Hrvati traže otcepljenje

ČESTO se pitam: otkud se pojavila korupcija u bivšoj Jugoslaviji i zašto se zbog nje baca odgovornost samo na Srbe, mada su svi podjednako krivi? Pa onda se pitam, otkud ovolika korupcija danas? Ako je onda bio kriv kapitalistički poredkak, ko je danas kriv?
Kao što sam ranije naveo, naš narod je pod Austrijom imao ogroman politički i nacionalni moral. Ideja oslobođenja i opšti poslovi svakom su bili preči od ličnih interesa. U periodu od 1903. do 1918. ceo srpski narod i u Srbiji i u prečanskim krajevima - bio je prožet visokim moralom i neviđenim idealizmom. Nije prošlo ni par godina a svi povikaše: Srbi su lopovi, Srbi su nosioci korupcije, oni pljačkaju sve ostale. A Srbi se izgubiše u trci za položajima, u partijskoj borbi i preganjanju, u rešavanju **hrvatskog pitanja** i ostalim problemima kojima nisu bili dorasli.
Srpski političari su mnogo krivi za ono što je srpski narod snašlo. Možda su krivi i ostali narodi sa kojima nisu umeli da se sporazumeju. Ali svega toga ne bi bilo da je posle Prvog svetskog rata stvorena najpre Srbija koja bi ujedinila srpske zemlje: Srbiju, Crnu Goru, Bosnu i Hercegovinu i Vojvodinu, a tek potom da je Hrvatima i Slovencima prepušteno da se sami, po svojoj slobodno izraženoj volji, priključe ili ne priključe novoj državi.

PROTIV SVOJIH INTERESA
NAJVEĆI naše teškoće na mirovnoj konferenciji dolazile su otuda što su saveznici bili vezani Londonskim paktom s Italijom, koji nije predviđao Jugoslaviju nego Srbiju sa svim gore navedenim pokrajinama, pa i Dalmacijom, sve do Šibenika. Naši političari, umesto da prihvate ono što nam je najviše konveniralo, oni su se borili na nož protiv Londonskog pakta, dakle protiv svojih interesa, a za Jugoslaviju i hrvatsko-slovenačke interese. Što je najžalosnije, i protiv njihove volje.
Jer, nije prošlo ni tri meseca od ujedinjenja, a Radić predaje 150.000 potpisa italijanskom konzulu u Rijeci za otcepljenje Hrvatske od Jugoslavije (1. mart 1919), a malo posle toga (u februaru 1922.) Hrvati upućuju sličan manifest Međunarodnoj konferenciji u Đenovi. U julu 1932. Radić daje čuvenu izjavu italijanskom listu **Đornale di Roma** u kojoj traži neko pokroviteljstvo Italije za Hrvatsku.
Prvog decembra 1918. godine, bilo je ujedinjenje, a već 5. decembra buknuše vojnički nemiri u Zagrebu, da bi se u avgustu 1920. pobunile hrvatske regimente u Varaždinu i Križevcima.
Stalne bune, špijunske afere, politički haos!
Sve je to zbunilo Srbe i dovelo ih u rastrojstvo. Shvatajući naivno problem jedinstva, a nesposobni da se snađu u novoj situaciji, razočarani u mnogo štošta, oni izgubiše moralnu čvrstinu i podlegoše porocima presađenim iz novih krajeva koji zatrovaše srpsko društvo. Zato smatram 1. decembar 1918. godine kobnim danom u istoriji srpskog naroda. Ređali su se izbori: 1920, 1923, 1925, 1927. Svi ti izbori značili su novo rastrojstvo Srba, novi haos u Jugoslaviji, dok sve to nije dovelo do katastrofe u Skupštini 20. juna 1928. godine, kada je Puniša Račić pucao na hrvatske poslanike i pobio ih nekolicinu, i to možda najboljih i napomirljivijih između njih. Pavla Radića i Stjepana Basričeka, a samog Stjepana Radića smrtno ranio, što je prouzrokovalo i njegovu skoru smrt.

UBISTVO U MARSELJU
POSLE smrti kralja Aleksandra koji je 9. oktobra 1934. godine poginuo u Marselju, Jugoslavija se našla u veoma teškoj situaciji. I unutarnjepolitički i spoljnopolitički problemi bili su mnogobrojni i ogromni. Od **hrvatskog pitanja** koje je dominiralo iznad svega, privredne krize, seljačkih dugova, pa do spora s Mađarskom u kojoj je pripremljen atentat, Italijom sa kojom smo uvek bili u sukobu, neugodnog držanja francuske vlade prilikom suđenja atentatorima, itd. na dnevnom redu su bila i mnoga druga pitanja, što je sve iziskivalo jaku vladu. Možda je i nepotrebno dodati da je to bio period naglog podizanja Hitlera i njegovih pretnji svetskom miru.
Bogoljub Jevtić, predsednik vlade koja je sprovela izbore, bio je dobar čovek, možda i dobar diplomata, ali nije bio državnik velikog formata. Nije bilo jasno je li on došao da likvidira šestojanuarski režim, ili da sačuva njegove tekovine. NJegova vlada smatrala se prelaznom vladom, ali u šta prelaznom nikom nije bilo jasno.
Među nama poslanicima, izabranim na njegovoj listi, bilo ih je svakakve fele. Najmanje je bilo nas, nevezanih za partije, koji smo želeli dobru i poštenu upravu koja će zemlju izvesti iz ćorskoka. Najveći broj poslanika želeo je da napravi karijeru.
Na izborima je Jevtić dobio 301 mandat, a opozicija 67. Dakle Jevtić je izvojevao pobedu, i po broju mandata i po broju glasova (1.700.000 : 1.000.000), ali to je bila Pirova pobeda. Sakupio je šarenu vojsku, bez određenog programa, bez ideologije, vojsku spremnu da dezertira čim se ukaže opasnost.
Kada smo se 3. juna 1934. sastali u skupštinskoj dvorani, bez opozicije koja je apstinirala, izabrali smo jednoglasno i burno Boboljuba Jevtića za predsednika našeg kluba. Govornici su se menjali i sve jedan iza drugog veličali ličnost našeg vođe, preuznosili vernost i odanost ideji koja nas je okupila i obećavali vođi vernost do kraja. Niti sam u Jevtiću mogao da vidim nekog vođu, niti sam mogao da razaberem u čem je ideja o kojoj se govori, pa sam ćutao. Ali, avaj, nije prošlo ni 17 dana, a vlada Bogoljuba Jevtića pada. Novu vladu sastavio je dr Milan Stojadinović sa Antonom Korošecom i Mehmedom Spahom, ljudima iz udružene opozicije. Ako se moglo nazirati da je ideologija Bogoljuba Jevtića u čuvanju amaneta kralja Aleksandra, bilo je jasno po sastavu nove vlade, da je ona došla da taj amanet likvidira.

ZNAO SAM PRINCIPA
USKORO dođe i kobni Vidovdan 1914. U čitavoj Bosni i Hercegovini, pa i u Gacku, bile su velike pripreme da se taj dan što svečanije proslavi. Trebalo je proslaviti balkanske pobede i manifestovati srpsku nacionalnu svest, u crkvama su održani pomeni svim izginulim Srbima od Kosova, a **Prosveta** je organizovala akademije i zabave, sa skupljanjem priloga za Srbe đake. Svaka srpska kuća bila je okićena srpskom zastavom, sve što je srpsko, toga dana je ustalo na noge!
Iza podne pronese se glas da je u Sarajevu poginuo prestolonaslednik Ferdinand sa ženom i da ga je ubio srpski đak Gavrilo Princip. Bio sam u dućanu i posluživao goste, kad neko donese taj glas. Meni se bez razmišljanja ote uzvik: **Pa ja znam Gavrila Principa, s njim sam se hranio u Kolu srpskih sestara u Sarajevu. U dućanu su bili neki činovnici i predveče dođoše žandari da me ispitaju. Sreća je moja što sam izgledao detinjasto i neozbiljno, jer inače bih sigurno stradao. Prošlo je bez posledica. Odmah nastadoše demonstarcije protiv Srba i rušenje srpskih radnji u celoj Bosni i Hercegovini, ali u Gacku toga nije bilo, pošto su Srbi bili u ogromnoj većini, a crnogorska granica blizu, pa niko nije smeo na njih udariti.
Sledeći dani bili su puni nervoze. Represalije protiv Srba počeše odmah. Započelo je s cenzurom, zabranom novina, premetačinama kuća i hapšenjem sumnjivih pojedinaca. U Gacku uhapsiše, odmah po atentatu popa Špira Starovića iz Avtovca, ali ga kroz par dana pustiše. No uskoro opet ga uhapsiše, a za njim jednog po jednog, mnoge uglednije ljude u Gacku: kuma Spasoja Bukvića, Uroša i Šćepana Kovačevića, Ćamila Sarića, Lazu i Savu Jeftanovića, Đorđa Govedaricu, Jovana Govedaricu Relovca, protu Vidaka Višnjevca iz Nadinića, Pantu Rundovića iz Avtovca i mnoge druge trgovce, zanatlije i uglednije seljake. Kasnije su svi odvedeni u Arad i druge lagere.
(NASTAVLJA SE)