Prvi susret sa Miloševićem

Piše : Jevgenije Primakov
MOJ prelazak u obaveštajnu službu dogodio se u vreme sve većih i kaleidoskopski promenljivih obrisa sukoba u Jugoslaviji, a posle 1991. godine u bivšoj Jugoslaviji. Reći ću nekoliko reči o tome šta je odredilo odnos Sjedinjenih Država i niza evropskih zemalja prema tom sukobu.
Godine 1990. u Jugoslaviji su prvi put posle rata održani izbori na višepartijskoj osovi. U Sloveniji, Hrvatskoj, Makedoniji, Bosni i Hercegovini - Savez komunista Jugoslavije pretrpeo je poraz. Komunisti su sačuvali vlast samo na preostaloj teritoriji bivše Jugoslavije - u Srbiji i maloj Crnoj Gori. Godine 1991. iz Jugoslavije su izašle i proglasile nezavisnost Slovenija, Hrvatska, a nešto kasnije Makedonija i Bosna i Hercegovina - tu su komunisti izgubili na izborima.
Tako je rukovodilac Srbije Slobodan Milošević za mnoge na Zapadu stekao čisto ideološku **boju**. **Ideološki pristup** prema njemu od američkog rukovodstva i rukovodstva nekih zapadnoevropskih zemalja postao je izraženiji kada je Milošević došao na čelo Socijalističke partije Srbije, koja se smatra naslednicom Saveza komunista Jugoslavije.

RAZLAZ U KRVI
RASPOLOŽENJE protiv Miloševića na Zapadu još više se pojačalo kada je Srbija ispoljila težnju da, u okviru zajedničke države, zadrži delove Jugoslavije koji su se izdvojili. Prvo je došlo do sukoba Jugoslovenske narodne armije (JNA) s vojskom slovenačke Teritorijalne odbrane, još žešći i dugotrajniji bio je sukob između JNA i hrvatskih oružanih formacija. Deset hiljada ljudi je ubijeno, a među njima nekoliko hiljada dcivila. Preko 700.000 ljudi postali su izbeglice. I samo je intervencija četrnaest hiljada vojnika iz kontingenta Ujedinjenih nacija omogućila da se zaustave vojne operacije.
Sredinom 1992. zaoštravanje jugoslovenske krize povezano je sa situacijom u Bosni i Hercegovini. Srbi koji su naseljavali Bosnu i Hercegovinu odbili su u proleće 1992. da učestvuju na referendumu, na kojem je većina glasala za stvaranje nezavisne države na čitavoj teritoriji BiH. Umesto toga, Srbi su proglasili stvaranje svoje države - Republike Srpske, prirodno tesno povezane sa Beogradom kojim je rukovodio Milošević. U Bosni i Hercegovini počeli su krvavi sukobi koji su doveli do eskalacije nasilja bez presedana. Sedamdeset procenata teritorije BiH bilo je u rukama Srba, što se takođe neposredno povezivalo sa politikom Slobodana Miloševića.
Naravno, uz sve to postojali su određeni razlozi. Ali istovremeno su zapadni mediji, prikazujući događaje jednostrano, stvarali neraspoloženje svetske javnosti prema Srbima, i na kraju krajeva, prema **komunisti Miloševiću**. Evo nekoliko primera. Istina o ubistvu 20 stanovnika Sarajeva, dok su stajali u redu za hleb, od muslimanskih boraca, objavljena je tek posle nekoliko dana, kada su za ovaj zločin već bili optuženi Srbi. Zapadni televizijski kanali u decembru 1992. godine preneli su reportažu o sahrani muslimana - **žrtava srpskog genocida**, ali pogrebnu povorku predvodili su pravoslavni sveštenici. Usledilo je izvinjenje zbog netačnosti.

PRETNJE NATO-A
DVADESET sedmog aprila 1992. Srbija i Crna Gora osnovale su Saveznu Republiku Jugoslaviju (SRJ) i donele nov Ustav zemlje. SR Jugoslavija je bukvalno odmah bila podvrgnuta sankcijama (maj 1992), prema odluci Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija.
Dvadesetog decembra u Srbiji i Crnoj Gori održani su višestranački izbori za poslanike republičkih skupština i savezne skupštine. Istovremeno su birani i predsednici dveju republika. Osobita pažnja bila je posvećena, naravno, izborima za predsednika Srbije, ličnosti koja je određivala politiku nove federacije. Izbore je pratilo 175 posmatrača iz raznih međunarodnih organizacija i 20 zemalja. Pobedila je Socijalistička partija Srbije. Za predsednika Srbije izabran je Milošević.
Uoči izbora, u Briselu je održano zasedanje Saveta NATO, na kome su se mogli čuti pozivi da se protiv Srba primeni sila. Mnogi su to povezivali s predstojećim glasanjem, s pokušajem da se utiče na izbore. Ali to nije bila smo propagandna akcija. Spoljna obaveštajna služba imala je sve osnove da smatra kako se, sa dolaskom demokrata u Belu kuću, američki stav zaoštrava u odnosu prema SR Jugoslaviji, a to bez sumnje utiče na stavove NATO.
U takvim uslovima trebalo je pokušati prelomiti situaciju. Određene šanse za to pružao je plan mirnog rešenja krize u BiH, koji su 2. januara 1993. predložili kopredsednici Konferencije za bivšu Jugoslaviju Sajrus Vens i Dejvid Oven. Prvi je predstavljao Ujedinjene nacije, a drugi Evropsku zajednicu. Na pregovore u Ženevu bile su pozvane delegacije tri strane u sukobu - muslimanska, hrvatska i srpska.
Četvrtog janaura 1993. uputio sam predsedniku Jeljcinu belešku u kojoj sam postavljao pitanje odlaska direktora obaveštajne službe ili njegovog zamenika u Beograd, radi susreta sa predsednikom Srbije Miloševićem. U belešci je bilo navedeno i sledeće:
**Na osnovu postojećih podataka, Slobodanu Miloševiću moglo bi se ukazati na realnu mogućost snažne i široke akcije protiv Srbije, kao i na njene posledice. Trebalo bi mu, takođe, predložtii da preduzme značajne političke korake koji bi smanjili napetost.
Konstruktivna pozicija u političkom rešavanju krize koju je aktivno zauzeo predsednik Srbije može da olakša našu delatnost u Ujedinjenim nacijama u domenu pravednog rešenja krize u Bosni i Hercegovini.
Takav razgovor s Miloševićem bio bi poželjan i sa gledišta političke skituacije u Rusiji. Predsednik Ruske Federacije treba da ima mogućost da kaže kako je učinio sve da predupredi udar po Srbiji**.
Saglasnost Borisa Jeljcina dobio sam već sledećeg dana, 5. januara.

BOŽIĆ U BEOGRADU
POSLE prepiske, specijalnim kanalom dogovirili smo se da susret sa Miloševiećm bude održan u Beogradu 8. januara u 20 časova, sat posle sletanja aviona. Jugosloveni su podvukli da je vreme razgovora neograničeno. Ali, takav dogovor pokazao je da je urađeno samo pola posla. Beogradski aerodrom bio je zatvoren, jer su na snazi bile sankcije protiv Jugoslavije. Zatražili smo od Specijalnog komiteta za sankcije Ujedinjenih nacija da nam dozvoli let. Dobili smo povratno pitanje: **A ko leti?** Odgovorili smo: **Grupa ruskih diplomata.** Opet pitanje: **Ko poimence?** Odgovorili smo kako ne smatramo obaveznim da nabrajamo sva prezimena - to nije predviđeno nikakvim pravilima. Tada su javili: **Let nije zabranjen ali imajte u vidu da aerodrom Surčin (Beograd) ne prima avione.**
To smo i osetili. Spuštali smo se po mraku na sopstveni strah i rizik. Kapetan aviona TU 134 Sergej Nikolajevič Fifilov - divan pilot, u šta sam se uverio više puta, izvukao je avion iz snažne izmaglice iznad piste. I spustili smo se bez problema.
U rezidenciji nas je već čekao Milošević. Iako smo se tada sreli prvi put, sve je pokazivalo da će to biti otvoren i prijateljski razgovor. Na putu do Miloševića razgovarao sam sa veoma simpatičnim kolegom - rukovodiocem srpske obaveštajne službe, koji je rekao da Slobodan mnogo očekuje od ovog susreta i da je spreman na najozbiljniju razmenu mišljenja. Padalo je u oči odsustvo kitnjastog protokola koji, na izvestan način, u svakom slučaju kod mene, sputava svaku želju da odmah pređem na poslovni ton sa sagovornikom. Milošević je predložio da se odmorimo posle puta, da nešto pojedemo, učinio je to nenametljivo i bez lažne ljubaznosti. Odgovorio sam da je bolje da prvo razgovaramo, a zatim ćemo prihvatiti njegovu gostoljubivost.

NASTAVLJA SE