Krvavi udar Alijanse

Piše: JevgenijPrimakov
PONOVO sam čitao prethodno poglavlje o teškim i dugotrajnim pregovorima, koji su na kraju doveli do potpisivanja Osnovnog akta i mislio: Vredi li da ga unesem u knjigu? Jer od onog trenutka odigrali su se događaji bez presedana. NATO je izvršio višednevno bombardovanje Jugoslavije. Prvi put u istoriji Severnoatlantska alijansa upotrebila je silu ne za odbranu svojih saveznika, radi čega je, kako se stalno tvrdilo i bila stvorena. Prvi put je iskorišćena ratna mašinerija van granica savezničkih država. Prvi put je NATO upotrebio vojnu silu bez saglasnosti Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, a nisu raketirani i bombardovani samo vojni, nego i civilni objekti. Takva **neprobirljivost**, koja je podsećala na praksu Drugog svetskog rata, služila je jednom cilju - da zaplaši Jugoslaviju i primora je na kapitulaciju.
I sve to skupa predstavljano je kao neophodnost u okolnostima **etničkog čišćenja** koje je Milošević sprovodio na Kosovu. Nemam nameru da opravdavam antialbanske akcije u toj jugoslovenskoj pokrajini. Štaviše, ruski predstavnici, uključujući i mene, više puta su ukazivali predsedniku Jugoslavije na neophodnost davanja široke autonomije Kosovu. Našim apelima nije poklonjena pažnja.

**MIROVNA** OPERACIJA
NO, ipak: približno dve godine, ili godinu i po pre toga, upravo su zvanični američki predstavnici tzv. Oslobodilačku vojsku Kosova smatrali terorističkom organizacijom.
Samo tokom prve dve nedelje NATO bombardovanja, najmanje sedam puta više Kosovara je izbeglo, nego za sve vreme **etničkog
čišćenja** koje je, kako se objašnjavalo, dovelo do bombardovanja.
Nakon početka **mirovne** operacije, Kosovo počinju da
napuštaju, spasavajući se od terorista, desetine hiljada Srba.
Bombardovanje Jugoslavije nanelo je najozbiljniji udarac odnosima Rusije i NATO. Možda bi u takvim okolnostima trebalo uzeti za grešku one ogromne napore koje smo preduzimali radi postizanja konstruktivnog uzajamnog razumevanja sa Severnoatlantskim paktom? Jednoznačno odgovaram na takvo pitanje negativno. Pre svega, zbog toga što je krvava operacija NATO prekinuta zahvaljujući, u odlučujućoj meri, ulozi koju je odigrala Rusija. Smem da tvrdim da Rusija ne bi mogla s takvom snagom i tako efikasno da se potvrdi na mirovnom planu, da u istoriji njene diplomatije nisu postojali iscrpljujući i, konačno, potpuno opravdani pregovori u cilju izrade i potpisivanja Osnovnog akta.
Mogućnost za kompromis Rusije i NATO, dokazane potpisivanjem akta, nesumnjivo su povećale broj onih koji su operaciju NATO protiv Jugoslavije smatrali grubom greškom. A neminovnost perspektiva naglog pogoršanja odnosa sa Rusijom, posebno prekid aktivnosti Saveta za stalnu saradnju, doprinela je, kako se čini, obuzdavanju eskalacije vojnih akcija i sprečila kopnenu operaciju NATO protiv Jugoslavije.
Napokon, ne treba zaboraviti da su događaji oko Jugoslavije ona **polazna tačka** koja će odrediti razvoj međunarodne situacije, u svakom slučaju u prvoj deceniji 21. veka, prema jednom od dva scenarija.

Scenario 1.
Ma kako tumačili rezultate vojne operacije NATO protiv Jugoslavije, evropske države članice NATO, a za njima i Amerikanci, shvatiće da se samo na osnovu odluke Ujedinjenih nacija i njenog Saveta bezbednosti mogu preduzimati oružane akcije. U NATO će se dešavati pozitivne promene koje će se odraziti, između ostalog, na jačanje evropskog elementa i veza s regionalnim organizacijama, pogotovo sa OEBS.

POTISKIVANJE UN
NASTAVIĆE se proces smanjenja nuklearnog naoružanja. Posle ruskog ratifikovanja Sporazuma SALT-2, biće potpisan Sporazum SALT-3, koji će znatno smanjiti broj bojevih glava u Sjedinjenim Državama i Rusiji. Približiće se granica kada će se smanjenju nuklearnog naoružanja priključiti Engleska, Francuska i Kina. Biće stvoreni povoljni uslovi za uključivanje tzv. nezvaničnih nuklearnih država u Ugovor o neširenju nuklearnog oružja i Ugovor o opštem prekidu nuklearnih proba. Svetska zajednica ujediniće napore za regulisanje sukoba i izgradiće snažnu branu ekstremizmu u svim njegovim oblicima - terorizmu, organizovanom kriminalu i narko-biznisu.
Ali, postoji i drugi scenario i bilo bi netačno i opasno da zatvaramo oči pred takvom mogućnošću.

Scenario 2.
Nakon jugoslovenskih događaja, Vašington više računa na **natocentrizam**. Sa manjim ili većim pristankom evropskih članica NATO, ova organizacija potiskuje Ujedinjene nacije ili ih neutrališe kao najvažniji mehanizam u sistemu međunarodnih odnosa, koji se u svojim aktivnostima oslanja na univerzalne principe međunarodnog prava. Kao rezultat američke izgradnje protivraketne odbrane zemlje, a to direktno krši odredbe Sporazuma o protivraketnoj odbrani, biće usporen ili zaustavljen proces smanjenja ofanzivnog nuklearnog naoružanja.
Biće veoma otežano vraćanje na plodan pregovarački proces u toj oblasti. Ne raspolažući dovoljnim finansijsko-ekonomskim mogućnostima, i u okolnostima međunarodne neizvesnosti, Rusija će povećavati borbenu spsobnost, delujući asimetrično. Opšta nepovoljna situacija odraziće se na političku situaciju u zemlji, otežaće demokratizaciju i reforme, doprineće izolacionističkim tendencijama, suprotnim interesima Rusa i svetske zajednice u celini.
Biće usporeni procesi demokratizacije u Kini, Indiji i drugim zemljama, i ispoljena težnja ka zajedničkoj odbrani od nove uloge NATO zbog natovskih pretenzija na mešanje u unutrašnje stvari drugih zemalja.
Sasvim je prirodno da se Rusija borila i da će se boriti za to da se događaji razvijaju po prvom scenariju. A u okvir takve borbe organski spadaju i pregovori radi zaključivanja Osnovnog akta o kojima sam detaljno pisao.

Nastavlja se