Kosovo na nišanu

Piše: Jevgenij Primakov

GODINE 1996. rekao sam predsedniku Slobodanu Miloševiću: **Obratite pažnju na Kosovo, tamo nastaje eksplozivna situacija koja će teško biti prevladana.** Uveren sam da nisam bio usamljen u takvom zaključku. Mnogi su upozoravali predsednika Srbije na potencijalnu kosovsku opasnost.
On nije primećivao tu opasnost ili je, jednostavno, prelazio preko upozorenja. Možda se Miloševiću donekle zavrtelo u glavi od tadašnjeg koketiranja Amerikanaca koji su shvatali da bez njega niko ne bi mogao da na svet donese Dejtonski sporazum koji je označio kraj rata u Bosni i Hercegovini. Milošević je lako mogao da vidi u sebi svemogućeg političara i iz tog razloga što, praktično, niko u Srbiji i u celoj Jugoslaviji nije mogao da mu se suprotstavi. Rečju, Kosovo ga tada nije puno brinulo.
Međutim, zaoštravalo se stanje stvari na Kosovu.

Na početku malo istorije.
Kada se početkom devedesetih godina, odvajanjem Hrvatske, Slovenije, Makedonije i Bosne i Hercegovine, prepolovila posleratna Jugoslavija, svetska zajednica, uključujući, nažalost, i Rusiju, nekako odmah je, bez posebnog naprezanja i strahovanja za budućnost, ne samo priznala, nego i sve to pozdravila. Međutim, nož podele raskomadao je narode. Međuetnička razdrobljenost postala je razlog za krvave sukobe.

ZAJEDNIČKI KORENI
IZUZETNO oštro se to ispoljilo u vojnim akcijama velikih razmera između Srba i Hrvata i početkom rata između Srba, Hrvata i Bošnjaka u Bosni i Hercegovini, jer te tri narodnosti, čak ne znam da li je ispravno tako ih nazivati, imaju praktično zajednički jezik, zajedničke etničke korene. Na početku ih je delila samo vera: Srbi su pravoslavci, Hrvati katolici, Bošnjaci muslimani. Nakon razgraničenja, verske razlike su opet uticale na način života. Ali koliko žestoke oblike je poprimio rat među njima, koliko je nezaceljivih rana izazvao, koliko veliki broj ljudi je napustio svoja rodna ognjišta, koliko je uništeno ljudskih sudbina!
Uz ogromne napore, uspelo je pomiriti strane u Bosni. Na osnovu Dejtonskog sporazuma i akcijom međunarodnih snaga, u koje je ušla i ruska brigada, uspelo je očuvati prekid vatre, pokrenuti stvari u pravcu izbora za organe vlasti i započeti stvaranje struktura vlasti u Republici Srpskoj i u hrvatsko-muslimanskoj Federaciji Bosni i Hercegovini, kao i na nivou zajedničke državne tvorevine u Bosni. Daleko je
još bilo do kraja tog procesa, kao i do povratka izbeglica. Ali, postupno, situacija je počela da se stabilizuje. Postupno, mada polako, dolazi do normalizacije odnosa između Beograda i Zagreba, Beograda i LJubljane.
No, na Kosovu se situacija razvijala drugačije. Sukob je prvo tinjao, zatim planuo. Još u vreme Josipa Broza Tita, Kosovo je, s većinskim albanskim stanovništvom, bilo u sastavu Jugoslavije. Istovremeno, po Ustavu Jugoslavije iz 1974. godine, Autonomna Pokrajina Kosovo imala je široka prava - direktnu zastupljenost u rukovodećim strukturama jugoslovenske federacije, pravo veta na promenu saveznog Ustava i druga prava, imala je sopstveni parlament, vladu i Ustavni sud.
Posle komadanja Jugoslavije, stvari su se brzo razvijale i na Kosovu.

CENTAR SRPSKE DUHOVNOSTI
JULA 1990. pokrajinska skupština donosi tzv. Ustavnu deklaraciju kojom je Kosovo proglašeno ravnopravnim subjektom nove jugoslovenske federacije. Međutim, istog tog jula 1990. Skupština Srbije, koja počinje da igra glavnu ulogu u novoj Jugoslaviji, donosi specijalne zakone kojima ukida kosovski parlament i vladu. Na Kosovu je uveden tzv. režim posebne uprave. Rukovođenje pokrajinom prelazi u ruke Posebne direkcije na čelu s potpredsednikom Vlade Srbije.
Događaji su dalje tekli nekako uporedo. Septembra 1990. novi Ustav Srbije znatno smanjuje prava pokrajine, ali zadržava njen autonomni status.
Kao odgovor na to, tzv. skupština Kosova, formirana 1990. godine od Albanaca iz pokrajine, prihvata deklaraciju o nezavisnosti, kao i Ustav samoproglašene **Republike Kosovo**. Maja 1992. održani su **izbori za predsednika** i **parlament** tzv. Republike Kosova. **Predsednik** je postao Ibrahim Rugova, lider Demokratskog saveza Kosova, vodeće partije kosovskih Albanaca.
Nastupilo je, praktično, dvovlašće u Pokrajini Kosovo i Metohija, koju Srbi smatraju istorijskim centrom svoje državnosti i duhovnosti (još u 12. veku tamo su izgrađeni najstariji srpski manastiri) i tvrde, ne bez osnova, da su Albanci većinsko stanovništvo postali zbog nasilnih akcija, prvo tokom petovekovne turske vladavine, a zatim tokom Drugog svetskog rata.

SLUŽBENO U TIRANI
BEOGRAD je priznavao svoje strukture vlasti. Priština je odbijala da im se potčinjava i stvarala je svoje organe vlasti. Ali Rugova se držao umerene linije. Albanski ekstremizam još je bio u začecima. Jugoslovenska ili, tačnije, srpska policija kontrolisala je, u suštini, situaciju, dok je Milošević, kako je već istaknuto, odbacivao upozorenja o mogućoj eskalaciji.
No, u susedstvu je Albanija, i Albance sa Kosova i Albance u toj susednoj zemlji deli samo državna granica koja uopšte nije svugde bila **zaključana**. Kada sam 1957. kao novinar **Moskovskog radija** (ne znam iz kojih razloga su upravo mene, glavnog urednika emisija za arapske zemlje, poslali na taj službeni put, možda je neko pomislio kako je Albanija jedna od tih zemalja) bio u pratnji Nikite Hruščova u Tirani, pokazali su nam Staljinov spomenik i objasnili da ga Albanci poštuju, jer je on spasao nezavisnost Albanije od Titovih nasrtaja. Tito je stvarno pripremao pripajanje Albanije Kosovu, a ultimativno Staljinovo upozorenje zaustavilo je planiranu operaciju.
Sada su neki iznosili planove o Velikoj Albaniji, ali u obrnutoj varijanti - pripajanjem Kosova Albaniji. U prvoj polovini devedesetih godina takvih, uglavnom, nije bivalo puno. Rugova, na primer, na početku nije razmišljao o odvajanju od Jugoslavije, kamoli o pripajanju Albaniji. Stvar je u tome što je standard na Kosovu bio znatno veći nego u susednoj državi.
Međutim, nepostojanje želje Beograda da se ozbiljno pozabavi kosovskim problemom, verovanje da će se sve samo od sebe srediti, objektivno je jačalo pozicije albanskih separatista koji su protiv srpskih vlasti i policije počeli da koriste terorističke metode. Uzgred, u prvo vreme, o tome sam već pisao, Amerikanci su tzv. Oslobodilačku vojsku Kosova (OVK) smatrali terorističkom organizacijom.

(NASTAVLJA SE)