Protiv osude komunista

Piše: Risto Grđić

POSLE internirca patrijarha Gavrila našu crkvu je vodio mitropolit Josif. NJegovim radom nije bila zadovoljna ni okupaciona vlast, niti njeni organi: najpre Savet komesara, a kasnije ni Nedićeva takozvana srpska vlada. Naročito nezadovoljno bilo je ljotićevsko krilo koje je tražilo da se Crkva jače angažuje protiv komunista. To nezadovoljstvo je naročito ispoljeno kada mitropolit Josif nije hteo da potpiše izjavu protiv komunista, koju su potpisali skoro svi priznati intelektualci, pa čak i neki komunisti. Mitropolit Josif i Sveti Sinod bili su stanovišta da su **Srpskoj pravoslavnoj crkvi sva njena deca jednako draga i da ona ne može ulaziti u međusobna obračunavanja koja su se pojavila među pojedinim grupama**.
Deo odgovornosti za ovakav stav Crkve morao sam i ja da podnesem.
Jednog dana srete me kod **Londona** Ratko Parežanin, novinar, istaknuti ljotićevac i moj školski drug, i reče mi:
- Risto, u okolini gospodina predsednika se veruje da si ti onaj koji suflira vladikama sadašnje njihovo držanje i da si ti zao duh koji smeta da Srpska crkva istupi danas onako kako treba!

PRITISAK NA CRKVU
REAGOVAO sam oštro, pa donekle i prostački. Rekao sam mu da je milion srpskih glava dosad palo, pa neka padne i moja, ali ako to bude, znaće moja deca ko im je denuncirao Nemcima oca i neko će me osvetiti. Kad je video moje uzbuđenje, video sam na njemu da se pokajao što mi je išta govorio i počeo me je umirivati, braneći njihovu politiku, koju sam ludo i nesmotreno napadao, i tako me od **Londona** dopratio do Patrijaršije.
Kasnije, u decembru 1942. godine, Nemci su me uhapsili. Pomislio sam: evo posledica onog razgovora! Međutim, brzo sam se uverio da moje hapšenje nije s tim imalo nikakve veze.
Moje hapšenje je ipak pokušano da se iskoristi kao pritisak na Crkvu. Čim sam uhapšen doleteo je u Patrijaršiju Kirilo Janić, načelnik u Ministarstvu prosvete i glavna veza između Crkve i vlade, i mitropolitu Josifu tobože poverljivo dodao da sam ja u zatvoru sve priznao, pa čak uvukao i njega u veliku nevolju, odavši sve što se u Patrijaršiji radilo. Kada ga je mitropolit upitao šta sam to priznao, on je rekao: **Sve, nego zadnji je momenat da date izjavu protiv komunista i tako pokrijete celu stvar, jer Nemci su nemilosrdni!**
Na mudrog i pribranog Josifa to nije imalo nikakvog dejstva, pa mu je odgovorio: **Ja znam Grđića kao poštena čoveka. On neće reći ono što nije, a nema šta reći jer ništa i nema**. Janić je mislio da se ovom intervencijom proslavi i postane pomoćnik ministra, a njegov ministar Jonić da zadovolji svoju fiksnu ideju: da Crkva odobri njihovu politiku. Kad su videli da ništa nije upalilo, poslali su glavnu kontrolu da pregleda čitavo finansijsko poslovanje Patrijaršije, za koje sam bio odgovoran. Dok sam bio u zatvoru, kontrola je vršila pregled i konačno izdala uverenje da je sve nađeno u najboljem redu. Ali, Joniću ni to nije bilo dosta. Uspeo je da iznudi da se izmene zakonski propisi i Crkva prevede iz nadležnosti Ministarstva pravde u nadležnost Ministarstva prosvete. Crkva bi mu bila stalno pod rukom, kako bi je mogao gnječiti i mesiti.

SUDBINA DR GRIBNA
JASNA je bila njegova i svih drugih namera da uvlačenjem Crkve u službu okupatorskih interesa smanje vlastitu krivicu i podvuku se pod njeno krilo. I ostalim članovima vlade bilo je krivo što se Crkva drži izolovano i što se s njima zajedno ne angažuje za njihovu politiku.
Islednik Nemac me je pitao, a uza nj je bio tumač. Saznao sam da je to neki profesor Slovenac, u njihovoj službi možda prisilno. Odgovaram sam, bez tumača, što su Nemci, osetio sam, povoljno primili. Pitali su me o svemu. Naročito sam morao da ispričam šta sam radio za vreme kapitulacije. Kad izrekoh da su me Nemci zatekli s Patrijarhom Gavrilom, pod Ostrogom, osetio sam da sam pogrešio što to ispričah. To sam video i na tumaču koji zavrte glavom. Odjednom postadoh ređa zverka, što oni, izgleda, nisu znali, a ja sam se bojao da prećutim jer sam mislio da sve znaju.
Na pitanje šta mislim o Dražinom pokretu i okupatoru, odgovorih da pokret osuđujem, a okupatoru da smo dužni poslušnost i pokornost. Kao da mu se i to svidelo, ali ipak sa saslušanja sam poneo težak utisak. Učinilo mi se da iz zatvora izlaska nema. Još veće iznenađenje doživeh kad me ne vratiše u sobu broj 20, mog brata Gojka, nego me odvedoše u sobu broj 16 gde je bilo oko 150 natrpanih zatvorenika. Prvi koji me tu presrete bio je dr Gribn, advokat iz Stare Pazove, Srbin katolik sa Korčule. On je takođe istog jutra saslušan. Našli su kod njega spisak Nemaca iz Pazove koje posle rata treba likvidirati. Bio je očajan jer mu je Nemac, kad je izlazio iz sobe, napravio krst, dakle: **Gotov si!** Ipak, tešio se što mu nisu našli neku komunističku literaturu koja se nalazila na stolici, pokrivena samo duvanom. Siromah čovek! Streljan je! Ženu i decu, koje je toliko voleo, nikada više nije video. Ni posle oslobođenja njegova familija nije dobro prošla. Pali su u siromaštinu. Žena je, iako Hrvatica, vaspitavala decu kao Srbe, po njegovoj poslednjoj volji.

PROZIVKA ZA STRELJANJE
PRIĐOŠE mi zatim neki učitelji državnici, a jedan sveštenik me pozva da kod njega legnem. Atmosfera je bila mučna, u znaku streljanja, pa ipak, trgovina je cvetala kroz otvore peći između soba. Na onoj ciči zimi zatvorenik Vlada Jovanović, sin bogataša Jovanovića iz Tuzle, dade vuneni xemper za paklo cigareta. Sutradan, dao je i rukavice, a za nekoliko dana skoro svu odeću sa sebe. Kao da je slutio da mu sve to neće ni trebati jer je uskoro streljan. Takva je bila atmosfera!
Na dan 26. decembra (drugi dan katoličkog Božića) opet smo imali strašnu noć. Bilo je masovno streljanje, ali sad u krugu logora, tako da smo svaki plotun čuli, svaki pucanj brojali. Najpre je u sobu ušao podoficir, domaći Nemac Peter, i otpočeo prozivku kandidata smrti. Jezivo je bilo očekivanje dok se lista pročita do kraja. Onda je sledilo odvođenje prozvanih iz sobe. Sekunde su trajale kao večnost. Nakon njihovog izvođenja svi smo pali na kolena. Otpočela je zajednička molitva. Jedan zatvorenik, sveštenik, očitao je Očenaš, a zatim smo svi uglas počeli pojati: **Dostojno jes jako vo istinu i blažitja Bogorodice**.
Dok smo bili u zatvoru supruga Milka i sestra Rajka srljale su na sve strane tražeći pomoć i spas za nas. Išle su i do generala Nedića, predsednika tadašnje srpske vlade, iz čijeg kabineta su upućene načelniku Đuri Sarapi, činovniku za vezu između srpske vlade i nemačke komande. Rekoše nam da ih je taj Sarapa lepo primio i veruju da je mnogo učinio za nas. Odmah po dolasku kući odoh do Sarape da mu zahvalim na svemu što je učinio za nas. U razgovoru on mi ispriča sledeće:
**Vi ste dva puta trebali biti streljani. Prvi put na Sv. Nikolu, moju krsnu slavu, koja mi je bila najteža u životu, kad su Nemci naredili da se ima streljati 500 zatvorenika nacionalista, a drugi put na drugi dan katoličkog Božića. Ja sam, po Nedićevom naređenju, sve činio da spasem što više glava. Prvi put sam uspeo da broj smanjim na 250, a drugi put da predam listu sa imenima za koje vlada želi da svakako budu pošteđeni. Oba puta vas trojica braće Grđića bili ste u kombinaciji za spasavanje. A, koliko je situacija bila kritična videćete najbolje po tome što je prvi put u banjičkom logoru bilo svega 500 nacionalista. Dakle, svi je trebalo da budu streljani**.

(NASTAVLJA SE)