над целом операцијом Д’Епере је поверио војводи Живојину Мишићу, који је, почев од 20. јуна 1918. године, вршио дужност начелника штаба српске Врховне команде. У сусрету са војводом Мишићем почетком јула и у сумарном пројекту будуће офанзиве који му је доставио неколико дана касније, Д’Епере је јасно навео да је циљ офанзиве „разбијање бугарске војске“ и пробој српских јединица на своју државну територију. Веома важним сматрао је да српске трупе у целој операцији пробоја фронта имају помоћ савезничких снага. Сагласност савезничких команди за ово обећање добио је, међутим, тек 10. септембра 1918. године.
Независно од политичких калкулација Лондона и Рима, припреме за пробој Солунског фронта отпочеле су средином јула. Колебања није било ни код војводе Мишића и српских официра и војника, али ни код генерала Д’Епереа. И сама француска влада је, после анализе целокупне ситуације на ратишту, дошла до закључка да офанзива на Балкану, с обзиром на колебљивост Бугарске, има политичко оправдање.
У ВОЈНОМ СМИСЛУ, Париз је процењивао да ће напор савезника имати сврху уколико постигнути резултати прекораче локалне оквире. У складу с тим, Врховни ратни савет је 29. јула дефинитивно дао дозволу за офанзиву на Солунском фронту. После вишенедељног убеђивања, влада у Лондону је 4. септембра дала пристанак за отпочињање пробоја фронта, а 9. септембра то је учинила и влада у Риму. На основу добијене сагласности, генерал Д’Епере је донео одлуку да артиљеријска припрема целокупне операције отпочне 14. септембра 1918. године.
Савезничке трупе су на Солунском фронту располагале са 685.026 војника - 202.061 Француза, 117.344 Срба, 183.229 Грка, 136.831 Британаца, 2.296 Албанаца. Насупрот њих, било је око 626.000 непријатељских војника. Обе стране имале су по 1.800 топова, али су савезници имали премоћ у авијацији (200 наспрам 80 авиона). Снаге су биле распоређене на фронту дугом 450 километара.
ЈУНАЦИ, НАПРЕД У СРБИЈУ
У НАРЕДБИ Врховне команде, коју је потписао војвода Мишић, прочитане у свим српским јединицама 13. септембра, између осталог се каже: “Сви команданти, командири и војници треба да буду прожети идејом: од брзине продирања зависи цео успех офанзиве. Та брзина је у исто време и најбоља гаранција против изненађења од стране непријатеља, јер се њоме постижу растројство непријатеља и потпуна слобода у нашим дејствима. Треба дрско продирати, без починка, до крајњих граница људске и коњске снаге... Јунаци, напред у отаџбину.”
На основу инструкција које је добио од генерала Д’Епереа, војвода Мишић је већ 4. септембра, у име регента Александра, издао заповест српским армијама. Друга армија имала је задатак да после извршеног удара на главном и помоћном правцу избије на линију Демир Капија - Неготин - Кавадарци. Задатак Прве армије био је да одбаци непријатеља преко Црне реке и ту образује мостобран, а затим изврши продор ка Прилепу. У операцијама српске војске било је предвиђено да садејствују савезничке јединице. После артиљеријске припреме, директиве за напад су налагале истовремени силовити пешадијски удар прве линије Друге армије и левог крила Прве армије, с циљем да се овлада стратешким позицијама непријатеља и без заустављања изврши што дубљи продор иза линија његове одбране.
* * * * * * * * *
Аустроугарска војска без снаге да задржи Балкан
БРЗИНА НАДИРАЊА имала је важно место у целокупном плану операције. Према мишљењу њених планера, напредовање без одмора, до последњег остатка снаге војника, требало је да изазове панику и „дезинтеграцију непријатеља“, отклањајући могућност његовог консолидовања и противудара. Целокупна операција је у тактичком смислу била заснована на надмоћности савезничке артиљерије, али се рачунало и са бољом опремљеношћу, снабдевањем и физичком припремљеношћу јединица. На потезу пробоја фронта, где су биле груписане српске јединице, била је остварена трострука надмоћност у броју батаљона, митраљеза и авиона, а четворострука у артиљеријским оруђима. Акције савезничких источних армија из тих су разлога требало да буду подређене успеху који на фронту постигне српска војска. Задатак англо-француско-грчких трупа био је да после пробоја фронта и избијања српских јединица на линију Неготин - Кавадарци изврше продор до Вардара, с циљем овладавања кључним комуникацијама које су ишле његовом долином.
Планери операције су рачунали с кризом која је захватила бугарске јединице после одлуке немачке врховне команде да своје расположиве капацитете повуче на Западни фронт. Бугарске трупе доведене са Румунског фронта нису имале висок борбени морал. Истрошене у борбама, притиснуте оскудицом, поколебане револуционарним идејама и суочене са немачким поразима, како према савезничким тако и према немачким обавештајним проценама, губиле су вољу за даљим ратовањем.
НАГОМИЛАВАЊЕ ТРУПА и наоружања, као и припреме савезничких армија за офанзивна дејства, нису промакли бугарским и немачким војним командама. Према њиховим проценама, напад је требало очекивати у реону Доброг поља. Бугарска страна је потцењивала јачину удара, сматрајући да ће целокупна операција имати локални значај.
Немачки официри пак нису се претерано поуздавали у отпор бугарских трупа. Без уређених позадинских положаја, са недовољном оперативном резервом, ипак су се надали да линије фронта неће бити пробијене. Истовремено, аустријске војне власти у Србији уочавале су све израженије непријатељство српског народа. По њиховом мишљењу, са којим су били упознати Беч и Берлин, у случају евентуалног успеха савезника и пробоја Солунског фронта требало је рачунати са избијањем устанка српског народа, што би додатно отежало целокупну ситуацију Централних сила. Суочена, међутим, са предстојећом офанзивом на Италијанском фронту, Аустроугарска више није имала снаге и могућности да војно заштити угрожене позиције на Балкану, на коме је управо зато примењивала бруталан терор.
* * * * * * * * *
„Дођосте нам јунаци наши! Срећо наша!“
ПРОБОЈ ФРОНТА почео је великим артиљеријским нападом 14. септембра 1918. године. Наредног дана, 15. септембра, Французи и Срби су напали бугарске положаје код Доброг поља и пробили линију одбране. Покренувши офанзиву дуж свих својих линија, савезници су присилили бугарске снаге на убрзано, готово панично повлачење и предају. Одлучну улогу у овим операцијама имале су српске трупе, које су крајем септембра избиле на границу Бугарске. Налазећи се у расулу, бугарска војска се још једном упустила у неконтролисану пљачку области које је држала под окупацијом. У убрзаном војном расплету, генерал Франше д’Епере је 29. септембра 1918. године закључио примирје са Бугарском, чиме је она „избачена из рата“.
ТВРДОГЛАВА СТОИЧКА ВОЉА
ФРАНЦУСКИ генерал Жино Гамбета, који је јахао за српским трупама готово преко целог Балкана, није крио своје одушевљење: “Никада људи нису показали више тихе упорности, више тврдоглаве стоичке воље, више истрајне жеље да се победи. Обучени у старе униформе, на којима је блистао само сјај њиховог беспрекорно одржаваног оружја, ишли су по киши, ветру, сунцу или зими, упркос блату и умору, без залиха и пртљага, ударајући својим похабаним чизмама свето тло њихове поново освојене отаџбине, очију упртих у Дунав, ка Београду, где се чинило да више ништа не може да их спречи да до њега стигну.”
Напредујући даље, српска војска је продужила ка Србији. У незадрживом јуришу, непрестано под борбом, њена је пешадија толико хитала да ју је једва стизала француска коњица. Покушаји немачке Врховне команде да на сваки начин заустави продор српских армија није дао резултате. Није помогло ни довлачење додатних војних формација са других ратишта.
Цела Србија је „узаврела“, те су се окупаторске јединице суочавале са бујањем отпора који је пружало становништво и оживелим устаничким покретом. Из тих разлога, јединицама на терену је наређено да 2% мушког становништва држе као таоце, који ће животима гарантовати да у њиховом крају неће бити напада устаника. Немачки официри су у извештајима са фронта наглашавали да ће српске јединице, уколико не буду заустављене, у кратком року угрозити границе Аустроугарске, што се и догодило. Српске трупе су 24. септембра ослободиле Скопље. Прва српска армија поразила је немачке дивизије код Ниша и ослободила град 12. октобра. Напокон, 1. новембра 1918, после три године окупације, ослобођен је Београд. За само седам недеља српске трупе су прешле више од 700 километара.
СВАКИ ДАН ПО ЈЕДНА ПОБЕДА
ГЛАВНИ командант балканског ратишта, генерал Франше Д`Епере, 16. октобра у свој дневник записује: “Марш српских трупа кроз бугарске линије делује као чудо. Да би могли понети више муниције, кренули су без намирница: победа ће им их обезбедити. Сваки дан види се по једна нова... За шест дана непрекидне борбе, српска војска је напредовала 60 километара.Тај марш кроз Србију попримио је карактер епопеје. Аустријске, немачке, мађарске дивизије, падале су једна по једна као куле од карата. Народ се дигао и ишао испред наших трупа узнемирујући освајача. Сећам се једне српске жене чија је нога била одсечена јер је била носила храну свом оцу побуњенику који се скривао у шуми. Направила је себи дрвену ногу, и с пушком у руци марширала је у предводници. Нисам могао да одолим да јој не доделим ратну медаљу.” О политичкој мудрости регента Алексндра Карђорђевића, Д`Епере бележи: “Замолио ме је да његове трупе не учествују у окупацији Бугарске. Бугарски злочини окрвавили су Србију. Принц се плашио да ће његови људи спонтано извршити одмазду: није желео да ризикује да између Србије и Бугарске односи постану непоправљиви. Видео је далеко...”
СМАТРАЈУЋИ ДА ТРЕБА искористити социјалне немире и националне покрете који су захватили Аустроугарску, Врховна команда је наредила да српске јединице пређу граничне реке - Дрину, Саву и Дунав, те да запоседну области насељене Србима, Хрватима и Словенцима. Прелазак је отпочео 4. новембра 1918. године, а потом и улазак српских трупа у важне градове: Нови Сад, Сарајево, Загреб, Ријеку... Расположење народа у Војводини на најбољи је начин изразио др Игњат Павлас, потпредседник Српског народног одбора у Новом Саду, који је 9. новембра поздравио српску војску: „...јунаци српски, дични соколови, узданице наше! Отварају се капије тамнице, први сунчани зраци обасјаше нас, отворисмо очи и видесмо ослобођење своје.
Кидају се ланци, закуцаше срца, потекоше сузе и одјекну силно: ’Ми смо слободни’.
Дочекали смо час да спутане руке раширимо, да вас снажно пригрлимо на своје руке и да у узвишеном заносу викнемо свима: нико нас више раставити неће, нико нас више раставити не сме! Дођосте нам јунаци наши! Срећо наша! Остависте домове своје, остависте убаве долине и брда своја, остависте све своје мило и драго и дођосте да нас ослободите, јер сте разумели тешке уздисаје наше.“
У већини градова на улицама је расположење окупљеног народа било слично. Љубљану су заузели ослобођени српски војни заробљеници. Аустроугарска је била у потпуном расулу.
Препоручујемо
ИВО АНДРИЋ СТРАНАЦ У СВОМ ЖИВОТУ: Непознати детаљи из живота јединог српског нобеловца
06. 11. 2024. у 16:36
КОНАЧАН РАСКИД СА СОВЈЕТИМА: Срби у општем хаосу Бољшевичке револуције
30. 10. 2024. у 20:00
СРПСКИ ПОСЛАНИК ПЉУНУО ЛЕЊИНА: Контакти и везе са антибољшевичким покретом у Русији
30. 10. 2024. у 19:00
ИЛОН МАСК ПОДЕЛИО СНИМАК ИСТИНЕ: "НАТО је бомбардовао Београд како би распарчао Србију" (ВИДЕО)
МИЛИЈАРДЕР Илон Маск, власник Тесле, "Спејс Икса", друштвене платформе Икс, поделио је на свом профилу говор у којем Џефри Сакс прича о нелегалном бомбардовању Србије од стране НАТО-а.
12. 11. 2024. у 15:47
"ГЛАВНА ТЕМА ЈЕ ДА ЛИ ЋЕ МОСКВА БИТИ ГАЂАНА" Велико упозорење Вучића: Свет се креће по ивици амбиса!
ПРЕДСЕДНИК Србије Александар Вучић обратио се јавности после говора на Самиту КОП29 у Азербејџану.
12. 11. 2024. у 12:33
НАЈВЕЋИ ЈАТАК "ЗЕМУНАЦА" Она је била последња линије одбране клана - у кући крила килограме кокаина, а онда им пресудила
ПОСЛЕ убиства Ђинђића, она се представљала као Зорица Весић и купила је салаш у месту Путинци, где се једно време скривао врх земунског клана.
13. 11. 2024. у 10:23
Коментари (0)