Alija neće zajedno

Od ovih razgovora za mene je mnogo značajniji bio razgovor s Alijom Izetbegovićem, koji smo vodili na njegov zahtev. Razgovarali smo u jednom velikom salonu hotela "Holidej in", u kome smo bili sami. Alijin sin, mislim da je arhitekta, koji je pratio oca, služio nas je kafom. Kelneri se nisu pojavljivali. Naš razgovor je trajao četiri sata: od šest po podne do deset uveče. Alija je potvrdio moje pesimističko mišljenje kad je reč o mogućnostima zajedničkog života Srba i Muslimana. Vođa Muslimana, predsednik Stranke demokratske akcije, pisac Islamske deklaracije, nije za Jugoslaviju. On je čvrsto odlučio da se bori za nezavisnu Bosnu i Hercegovinu. Ubeđivao sam ga da samo u Jugoslaviji može da se obezbedi miran život za Muslimane i Srbe; da smo mi izmešani i bliski narodi; da imamo jedan jezik i istu kulturu; da nas samo vera deli; da vekovima živimo jedni pored drugih, pa su nam običaji isti, i mentalitet, i potrebe... Ubeđivao sam ga da su razlike između Hrvata i Muslimana veće no između Srba i Muslimana, da Hrvati teže stvaranju etničke Hrvatske i "velike Hrvatske" i da Muslimani samo sa Srbima mogu da ostanu Muslimani i zato što je pravoslavlje tolerantnija vera od katoličanstva; Srbi su narod mlake vere i možda pretežno ateistički raspoloženi. Ubeđivao sam ga da Srbi iz Bosne i Hercegovine teže ujedinjenju sa Srbijom i Crnom Gorom, a da samo u Jugoslaviji, federaciji ili konfederaciji, može da se sačuva mir. Srbi neće da ostanu u nezavisnoj Bosni sa Muslimanima i Hrvatima, hegemonima Bosne i Hercegovine.

STRAH OD DIKTATURE MILOŠEVIĆA

Alija je izražavao jaku bojazan od srpskog nacionalizma i strah od diktatorske prirode Slobodana Miloševića, na koju Muslimani ne mogu da pristanu. Ubeđivao sam ga da srpski nacionalizam ne može imati odlučujući uticaj na srpsku politiku, da u zajedničkoj državi Srba, Muslimana, Crnogoraca i drugih nacionalnosti Slobodan Milošević ne može biti diktator. Na kraju sam mu rekao:

"Gospodine Izetbegoviću, nemojte da se delimo. Izmešani smo i uslovljeni jedni drugima. Dajte da sačuvamo zajedničku državu. Mi, srpske demokrate, borićemo se da vi budete predsednik te zajedničke Jugoslavije koju će činiti Srbija, Bosna i Hercegovina i Crna Gora. Dođite u Beograd, borićemo se zajedno."

Alija mi nije poverovao. Ostao je u čvrstom ubeđenju da je za muslimanski narod najbolje da ima svoju samostalnu državu, jedinstvenu Bosnu i Hercegovinu.

Srdačno smo se pozdravili i dogovorili da se što skorije ponovo sretnemo i nastavimo razgovor. Sin ga je otpratio do automobila; ja sam se vratio prijateljima u restoran, da im ispričam da ni Alija Izetbegović, kao ni njegovi profesori i pisci, neće zajedničku državu sa Srbijom. Braca i Boba su rezignirano zaćutali.

Vratili smo se u Beograd vozom, neraspoloženi i razočarani u svoje demokratske i jugoslovenske, odavno anahrone uloge...

Zašto se mlada, nastupajuća Srbija obznanjuje idejama u ruhu stare, izumiruće Srbije? Zašto su mladići koji žele promenu poretka i demokratiju natukli šajkače i šubare (s kokardama), koje više ne nose ni njihovi dedovi i očevi? Zašto generacija rokenrola obnavlja onaj najružniji srpski folklor? Zar se time dokazuju nacionalna i antikomunistička osećanja i shvatanja? Odgovornost za tu degradaciju ne snose samo političke stranke i njihove vođe; odgovornost za takvo shvatanje, takvo manifestovanje srpstva, pre svih drugih činilaca, snosi titovska vlast, škole "šuvarice", srpska duhovnost ograničena titoizmom, užasavajuće niska prosvećenost omladine.

NEMOĆ OPOZICIJE

Demokratsko društvo ne može se stvoriti komunističkom netolerancijom prema svemu suprotnom i nedokazanim pravom na politički monopol i društveni progres.

Demokratsko društvo ne može da nastane na antikomunističkoj mržnji i četničkom revanšizmu za poraz u građanskom ratu...

Militarizacija političkog života, zajedno s četničkim i monarhističkim antikomunizmom, koju je opoziciji nametnuo Srpski pokret obnove, podržavan Demokratskom strankom s njenim neubedljivim programom, nenačelnošću i oportunizmom, učinili su srpsku opoziciju nemoćnom za istorijsku ulogu: da bude negacija titoizma i osnovni politički činilac društvenog, ekonomskog i kulturnog preporoda srpskog naroda...

Niti je predsednik Republike branio samo direktore Televizije i Politike, niti su vođe demonstracija želele samo njih da sruše. Bio je to sukob za vlast u Srbiji. Pokušaj obaranja vlasti i njena odbrana - to je 9. mart. Bio je to sudar "demona vlasti" u njima, a borba opozicije za demokratiju i odbrana pravne države vladajuće stranke su retorička pokrića za njihove vlastoljubne strasti, nacionalnu neodgovornost i političku nezrelost. Politika koja se danas vodi u Srbiji nosi opasnost da srpski narod nestane kao politički narod; da se pretvori u gnevnu ili ravnodušnu svakoj vrsti manipulacija gomilu podložnu. Mi smo pred ponorom ništavila. Nećemo se survati u taj ponor jedino ako odmah shvatimo gde smo stigli i kuda smo se uputili... A ne vidim da to shvatamo...


DUŠA KOMUNISTIČKA - JEZIK TITOISTIČKI


Slobodan Milošević je poražen: pozvao je Armiju u pomoć, izveo tenkove na ulicu. Biće prvi političar posle 1929. i 27. marta 1941. godine koji je izveo vojsku na beogradske ulice da brani vlast. Da li je morao to da učini? Pokazaće vreme. Imam utisak da on svoj autoritarni karakter ne uspeva da prilagodi zahtevima vremena i prilikama u kojima se nalazimo. On je svojim ideološkim zabludama, zakašnjenjima u demokratizaciji društva, poročnim izborom nesposobnih i poslušnih saradnika,svojom nespremnošću da sarađuje sa neistomišljenicima i medijski opšti s javnošću, ugrozio svoja retka svojstva - visoku inteligenciju, hrabrost, odlučnost, snažnu volju, odanost srpskim nacionalnim interesima. Taj najuspešniji rušitelj Titovog ustavnog poretka, taj čovek koji je najzaslužniji za izlazak Srbije iz poluvekovne potčinjenosti antisrpskoj koaliciji, taj komunist koji je obnovio srpsku državu koju su srpski komunisti dezintegrisali, političar koji je uspostavio Srbiju kao politički subjekt, istovremeno je svojim autokratizmom i političkim zabludama podstakao žestoka antikomunistička i ekstremnonacionalistička raspoloženja, osobito među omladinom i inteligencijom. Slobodan Milošević sa svojom Socijalističkom strankom snosi veliku odgovornost za sporost i nedoslednost u deideologizaciji države i demokratizaciji društva, što je vodilo osnaženju neočetništva, ideološkog revanšizma i političke regresije na antikomunističkoj osnovi. Socijalistička stranka presporo i nedosledno postaje socijalistička u modernom, evropskom smislu i značenju; duša joj je još uvek komunistička, a metodi i politički jezik - titoistički.

KRAJ PREGOVORA

...Dakle, kraj je predsedničkim pregovorima o opstanku Jugoslavije. Sada mase, narod, hoće ratom, krvlju - onako kako je i stvarana Jugoslavija, da je razore. Nemionovan je srpsko-hrvatski ratni sukob i internacionalizacija jugoslovenskog raspada. Ako se pokrenu Srbi iz Bosne i Muslimani, što je, takođe, neminovno, Jugoslavija će, uz pobunu Šiptara, postati pravo ratište. Jugoslavija ne može da preživi ovu agoniju. NJeno rasparčavanje i nacionalna razgraničenja izvršiće evropska Dvanaestorica i Savet bezbednosti. Biće te granice opet na srpsku štetu, kao na Berlinskom kongresu. Predstoji prolivanje krvi, uništavanje narodne imovine, velike seobe Srba. Srbija ulazi u najveću istorijsku krizu posle 1915. godine. Ali, sada bez saveznika i prijatelja. Možemo se spasavati samo pameću i patriotizmom, hrabrošću i spremnošću na odricanja i žrtve...

NASTAVLJA SE