Razgovor uoči Ženeve

Piše: Jevgenij Primakov

RAZGOVOR se odvijao u četiri oka uz prisustvo prevodioca. Dopadalo mi se i to što Milošević nije počeo razgovor mnogobrojnim pozdravima rukovodiocima naše zemlje i vatrenom zahvalnošću za podršku. U nekim istočnjačkim zemljama taj deo razgovora znao je da se otegne ili čak da preovlada nad čitavim ostalim delom. Uzdržan, bez užurbanosti, polako je izlagao svoje misli, umeo je pažljivo da sasluša partnera - eto takav mi je u sećanju ostao Slobodan Milošević. Ova karakteristika, kako mi se čini, potkrepljena je i njegovom spoljašnošću: mirno lice, visoko čelo, živahne oči koje su direktno gledale dok sam razgovarao s njim.
Rekao sam Miloševiću da, po našem mišljenju, stabilna situacija u Srbiji može da se nađe na probi, ukoliko se ne pronađe mirno rešenje za Bosnu i Hercegovinu. Postoji spoljna opasnost i postoji unutrašnja. Izbori su pokazali jačanje pozicija krajnjih nacionalista. Za ponekog je to bilo neočekivano, ali ne i za nas, jer su se njihove partije hranile krvavim sukobima u Bosni i Hercegovini.

TAKTIČKI O PLANU
UČINILO mi se da je Miloševiću imponovala direktna primedba o neophodnosti da delom precrta svoj, nažalost već ustaljen, lik čoveka kome mir nije blizak.
Upitao sam da li se sprema da ide u Ženevu na trilateralne pregovore o planu Vensa i Ovena. On je odgovorio negativno. Ja se nisam složio sa tim, naglasivši da bi učešće Miloševića bilo najzapaženiji događaj i da će na kraju krajeva rešiti rezultat pregovora.
- Sa čim da idem u Ženevu, kad antisrpsko raspoloženje dominira u odnosu prema Bosni i Hercegovini, Jugoslaviji i naročito prema meni?
- Eto, to treba pokolebati - primetio sam. - A s čim da idete? U svojim govorima često ste pominjali ispravne ideje koje mogu da trasiraju put prema miru, ali ste ih iznosili na mnogim mestima. Čak i ako izaberete i objedinite te već izrečene ideje u jedan isti stav, dobićete jedinsten stav koji će, u to sam siguran, doprineti prihvatanju plana Vensa i Ovena.
- Ali, protiv tog plana su muslimani.
- Utoliko je više potrebno da srpska strana podrži plan. Prvo, kod označavanja na mapi deset zasebnih oblasti Bosne i Hercegovine, Srbima će, prema tom planu pripasti više od polovine teritorije. Drugo, zašto Srbi treba da stanu u isti red sa onima koji žele da torpeduju projekat koji podržava praktično cela svetska zajednica? Uz postojeći odnos prema Srbima, svi će reći da su ga onemogućili upravo oni, a ne neko drugi.
Dalje se vodio razgovor o planovima **Velike Srbije**. Podvukao sam da su oni u sadašnjim uslovima apsolutno neostvarivi, čak i po cenu velike krvi. Milošević se složio s tim.

PODRŠKA KREMLJA
REKAO sam Miloševiću: sviđalo se to nekom ili ne, ali takva je realnost - da je on ključna ličnost i da od njega umnogome zavisi razvoj događaja na celoj teritoriji bivše Jugoslavije, a sada naročito u Bosni i Hercegovini. Ipak, takva realnost mora da bude sa predznakom **plus**. Drugim rečima, svi treba potpuno jasno da shvate kako je Milošević ključna ličnost mirnog rešenja krize.
Naravno, nismo zaobišli odnose između naše dve zemlje. Govoreći o čvrstim temeljima, primetio sam da Rusija ne može automatski da sledi nekoga - neophodno je da to naši partneri, ma koliko da smo bliski, imaju u vidu.
Razgovor, čije sam osnovne elemente izložio, nije naravno, bio prvi razgovor ruskog predstavnika s Miloševićem. S njim se odvijao intenzivni dijalog na nivou rukovodstva Ministarstva inostranih poslova. Ipak je očigledno da je njegov susret sa direktorom Spoljne obaveštajne službe bio od značaja. Milošević je odlučio da ide u Ženevu. To je imalo odlučujuću ulogu.
Radovan Karadžić, šef srpske delegacije, upravo je odbacio predložene principe ustavnog uređenja Bosne i Hercegovine. Zbog toga je praktično bio blokiran prelazak na razmatranje pitanja teritorijalnog razgraničenja. Situacija se drastično promenila dolaskom Miloševića u Ženevu. Srpska delegacija je prihvatila plan ustavnog uređenja nezavisne Bosne i Hercegovine, razrađen u Ujedinjenim nacijama i Evropskoj zajednici, uz uslov da ga odobri parlament bosanskih Srba.
Milošević je u intervjuu beogradskoj televiziji ocenio postignute dogovore kao **veoma važan i neophodan korak na putu prema miru**. On je posebno izdvojio dva principa u projektu budućeg ustavnog uređenja Bosne i Hercegovine: priznavanje ravnopravnosti tri naroda i rešavanje svih važnih pitanja putem konsenzusa.
Četrnaestog januara predstavniku Spoljne obaveštajne službe u Beogradu bilo je naloženo da Miloševiću prenese kako je predsednik Rusije pozitivno reagovao na njegov stav o rešavanju bosanskog problema i dao direktivu našim službama i institucijama da preduzmu niz mera čiji je cilj da neke zemlje Zapada, kao i neke muslimanske zemlje, napuste negativna odnos prema Beogradu. To bi doprinelo napretku i kompromisnom rešenju krize u Bosni i Hercegovini.

NEODGOVORAN ČIN
SLEDEĆEG dana Milošević je preko predstavnika naše obaveštajne službe poslao poruku u Moskvu, u kojoj se govorilo o potpunoj identičnosti njegovih pogleda i stava ruskog rukovodstva, kao i zahvalnost za ideje koje su mu prenete, **čiji je značaj i vrednost potvrdio dalji tok događaja**. **Srpsko rukovodstvo** pisalo je u poruci, **zainteresovano je za najskorije susrete sa rukovodstvom Ruske Federacije, na svim nivoima koji su prihvatljivi za naše prijatelje u Moskvi**.
Karakteristično je da je Milošević sačuvao svoj stav, bez obzira na to što su hrvatske oružane snage počele aktivno da deluju u Srpskoj krajini. On se nije odrekao svoje podrške Vens Ovenovom planu ni kad je krajem aprila parlament bosanskih Srba taj plan odbacio i odlučio da se sprovede referendum o konačnoj odluci. Vlada Srbije je, nazvavši ovu odluku **neodgovornim činom** objavila obustavljanje glavnih oblika ekonomske pomoći bosanskim Srbima.
Mislim da je podršci ove linije, koja je služila mirnom izlasku iz krize u BiH u interesu sva tri entiteta, doprineo i drugi zatvoreni sastanak sa predsednikom Miloševićem u Beogradu marta 1993. godine. Ostale otvorene susrete s njim, koje sam imao u svojstvu ministra inostranih poslova, opisaću u sledećem delu knjige.
Rezimirajući, želeo bih da kažem sledeće. Rusija je uvek težila da iskorsiti svoj uticaj na Beograd za prestanak krvoprolića i uspostavljanje mira. U svojim kontaktima na Zapadu mi smo stalno podvlačili mogućnost konstruktivnog dogovora s Beogradom o mirnom rešavanju sukoba na teritoriji bivše Jugoslavije. Nažalost, naš savet i preporuke zapadni partneri nisu uvek prihvatali. Očigledno, potcenili su i pozitivan doprinos Miloševića u razradi Dejtonskog sporazuma, koji je stavio tačku na krvave sukobe u BiH.
Ne bih želeo da se stvori utisak kao da su Rusija i Milošević bili jedinstvena celina. Imali smo razloge da mu iznesemo i svoje primedbe, ponekad veoma ozbiljne, povodom pojedinih njegovih akcija, što smo i činili. A ni on nije uvek bi zadovoljan stavom Rusije. Ali, glavno je bilo to da se, ukoliko želimo, stabilnost na Balkanu, ne sme prilaziti sa predubeđenjem prema pojedinim narodima, niti prema njihovim rukovodiocima.

(Nastavlja se)