Pucnji u direktora JAT

Piše Zagorka Uskoković

ISPRED svoje kuće u Ulici Jaše Prodanovića 20, u centru Beograda, ubijen je Žika Petrović (61), generalni direktor Jugoslovenskog aerotransporta (JAT). Prvi podaci ukazuju da mu je zločinac pucao u glavu iz automata **škorpion**.
Ova štura vest, objavljena u kasnim satima 25. aprila 2000. godine, za tili čas je obišla Jugoslaviju. O smrti uglednog privrednika i prvog čoveka naše avio-kompanije izvestile su i gotovo sve svetske agencije.
Blaga panika i nespokojstvo počeli su da se šire Beogradom, Jugoslavijom. Posle Pavla Bulatovića, ministra vojnog, mučki ubijenog dva i po meseca ranije, na red je došla, za mnoge, još jedna besmislena žrtva. Logično se nametalo samo jedno pitanje: Ko je sledeći? Policija se ponovo našla u **nebranom gvožđu**. Samo što obavi uviđaj i krene sa početnim operativnim radom na jednom slučaju, dogodi se sledeći, još monstruozniji i bez ikakvog smisla.
Žiku Petrovića ubice su čekale da se vrati sa posla. Stigao je kući automobilom **audi**, inače vlasništvo JAT. Samo što je parkirao vozilo, pozvao ga je neko od poznanika koji je tuda prolazio. Posle kraćeg razgovora, direktor je krenuo ka kući. Tog momenta, s leđa, prišunjao mu se ubica. Pretpostavlja se da zločinac nije bio sam, već da je imao logističku podršku.

ZASEDA PRED KUĆOM
U PETROVIĆA je ispaljeno nekoliko metaka, tvrdi se pet. Poslednjim mu je, iz neposredne blizine, pucano u potiljak. I to dok je obliven krvlju već mrtav ležao na trotoaru. Kukavički, kako su i došle, ubice su nestale u mraku. Bilo je 21.35 sati.
Hice, u inače mirnoj ulici, niko nije čuo. Nekoliko stanara okolnih kuća izjavilo je da se jednog trenutka začulo nešto nalik na lomljavu plastične flaše, ali to niko nije povezivao sa pucnjima. Na osnovu tih svedočenja, ali i drugih podataka policija je došla do zaključka da je egzekutor imao oružje sa prigušivačem, kalibra 7,65 milimetara.
Još jedna **sitnica** išla je naruku likvidatorima. Veruje se da je zločin izvršen u momentu kad je kamion **Gradske čistoće** prošao pored Petrovićeve kuće i kad je buka koju pravi mogla da zamaskira hice. Čula se i priča da su ubice možda došle tim vozilom, ali je sve ubrzo demantovano.
Pretpostavlja se, takođe, da su dvojica likvidatora imala i saučesnika, koji ih je čekao u kolima, u neposrednoj blizini Ulice Jaše Prodanovića.
Treba li uopšte reći da Žika Petrović nije bio naoružan. Ubili su ga kukavički, iz zasede, pucajući mu u leđa. Nema sumnje da su ga egzekutori pratili i čekali najpogodniji momenat za ostvarenje paklenog plana. On nije slutio opasnost. Malo ko je verovao da bi se čovek takvog soja uopšte mogao naći na crnoj listi za smaknuća.
Na mestu zločina ubrzo su stigle specijalizovane ekipe beogradske policije. Počela je potraga za bilo kakvim tragovima, dokazima, ili nekim podatkom koji bi mogao da ukaže na zločince i nalogodavce. Bio je tu i general Rade Marković, načelnik Resora državne bezbednosti MUP Srbije, inače Petrovićev blizak prijatelj, kao i čelni ljudi SUP Beograd.
Više od samog zločina, javnost je interesovao motiv surovog smaknuća. Ime generalnog direktora JAT nikad nije bilo vezano za neku aferu, poslovni ili politički skandal. Bio je miran, porodičan čovek, otac dvoje dece, okružen prijateljima, drugarima i poslovnim partnerima. Ipak, i takav je nekome zasmetao.
Dragoljub Janković, tadašnji ministar pravde Srbije, rekao je da je ubistvo Žike Petrovića **specifična vrsta državnog terorizma, koji se uvozi ili pokušava da se uveze, a čiji je krajnji cilj destabilizacija vlasti**. Prvi čovek pravosuđa naglasio je i da bi **ataci na ljudske živote privrednih, političkih, vojnih i policijskih funkcionera, po željama tvoraca i naručilaca, trebalo da stvore sumnju, paniku i nepoverenje u postojeći sistem i vlast**.

OTVOREN DOSIJE - PRAZAN
SA druge strane, Upravni odbor naše najveće avio-kompanije ocenio je da je mučko ubistvo Žike Petrovića klasičan teroristički akt, uperen protiv naše zemlje, JAT-a i najistaknutijih pojedinaca iz privrede i politike. U ovom smislu bile su gotovo sve izjave visokih funkcionera tadašnje vlasti.
U javnosti se nagađalo da su avionima JAT iz zemlje iznošene dragocenost, pa i velike količine novca. Tvrdilo se da je režim sklanjao nelegalno zarađeno bogatstvo, a da je Petrović kao prvi čovek ovog avio-prevoznika u sve to bio upućen.
Kao motiv njegove likvidacije spominjala se i privatizacija naše avio-kompanije, pa čak i kupovina nekih novih aviona, koji bi upotpunili letačku flotu. Mnoge strane i domaće firme javile su se da posreduju u nabavci, ali na kraju ništa od toga nije bilo. Da li je zbog nekih od ovih razloga Petrović izgubio glavu?
Policija je, pak, sa svoje strane ćutala, osim saopštenja, izdatog iste večeri, u kojem se navodi da je nesumnjivo reč o terorističkom aktu **izvršenim nad visokim privrednim funkcionerom SR Jugoslavije**. U prvom momentu, ovakvo reagovanje MUP Srbije, neki su primili sa čuđenjem - jer, **otkud to da policija gotovo istog trenutka kad se desilo ubistvo zna da je reč o terorističkom aktu**, znači li to i da se znaju zločinci i nalogodavci?!
Do danas je, međutim, dosije o smrti Žike Petrovića ostao otvoren. On je gotovo prazan. Osim izveštaja sa uviđaja, obdukcionog nalaza i izjava nekoliko svedoka -ničeg više nema. Okružnom javnom tužilaštvu u Beogradu dostavljena je i policijska krivična prijava **protiv NN lica**.
Ime generalnog direktora JAT tako se našlo na spisku ljudi koji su na spektakularan i nerazjašnjen način usmrćeni na ulicama Beograda. Ako se za neke od njih i mogao naslutiti motiv u nekim mutnim radnjama ili odbijanju da učestvuju u takvim poslovima, toga kod Petrovića nema. NJegovo smaknuće je ostala velika zagonetka. Ne samo za policiju, već i širu javnost.
Doduše, čini se da se nadležni državni organi i nisu mnogo trudili oko toga da odgonetnu **slučaj Petrović**. Slična je situacija i danas. Ime generalnog direktora JAT nije na **listama prioriteta**. Zašto je to tako?

Nastavlja se