Ubistvo prema najavi

Piše Zagorka Uskoković


UBISTVO Zorana Uskokovića Skoleta (37), vođe miljakovačke ekipe i jednog od **vićenijih ljudi** beogradskog podzemlja - iznenadilo je samo neupućene. Od trenutka kad je u Hotelu **Interkontinental** likvidiran Željko Ražnatović Arkan, a sa njim i Milenko Mandić Manda i Dragan Garić 15. januara 2000, Skoletovo smaknuće bilo je pitanje dana.
Uskoković je dobro znao da su mu likvidatori za petama. U medijima se njegovo ime direktno vezivalo za krvavi događaj u čuvenom beogradskom hotelu, a jedan za drugim ubijeni su mu prijatelji i saradnici - Mirko Tomić Bosanac, Radoslav Trlajić Bata Trlaja, Branislav Lainović Dugi, Zoran Davidović Ćanda... Krug se sve više sužavao. Stiglo mu je i poslednje upozorenje, zadnja opomena.
Dva dana pre nego što će, u spektakularnoj poteri beogradskim ulicama, biti ubijen, na ulaz u njegovu zgradu postavljen je snažan eksploziv. Snažna detonacija odjeknula je sat posle ponoći i znatno oštetila višespratnicu u Ulici vinogradski venac u naselju Cerak, gde je Skole živeo sa suprugom i dvoje dece. Od jačine eksplozije popucala su i stakla na okolnim zgradama. Na sreću, niko nije bio povređen.
Prilikom detonacije, porodica Uskoković, koja stanuje na drugom spratu, bila je u stanu. Nisu imali nikakva oštećenja jer je još prilikom useljenja Skole promenio stolariju i ugradio blindirana vrata i prozore. Na samom ulazu u stan bio je postavio i sigurnosnu kameru.

PUCNJI NA ASFALTU
SVE to mu nije pomoglo. Poznavaoci likvidacija znaju da niko nije pobegao smrti i naručenom i plaćenom ubici. O tome je pričao i Skole, ali je verovao da će bar još neko vreme uspeti da izbegne zamku egzekutora. I uspevao je sve do popodneva 27. aprila 2000.
Tog dana oko 16 časova na Uskokovićev **audi**, koji je vozio Petar Jokić, na uglu ulica Kneza Višeslava i Pilota Mihajla Petrovića, u naselju Cerak vinogradi otvorena je vatra. Skole je bio na suvozačkom mestu, a pozadi njegov telohranitelj Miloš Stevanović, inače pripadnik SUP Beograd, koji je tih dana bio na bolovanju.
Njihovom automobilu, dok je stajao na semaforu iznenada je prišao drugi auto iz kog je sevnulo oružje. Na rafale iz vozila u pokretu, Skole i Stevanović su uzvratili pištoljima. U tom momentu Jokić je u punoj brzini krenuo preko raskrsnice ka naselju Vidikovac.
Usledila je žestoka jurnjava automobilima, kao i razmena vatre. Sve je podsećalo na scene iz akcionih filmova. Bespoštedna trka između Skoleta i njegovih ubica trajala je narednih 15 minuta. Ispaljeno je više od 50 metaka iz **kalašnjikova**, vozila su se lomila prigradskim ulicama.
Bez obzira što je Uskoković bio **na svom terenu i u svom kraju** i ubice su poznavale taj deo grada. Jedna od ekipa egzekutora saterala ga je u ćošak i dočekala u Ulici Sretena Mladenovića Mike. Epilog je bio: dvojica mrtvih i jedan ranjen. Uskokovića su hici pogodili u glavu i vrat, kao i Stevanovića. Jokić je zadobio prostrelnu ranu leve ruke.
Ipak, uspeo je da se izvuče iz auta i nedaleko odatle pozove Hitnu pomoć i policiju. Lekari su uzalud dolazili, za dvojicu njegovih prijatelja nije bilo pomoći. Iako su i Uskoković i ekipa, takođe, pucali, nije utvrđeno da su nekog i pogodili. U opštem metežu, međutim, lakše je ranjeno i nekoliko građana.
Za Zorana Uskokovića Skoleta prvi put se čulo početkom 1992. godine kada je uhapšen pod sumnjom da je umešan u ubistvo Branislava Perovića, inspektora Odeljenja za rasvetljavanje ubistva beogradske policije. Perović je ubijen u kafiću **Bakardi** na Banjici, prilikom legitimisanja gostiju.

MUTNA PROŠLOST
ZA Uskokovićevim stolom, odakle se pucalo na Perovića, sedeli su i Dejan Zoraja i njegov imenjak Jakšić. Tokom sudskog postupka Skole je bio u zatvora jer se sumnjalo da je upravo on ubio inspektora. Ipak, na kraju na dugogodišnje zatvorske kazne osuđeni su Zoraja i Jakšić, dok je Uskoković oslobođen. Mnogi su verovali da su ova dvojica, zbog para, na sebe preuzela zločin.
O Skoletu se govorilo i kao čoveku koji je umešao prste u još dva policijska ubistva. Navodno, imao je udela u likvidacije pukovnika Milorada Vlahovića Vlaje, savetnika u Upravi kriminalističke policije MUP Srbije, ali i potpukovnika Dragana Simića, načelnika OUP Savski Venac. Obojica su prethodno radila i na rasvetljavanju beogradskih likvidacija.
Sve ove priče, međutim, nisu dokazane. Kao, uostalom, ni tvrdnje da je glavni Uskokovićev posao trgovina narkoticima i ukradenim automobilima. Sa druge strane često je boravio u Grčkoj, a zli jezici su tvrdili da se tamo bavio reketiranjem poznatih biznismena. U vreme sankcija počeo je posao sa švercom nafte i cigareta i to preko Makedonije.
U svom vlasništvu Skole je imao i mnogobrojne nekretnine u inostranstvu. Posedovao je nekoliko restorana u Švedskoj i Atini, a počeo je i sa gradnjom hotela u Španiji, preciznije Barseloni. Često je znao da kaže da njegovi **unosni poslovi mnogima bodu oči**.
**Poslovnu** imperiju počeo je da širi i u Beogradu, kupovinom lokala i izgradnjom tržnih centara i objekata na ekskluzivnim lokacijama. Jedno je sigurno - Skole je imao puno para, zarađenih uglavnom nelegalnim biznisom. Poznavaoci prilika u beogradskom podzemlju pričali su i da su neke **krupnije ribe** počele da ga reketiraju, da traže sve više para. I to ne samo od njega, već i od drugih, sličnih **biznismena**.
Niko javno nije saopštio kako se Skoletovo ime našlo na spisku onih koji su organizovali ubistvo Željka Ražnatovića Arkana. Neki vezu vide u činjenici da je većina aktera te likvidacije bila u bliskim vezama sa njim, počev od ubice Dobrosava Gavrića, preko saučesnika Milana Đuričića Mikija, do odbeglog Dragana Nikolića Gagija. U tom krugu se kreće i ime Andrije Draškovića, za koga, međutim, nije dokazano da je učestvovao u zločinu.
Bilo kako bilo, tog dvadeset i petog dana aprila, pre dve godine, za Skoletovu glavu bile su spremljene čak četiri ekipe egzekutora. Nije bilo šanse da im pobegne.

Nastavlja se