Život za - pomirenje

ODMAH po dolasku iz Crne Gore u Beograd, maja 1941. saznadoh da se u šume odmetnula jedna grupa oficira na čelu s Dražom Mihajlovićem, pukovnikom Jugoslovenske vojske. Počeše dolaziti vesti o njegovim borbama s okupatorskim jedinicama, o širenju pokreta na sve strane, o njegovim uspesima i slično. Radost i ponos, pomešani sa strahom od nemačke odmazde, punili su grudi svakog Srbina. Uskoro počeše stizati vesti da postoje i druge grupe i da su među njima izbili sukobi.
Sve jasnije su se formirali tabori: nacionalistički i komunistički. Kontradiktorne vesti o njihovim odnosima i njihovim borbama s okupatorom pristizale su svakog dana i unosile nespokojstvo i zabunu u duše jadnih Srba. Ali okupatora je uhvatio strah, pa je udario i po jednim i po drugim. Strašna odmazda otpoče: Kragujevac, Kraljevo, spaljena sela, jauk na sve strane. Zatvori su bili puni i nacionalista i komunista. Bič terora okretao se sad prema jednim, sad prema drugim. Kad sam ja bio u zatvoru, glavni udarac je bio uperen na nacionaliste.

SLUGE OKUPATORA
S PAROLOM: treba braniti srpski narod od istrebljenja, tada se pojaviše nove frakcije, kao Pećančevi četnici. Nedićeva vojska, ljotićevci i razne divlje grupe **četnika**. Boreći se, tobože, protiv komunizma, ovi zagaziše u pravi bratoubilački rat. Više se nije znalo ko s kim ratuje i ko kome služi. Kad sam 1943. godine išao iz Jagodine u Rekovac da nabavim neku hranu, video sam usput neke divlje **vojvode** u društvu s Nemcima, što me je ogorčilo. Zato sam o ovim frakcijama stekao definitivno ubeđenje da služe okupatoru. O prvim dvema stekao sam ovakvo ubeđenje:
Komunisti su bili pravi borci protiv okupatora, a dražinovci su isprva vodili velike borbe, ali posle počeli da oklevaju iz straha od odmazde. NJima su pripisivana mnoga nedela koja su činile razne **divlje** grupe. Svojim očima sam svedočio u zatvoru kako je okupator prema njima postupao, i kako je na njih gledao, a znam pouzdano da su sve do zadnjeg dana okupacije izvođeni na streljanje i ubijani, kako komunisti, tako i dražinovci.
Kao Srbin-nacionalista isprva sam jako simpatisao Dražin pokret i u Draži gledao nacionalnog heroja i legendarnu ličnost. Za sve ono što bi se negativno čulo tražio sam opravdanje i želeo da ga nađem. U logoru na Banjici upoznao sam neke učitelje i seljake, bliske Dražine saradnike, koji su nekako pohvatani i tu dovedeni. Ti ljudi: otvoreni, karakterni, puni nacionalnog zanosa i mržnje prema okupatoru, još više su me učvrstili u ubeđenju, da se radi zaista o jednom nacionalnom otporu prema okupatoru. Bunila me je samo nesloga, ali su me ubedili da su komunisti za sve krivi. Tek početkom 1944. godine počeo sam kritičkije da gledam na celu stvar i počeo sumnjati u ponešto u što sam ranije bez rezerve verovao.

MUČNI RAZGOVOR
POSLE kongresa o Sv. Savi u selu Ba, pojaviše se u Beogradu četnici iz moga Gacka. Među njima su bili: Stevo Starović, Mitar Davidović i Branko Mastilović. Steva nisam ranije izbliže poznavao, ali Mitar i Branko su bili moji **Sokoli** i davnašnji prijatelji. Naročito s Mitrom me je vezalo veliko prijateljstvo. Želeo sam da s njima otvoreno razgovaram. Oni su doneli i neko pismo beogradskim intelektualcima od četničkog vođstva iz Gacka. U pismu im se mnogo prebacije radi pasivnog držanja prema borbi na terenu, u Hercegovini. **Dok su svi intelektualci komunisti došli na teren da se bore, nacionalisti intelektualci sede u Beogradu i još se čuje reč kritike s njihove strane. Ne želimo nikog lično da optužujemo, ali neka imena moramo spomenuti: Risto Grđić, dr Pero Slijepčević itd.** Tako je pisalo u rečenom pismu.
Dakle, i njima sam bio na udaru, kao i Nemcima i ljotićevcima, a kasnije i mnogim drugim. Ne znam zašto, ali uvek su, se, u sredinama gde sam delovao, bacali pogledi na ono što ja radim. Bilo je i pametnijih ljudi, i boljih od mene, ali je uvek oko zapinjalo za mene. I u ovom slučaju, dr Pero Slijepčević, a i mnogi drugi, bili su bolji i istaknutiji od mene, ali ja se spominjem na prvom mestu. Često sam osetio da, i kad hoću da budem pasivan i da se ne mešam u tekuće događaje, ljudi silom hoće da me u njih uvuku.
Prvi sastanak s njima imao sam kod **Londona**. Na pitanje, s kojim se obično počinju razgovori: **Šta ima novo?**, ja rekoh: **Dobro je, Rusi napreduju!**, na što Stevo lupi šakom o sto i povika: **Sve bi naše intelektualce trebalo povješati - svi ste vi komunisti, a ti i Pero Slijepčević na prvom mjestu**. Ja se zbunih i počeh izvijati na sve moguće načine, ali nisam mnogo uspeo. Ostao je među nama težak utisak. Stoga digoh ruke od daljeg razgovora sa Stevom i nađoh načina da se izdvojim s Mitrom i Brankom. Oni pođoše sa mnom prema mojoj kući. Usput se među nama razvio razgovor i otprilike sam rekao ovo:

SAČUVAO GLAVU
- VI se tamo na terenu satirete međusobno, mesto da se bijete s okupatorom. Čemu to vodi? Vi kažete: Nemci će izgubiti rat i povući se, otići s Balkana, a ovde ćemo ostati samo mi i komunisti. Ko bude jači prigrabiće vlast. Zato moramo sad s njima da se obračunamo. Mi ili oni! A ja vam na to kažem da je takvo gledanje najviša glupost. Neće se ta pitanja rešavati u Gacku i Nevesinju. To su svetska pitanja. Ako na Balkan dođu prvo Rusi, ovde će zavladati komunizam, pa da sve komuniste pobijete. Naprotiv, ako se ovde iskrcaju Englezi doći će kralj Petar, pa i da komunisti sve vas pobiju. Zato treba prekinuti s borbom, da oslobođenje dočekamo, ako ne izmireni, a ono ne toliko zakrvljeni. Mi smo mali i neznatni da sprovedemo izmirenje na celom frontu.
- Vi mene - nastavih - zovete na teren i prigovarate mi što nisam tamo. Ja ću rado doći i neće mi biti žao da poginem za srpsku nacionalnu stvar. Ali ako ću da ginem, ja hoću da znam s kim i zašto se borim. Za ideju pomirenja, stišavanja strasti i ublažavanja bratoubilačkog rata, ne žalim da izgubim glavu, ali da je izgubim umešan u bratoubilački rat i međusobno istrebljenje, bilo bi mi žao. Eto, Mitre i Branko, to su moje ideje i sad mi recite bratski i pošteno, šta mislite o svemu?
- Bogami, brate Risto, ako s tim idejama dođeš među nas, mi ćemo te odmah likvidirati. Mi smo se zakrvili i tu sad izmirenja nema - odgovori mi Mitar.
Kasnije, kad sam se posle oslobođenja obreo u zatvoru, kao nacionalista i sumnjiv komunista, jednog dana poseti me major OZNE Mirko Mastilović, ispriča mi da su u torbi Branka Mastilovića, koji je poginuo u borbi s njima, našli izveštaj o njihovom boravljenju u Beogradu. U izveštaju se, između ostaloga, navodi: **U Beogradu su svi intelektualci s nama, osim Rista Grđića**. Dakle, govoreći istinu, u ta vremena si bio sumnjiv i kriv svakome. Da su četnici, mesto komunista, ušli u Beograd, sigurno bih se obreo na istom mestu gde su me stavili komunisti. Samo, ja sam iz komunističkog zatvora izneo glavu, a bih li iz njihovog - veliko je pitanje

(Nastavlja se)