Presija Kontakt grupe

PIŠE: Jevgenij Primakov
POLAKO se menjao odnos Zapada prema događajima na Kosovu. U početku je ulogu prve violine igrala Nemačka, koja je stvarno bila zabrinuta zbog naglog porasta broja albanskih emigranata, među njima i onih sa Kosova, gde je sve češće dolazilo do oružanih sukoba, i pošto su se albanski gerilci pritajili u svojim selima, počelo je da strada i civilno stanovništvo. Nisu baš razumno delovali ni srpski policajci koji su u mnogim slučajevima **pročešljavali teren**.
U međuvremenu, krajnje se uzburkala i situacija u samoj Albaniji, pa su u talasima krenuli dobrovoljci i naoružanje kao pomoć **braći** na Kosovu. Metamorfozu su doživeli i stavovi Tirane. Na zasednju Generalne skupštine Ujedinjenih nacija u NJujorku imao sam susrete s albanskim ministrom inostranih poslova koji je, odgovarajući na moje pitanje, odlučno rekao kako njegova zemlja mogućnosti za rešenje kosovskog problema vidi samo u okvirima i granicama Jugoslavije. Ubrzo su albanski lideri napustili takav stav, čak uprkos tome što se Amerikanci i jedna evropska zemlja nisu izjasnile, barem ne otvoreno, za odvajanje Kosova od Jugoslavije.
Već tokom raspada prethodne Jugoslavije i u jeku ratnih akcija na njenoj teritoriji, formirana je tzv. Kontakt-grupa, u koju su ušle Rusija, Sjedinjene Države i niz vodećih evropskih zemalja. U okviru 52. zasedanja Generalne skupštine UN 24. septembra 1997. godine održan je ministarski sastanak te grupe, kom sam i ja prisustvovao.

NAPAD OVK NA POLICIJU
NA tom sastanku je Klaus Kinkel prvi put predložio da se prihvati posebna izjava o Kosovu. Poradili smo na tekstu. Konačno je tekst dobio prilično objektivan karakter. Jednoglasno je prihvaćena izjava u kojoj je izražena zabrinutost zbog mogućeg razvoja događaja koja je pozivala na pomirenje i sadržavala apel Beogradu, koji je snosio odgovornost za bezbednost u pokrajini. Glasali smo za tu rezoluciju, pošto je ista polazila od toga da je kosovski poblem unutrašnje pitanje Jugoslavije i izražavala samo zabrinutost zbog nerešene situacije.
Svoj stav koji se, uglavnom, sastoji od tri elementa, Rusija je dosledno zastupala tokom cele kosovske krize: prvo, Kosovo je unutrašnja stvar Jugoslavije; drugo, ne može biti govoro o izlasku pokrajine iz Jugoslavije; treće, neophodna je obustava neprijateljskih dejstava i početak pregovora o statusu Kosova unutar Jugoslavije.
Ista tačka gledišta izražena je u završnom dokumentu Saveta za realizaciju mirovnog soprazuma za BiH, usvojenom na sastanku održanom 9. i 10. decembra 1997. godine u Bonu. Zbog zabrinutosti povodom povećanja etničke zategnutosti na Kosovu, Savet je pozvao dve strane da se uzdrže od akcija koje bi mogle da povećaju postojeće teškoće i da ulože sve napore za postizanje obostrano prihvatljivog rešenja na osnovu odgovornog dijaloga.
Krajem februara 1998. godine, naglo je pogoršana situacija u Pokrajini. Povod za to bio je napad grupe terorista iz redova tzv. OVK na patrolu srpske policije. Ta akcija, kao i uzvratna dejstva specijalnih policijskih snaga, izazvali su ljudske žrtve na obe strane. Od tog trenutka na Kosovu ne prestaju sukobi različitog intenziteta.

RAZGOVORI U **ČETIRI OKA**
U TIM okolnostima održan je 9. marta 1998. u Londonu sastanak Kontakt-grupe. Sjedinjene Države, Velika Britanija i mnoge druge evropske zemlje iznele su predlog o uvođenju ekonomskih i drugih sankcija protiv Jugoslavije. Na sednici i u kuloarima vođena je otvorena razmena mišljenja. Ubeđivao sam svoje kolege da odustanu od radikalnog postavljanja pitanja prema Beogradu. U tome smo videli obnavljanje pokušaja da se Milošević **ponizi** ili skloni. Rusija je izdvojila poseban stav prema nizu neprihvatljivih momenata i prihvatila je samo one odredbe koje su predviđale vremenska ograničenja za isporuke Jugoslaviji oružja i tehničkih sredstava vojne namene, polazeći od toga da će ograničenjima biti obuhvaćena i teritorija Kosova na koju se iz raznih zemalja slivalo oružje za albanske gerilce.
Bilo je apsolutno neophodno ubediti Zapadnjake da nepromišljenim akcijama ne zaoštravaju situaciju na Kosovu, ali to, očigledno, nije bilo dovoljno.
Sastao sam se s Miloševićem u Beogradu 17. marta, u okviru radne posete u četiri bivše jugoslovenske republike. Bio je to vruć razgovor u **četiri oka**. Markarjan se, zajedno s drugima, nalazio u susednoj prostoriji i kasnije mi je rekao da je jedan pomoćnik jugoslovenskog predsednika prišao vratima i pokušao da ih bolje zatvori kada smo počeli da govorimo povisivši ton.
Ubeđivao sam Miloševića da pokrene inicijativu u pogledu autonomnog statusa Kosova, da povuče vojne jedinice na lokacije redovnog razmeštaja, da na sebe preuzme odgovornost za početak pregovora s Rugovom i to javno saopšti, kao i da dozvoli dolazak posmatračke grupe OEBS na Kosovo.

SLOBA PROTIV GONZALESA
MILOŠEVIĆ se prepirao i nije se saglašavao da grupu predvodi bivši španski premijer Felipe Gonzales koji je pre toga već bio u Jugoslaviji kao emisar OEBS kada se zaoštrila situacija između Miloševićevog rukovodstva i opozicije. Glavni Miloševićev argument protiv Gonzalesa sastojao se u tome što je, nakon boravka u Jugoslaviji od samo nekoliko dana, Gonzales podneo OEBS izveštaj o stanju u više od dvadeset gradova. No, on je bio zajedno s timom i to sam pokušao da objasnim jugoslovenskom predsedniku. Uz to, Gonzales je bio objektivan.
U ovom slučaju dokazi nisu pomagali, ali me je ohrabrivalo da je Milošević sve vreme pravio zabeleške.
Na večeri, koju je u našu čast priredio tek izabrani predsednik Srbije Milan Milutinović (pre toga je bio ministar inostranih poslova i imali smo česte susrete, tako da su postojali svi uslovi za otvoren razgovor), Milutinović je priznao kako je srpsko rukovodstvo **potrošilo vreme** i ako je sve trebalo ranije raditi. On je došao na mesto Miloševića, izabranog za predsednika Jugoslavije, koji je na novi položaj preneo i svu moć kojom je raspolagao.
Milutinović nam je rekao i kako je Milošević prihvatio naše predloge. Međutim, saopštenje o namerama da se započnu pregovori s albanskom stranom ujutro je objavljeno sa ptpisom MIlana Milutinović. Milošević kao da je ostao po strani, naznačivši svoje učešće time što je u pregovaračku delegaciju bio uključen potpredsednik Savezne vlade. Uprkos tome što mnoge naše ideje nisu izražene u Milutinovićevoj izjavi, bili smo zadovoljni rezultatima jer je Beograd učinio korak napred.
Mada se zategnutost na Kosovu donekle smanjila, naši zapadni partneri u Kontakt-grupi zahtevali su da se pojača pritisak na Beograd. Pri tome su nam govorili kako ne žele da se na Kosovu **ponovi Bosna** u kojoj krvavi događaji nisu sprečeni **zbog pasivnosti svetske zajednice** koja je tek kasnije odigrala svoju ulogu.

NASTAVLJA SE