Anatema protiv vlade

PIŠE: Risto Grđić

KULMINACIJU svoje političke aktivnosti razvio sam prilikom borbe o konkordatu sa Vatikanom. Neću izložiti tok ove borbe. O tom će pisati naši istoričari koji imaju na raspolaganju sve potebne podatke. Ograničiću se na to da ukratko izložim svoj udeo u toj borbi koji nije bio mali. U jednom momentu kad je **krvava litija** pošla beogradskim ulicama, i kad je bio ustao na noge sav Beograd, Ministarstvo unutrašnjih dela dalo je preko radija i štampe jedan izveštaj, u kome je izričito mene i još nekolicinu poslanika optužilo da smo bili glavni raspirivači mase i harangeri subverzivnih i komunstičkih elemenata. To je bila mala revolucija, koja je potresla vladu do temelja, a uzbunila celu zemlju.
U to doba bio sam činovnik Patrijaršije i narodni poslanik, dakle kao poručen da budem spona izemđu Crkve i Skupštine, iz koja dva centra je vođena čitava akcija. Kao narodni poslanik, zaštićen imunitetom, mogao sam prenositi materijal iz Patrijaršije u skupštinu i tamo ga deliti poslanicima. Agenti su me pratili u stopu, jednom su pratili moj automobil krcat knjigama, brošurama i lecima, ali kad su videli da auto staje pred skupštinom, nisu mi smeli pristupiti. Ostajalo im je jedino da po noći provaljuju u klubove i odnose materijal koji bi pronašli jer još nije bio podeljen.

POD PASKOM AGENATA
POHAPŠENI su mnogi ugledni ljudi, među njima i prof. Mihailo Vukčević, i njegov sin Rajko, advokat. Otišao sam u Upravu grada i tražio od Dragog Jovanovića da mi omogući razgovor sa svim zatvorenicima u vezi sa konkordatskom borbom. Najpredusretljivije su mi to dozvolili i u njihovoj pratnji išao sam od ćelije do ćelije i svakog zatvorenika pitao: kako mu je, jesu li ga zlostavljali i šta mu treba? Sve sam ih ohrabrio, rekavši da će uskoro na slobodu, jer o njima vodi brigu srpski narod. Agenti su to slušali bez reči, valjda i u strahu pred tolikom mojom drskošću...
Prilike su u stanju da od čoveka sve učine. Tako sam i ja, u suštini slab i nepoverljiv u sve, upao u centar događaja i postao snaga u koju su svi poverovali, pa i ja sam.
Ali, kako rekoh, to je bila kulminacija. Uskoro je došao kraj mojoj političkoj karijeri. Nimalo mi nije žao zbog toga, verujem da nisam rođen za političara i sasvim sam zadovoljan što su me prilike eliminisale iz politike.
U borbi protiv konkordata nismo bili samo mi opozicioni poslanici nego i Srpska pravoslavna crkva i ceo srpski narod. Glavna borba vođena je iz Crkve. U Patrijaršiji su se štampale knjige i brošure i pisali leci, i sve to se preko crkvene organizacije rasturalo u narod. Literatura je rasla iz dana u dan, pisali su mnogi, ali glavni pisci su bili episkop žički Nikolaj Velimirović, čuveni besednik, episkop dalmatinski Irinej Đorđević i episkop vikar Platon. Od mlađih se naročito istakao dr Vasilije Kostić, kasnije episkop žički.
Istog dana kad sam održao govor u Skupštini, došlo je do glasanja o konkordatu. Napetost je bila na vrhuncu. Pritisak opozicije, pritisak Crkve i pritisak naroda, koji je sav bio ustao na noge, bili su ogromni. Pitalo se: hoće li i jedan Srbin smeti da glasa za konkordat. Pa ipak, glasali su mnogi. Za konkordat je glaslao 166 poslanika, a protiv 128. Vlada Stojadinovića izvojevala je pobedu, ali nedovoljno ubedljivu.
Reakcija je bila strašna. Sve ministre i poslanike koji su glasali za konkordat Crkva je isključila iz redova vernih i uskratila im sva prava u Crkvi. Ogorčenje naroda dostiglo je vrhunac. Poslanici koji su glasali za, nisu smeli ni na ulicu, a kamoli u narod. Narod je tražio još žešću borbu od one koju je vodio episkopat, mada je i ona bila veoma oštra. U Beogradu je osnovan **Pravoslavni narodni odbor** u celoj zemlji njegovi ogranci. Ovaj odbor je sad preuzeo borbu u svoje ruke, bez rezervi kojima su bili vezani episkopi. Na čelu odbora je bio episkop dalmatinski Irinej, kao najborbeniji u episkopatu, a glavni čovek iz naroda bio je vojvoda Ilija Birčanin, jedan do neuračunljivosti žestoki borac. Tu su bili predstavnici Narodne odbrane, Udruženja boraca, rezervnih oficira i raznih drugih viteških i kulturnih ustanova i društava, svega dvadesetak članova, a među njima i ja.

IZBOR NOVOG PATRIJARHA
MADA mi je imponovalo članstvo u ovakvom telu, koje je u tom trenutku predstavljalo najveću snagu u državi, brzo sam uvideo da to društvo preterano gazi u ekstreme. NJima nije bilo stalo samo do rušenja konkordata, nego do rušenja Vlade i preuzimanja vlasti. Većina članova gledala je sebe na ministarskim stolicama i svojim bolesnim ambicijama davala maha. Pojedini ljudi, a naročito bivši ministar Voja Janić, išli su za svojom računicom. Drugi su bili zaslepljeni i sve im verovali. Mislim da sam bio najmlađi u Odboru, ali sam sve odmah prozreo. Nisam hteo da se povlačim iz odbora i ostao sam u njemu sve do kraja i dok se sam nije likvidirao, ali sam u duši bio razočaran onim što sam video. Ostao sam povučen, ali nikom ništa nisam pričao,niti prenosio svoje razočaranje. Posle je ovaj Odbor došao u sukob sa eiskopatom.
Konkordatska borba završena je uspešno. Mada je u skupštini konkordat izglasan, odlučan stav Srpske crkve, rezultat **krvave litije** od 19. jula 1937. godine, kad su se beogradskim ulicama valjale vladičanske mitre, smrt Patrijarha Varnave u jeku borbe 23. jula 1937. i njegova veličanstvena sahrana na kojoj je sudelovao kraljevski namesnik Stanković, svi arhijereji, diplomatski kor i preko hiljadu sveštenika, pri čemu je pogrebnu povorku kroz beogradske ulice ogromna masa sveta dočekivala klečeći, zatim borbena poslanica Svetog arhijerejskog sinoda od 12. septembra 1937, sve je to imalo za posledicu da Vlada ustukne. Konkordat pred Senat nije ni iznesen, a ministar Korošec (katolički sveštenik) izjavio je u decembru 1937. u Finansijskom odboru Skupštine da Vlada donošenje konkordata više ne smatra aktuelnim.
Sveti arhijerejski sabor sazvan je 22. januara 1938. godine. Usledila je deklaracija Svetog arhijerejskog sabora od 7. febraura 1938. godine o skidanju konkordata s dnevnog reda i zvanično saopštenje o likvidiranju posledica **krvave litije**. Država je dala amnestiju i pustila na slobodu sva lica zatvorena u konkordatskoj borbi, a svim oštećenm u **litji** obećala dati naknadu. Crkva je ukinula svoje sankcije prema ministrima i poslanicima. Za novog patrijarha 22. februara izabran je dr Gavrilo Dožić, mitropolit crnogorsko primorski i tim je konkordatska borba stvarno završena.

HAPŠENJE MUSLIMANA
JEDNOG dana, krajem oktobra, ili početkom novembra 1918. stiže u Gacko iz Sarajeva sreski načelnik Zvonimir Turina i donese vest da je Austrija propala, a vlast da je preuzelo Narodno vijeće u Sarajevu. On reče da u veću Gačani Grđići igraju veliku ulogu i da su oni preporučili da se u narodu sačuva mir.
Bio je već sumrak kad stiže Turina s tom vešću i odmah započeše manifestacije kroz Gacko. Pošto su za vreme rata hapšeni od Austrijanaca, kao srbofili, i neki muslimani kao Hodža Sarić, Hodža Zametica, Nuhan Hadžić, a odmah na početku rata su u internaciju odvedeni sa Srbima pravoslavnim i mnogi Srbi muslimani, spontano je nastala želja da se na prvom koraku u oslobođenju manifestuje sloga i ljubav pravoslavnih i muslimana.
Zato je manifestaciona povorka najpre krenula kući hodže Arifa efendfije Sarića, koji je ležao bolestan u postelji, pa tek pošto je njega oduševljeno aklamirala, krenula je dalje kroz varoš. Pred Bilića kućom održan je miting na kome je govorio najpre Turina, pa Hamid Kurtović, pa onda jedan vojnik koji se raspasa i baci oružje. Nastalo je neopisivo veselje.

(NASTAVLJA SE)