Nesloga od – Kosova

Piše Risto Grđić
UVEK mi je bilo žao što među našim arhijerejima nema sloge. Uvek su podeljeni na koterije, uvek se ogovaraju, a protiv Patrijarha, ko god to bio, uvek su skoro svi. Srpska nesloga potiče od Kosova, a i pre njega, Srbi, ma gde bili, međusobno se gložu.
Druga im je karakteristika što su autokrati. Teže da svu vlast drže u svojim rukama. Sveštenstvo ima da sluša, a narod da pomaže ako hoće. U Crkvi nema niko pravo osim njih. Naročito ljubomorno čuvaju vrhunska crkvena tela od uticaja laika na njih. Po Ustavu SPC, u svim crkvenim samoupravnim ustanovama, od crkvene opštine pa do Patrijaršijskog saveta, laički elemenat ima prevagu. Oni su postepeno tu samoupravu ukinuli.
Ja ću izneti svoja sećanja na neke arhijereje. Ona bi nekad mogla biti interesantna kao svedočanstva o ljudima jedne epohe. Ali iz mnogo razloga u svojim sudovima moram biti uzdržljiv. Nije mi žao ako će stoga ove uspomene biti manje interesantne. Bolje je reći malo, ili nimalo, nego previše.
Patrijaršijski savet je ukinut i njegove funkcije prenete na Arhijerejski sabor, dakle na vladike. Patrijaršijski upravni odbor je senka samoga sebe. Sazovu ga jednom godišnje i za nekoliko sati svrše sav posao s njim. Eparhijski saveti i crkvene opštine, umesto da se razvijaju, sve više kržljaju. Skoro smešno izgleda koliko naše vladike imaju nestvarnu sliku o svojoj moći, a ne primećuju koliko su mali na delu i kad treba biti odlučan u kom pitanju.
Ja ću izneti svoja sećanja na neke arhijereje. Ona bi nekad mogla biti interesantna kao svedočanstva o ljudima jedne epohe. Ali iz mnogo razloga u svojim sudovima moram biti uzdržljiv. Nije mi žao ako će stoga ove uspomene biti manje interesantne. Bolje je reći malo, ili nimalo, nego previše.

SVETOSAVSKI HRAM
PATRIJARH Varnava bio je živ kad sam stupio u crkvenu službu, ali nisam ga živog nikad video. U jeku konkordatske borbe on je umro, prirodnom smrću, ili otrovan, kako se onda govorilo, ja ne znam. Istina o tom, izgleda, nikada neće biti utvrđena. NJegova smrt, koliko i sve ostalo, bila je uzrok da je konkordat srušen.
Ovaj veliki patrijarh, koji je iza sebe ostavio velelepnu zgradu Patrijaršije, kakvu danas nema nijedna pravoslavna crkva, i koji je izgradio crkveno zakonodavstvo ujedinjene Srpske crkve, ulazeći smelo u nove probleme i rešavajući ih bez straha kako će sve konačno ispasti, umro je u naponu muževne snage, u svojoj 57. godini života. Da je ostao živ i ostvario sve svoje planove mi bismo danas na Vračaru imali pravoslavni Vatikan sa velelepnim Svetosavskim hramom u sredini, većim od Aja Sofije, bogoslovijom i drugim zgradama oko nje.
O Patrijarhu Gavrilu pisao sam dosta u ovim uspomenama. Glavne njegove odlike bile su: veliko rodoljublje i veliko poštenje. Bio je markantna i snažna ličnost. Igrao je prvoklasnu ulogu i pri državnom ujedinjenju, i pri ujedinjenju crkava, i prilikom konkordatske borbe, i prilikom pakta sa Hitlerom. Hapšen je i interniran i u prvom i u drugom svetskom ratu. Položio je kamen temeljac Svetosavskom hramu i podigao oko 10 metara toga hrama u visinu, ali je rat dalji rad prekinuo. Posle rata su komunisti onemogućili svaki dalji rad na podizanju ovog hrama i čak ga proglasili državnom svojinom, jer u zemljišnim (1895) knjigama upisan na **Društvo za podizanje hrama Sv. Savi** a u novoj Jugoslaviji je sva društvena imovina prešla na državnu. I patrijarhu Gavrilu i kasnijim patrijarsima ovo je pitanje donelo dosta glavobolje - ono ni do danas nije rešeno.
Patrijarh Gavrilo je imao velike zamisli da bi Crkvu podigao i osnažio. Ali njegove zamisli su osujećene i poremećene burnim ratnim događanjima i posleratnim prilikama. Osetljiva duša, ponosan, bujan i eskplozivan, brzo se trošio i umro u 69. godini. Kao pojava bio je veoma markantan, a držanje mu je bilo lepo i dostojanstveno. Velika ljubav prema Crkvi i zemlji dovela ga je posle rata natrag u zemlju, da tu, u teškim prilikama koje su tada vladale, još brže sagori.

USAMLJENI VIKENTIJE
O PATRIJARHU Vikentiju sve što bih trebao reći rekao sam ranije. Dok su prva dvojica patrijarha uvek bila okružena velikim brojem prijatelja - poštovalaca, patrijarh Vikentije je bio više usamljen, uvučen u sebe i zakopčan. Možda pomalo sujetan, on je ipak bio skroman i nije umeo ili nije hteo, da pravi velike parade. Voleo je svoju crkvu i svoj narod, a čini mi se, da je njegovo vreme tražilo baš takvog patrijarha.
Patrijarh Vikentije proveo je na patrijaršijskom prestolu osam godina, patrijarh Gavrilo 12, a patrijarh Varnava sedam, dakle sva trojica malo da bi mogli sprovesti veća dela i nijedan nije doživeo duboku starost. Dok su patrijarsi Varnava i Gavrilo, po svom značaju u javnom životu, i po svojoj burnoj karijeri i po svom temperamentu imali dodirnih tačaka, patrjarh Vikentije bio je čovek drugačijeg formata. Prva dvojica su bili rasni Dinarci, a on Panonac. U jednom su ipak imali zajedničku sudbinu. Posle smrti svakog od njih, naslednici su, i to neki dalji, navalili da grabe ostavštinu i Crkva je morala da ulazi u dogotrajne parnice s njima.
Mitropolit sarajevski Petar Zimonjić, sin je legendarnog junaka i vojvode iz hercegovačkog ustanka vojvode Bogdana Zimonjića. On je jedan od najsvetlijih figura među srpskim arhijerejima. Svojim čestitim životom i uzvišenim stavom u svakoj prilici on je uživao nepodeljene simptije među arhijerejima, sveštenicima i narodom. Propovednik bratske sloge i ljubavi, bio je omiljen ne samo među pravoslavnim, nego i među muslimanima i katolicima. Posebne simaptije imao je za muslimane, a i oni su mu uzvraćali ljubav i poštovanje. Imao je običaj da svakog dana izađe u šetnju kejom duž Miljacke. Za vreme svojih šetnji neprestano je morao da uzvraća na pozdrave prolaznika, naročito muslimana. NJegova visoka i simpatična figura stalno se klatila desno i levo - otpozdravljajući. Ovog zemaljskog sveca - ubiše krvožedne ustaše i od njega napraviše mučenika i svetitelja.
Posle povlačenja konkordata Sabor je trebalo da odluči da se obustavi ili nastavi borba s vladom Milana Stojadinovića. NJemu je prvom data reč. Vele da je govorio pola sata, a kad je seo niko nije znao je li za borbu ili izmirenje. Tadašnji mitropolit Gavrilo Dožić ga je posle sednice upitao: **Boga ti, Peko, što mrsiš i ukrivaš misli, pa niko ne zna šta misliš?** **Pušći, boga ti, Gavro, mi smo pod Austrijom naučili da nikad ne kažemo što mislimo, pa to mi je ostalo odatle**, odgovori mu Petar.

MUDRI JOSIF
O MITROPOLITU skopskom Josifu Cvijoviću, koji mi je bio neposredni šef od dana početka mog rada u Patrijaršiji, pa sve dok se nije povukao od poslova (1937-1950.), ja sam napred rekao dosta i na osnovu onoga što sam napisao može se stvoriti jasna slika ovog velikog arhijereja. Revolucionar, komita, sveštenik, učitelj, nacionalni radnik, političar, ovaj čovek retke energije ujedinjavao je u sebi sva ona svojsta koje je tražilo vreme u kome je delovao. Skroman do samoodricanja, jeo je kačamak i išao u podrtim mantijama, a davao gde treba i poslednji dinar, da niko ne zna. Bez knjiške učenosti, ali pun prave mudrosti, imao je instinkt da odmah stvari shvati i donese odluku. Imao je hrabrosti da ono što misli da je dobro i sprovodi, bez obzira šta će ko reći. Voleo je intrigu, šalu, krupnu reč, ali nije bio osvetoljubiv i brzo je zaboravljao neugodne stvari. Jakih živca, ni u najtežim situacijama nije gubio glavu, ali uvek osetljiv ako gde treba pomoći.
Mitrpolit dabro-bosanski Nektarije Krulj moj je profesor iz gimnazije: zato je uvek među nama postojao neki poseban, intiman odnos i međusobna simaptija. Upravo dok sam ove uspomene prepisivao stiže vest da je mitropolit Nektarije umro. Ležao sam u postelji od zapaljenja pluća, ali na poziv patrijarha Germana da pođem s njim na sahranu, odlučih da pođem u Sarajevo. Umro je 7. a sahranjen 9. septembra 1966. Po njegovoj želji, govorio sam mu na grobu i ja. Želju da mu govorim na grobu izrazio je mitropolit pre godinu dana, u mojoj kući, na jednom sastanku. NJegova sahrana bila je veličanstvena i nešto neviđeno posle smrti i sahrane patrijarha Varnave. Čitavo Sarajevo, bez razlike vera, bilo je toga dana na nogama.

Nastavlja se