Afera oko Kinkela

Pišu: Radomir Vukčević i Milan Petković
U DECEMBRU 1978. godine na čelu BND se našao jedan civil koji je zamenio Gerharda Vesela, baš u vreme kad su u skoro svim obaveštajnim službama Zapada i Istoka počela previranja i hajke na ubačene protivničke špijune i saradnike.
Novi šef BND Klaus Kinkel, rođen je 1936. godine u pokrajini Švaija, u porodici lekara. Nije se opredelio za lekarski poziv. Studirao je prava i tokom vremena postao jedan od najvećih i najboljih poznavalaca ustavnog prava u Nemačkoj.
Tokom 1965. godine, prmljen je u Ministarstvo unturašnjih poslova i specijalizovao se za poslove javne bezbednosti. Na tom položaju zapazio ga je tadašnji ministar unutrašnjih poslova Hans Ditrih Genšer. Tri godine kasnije, Kinkel ulazi u vladu u kojoj je glavni čovek Hans Ditrih Genšer. najpre je na funkciji ministra unutrašnjih poslova, pa zatim ministra inostranih poslova. Ujedno je i portparol vlade i načelnik Centra za analize i predviđanja.
Veza Genšera i Kinkela su postale toliko jake da Genšer ne preduzima skoro ništa bez konsultacije sa Kinkelom. Uskoro ga imenuje za šefa BND i Kinkel odlazi u Pulah.

DUGI PIPCI ŠPIJUNA
NA tom položaju Kinkel je ostao četiri godine. Bez ikakvih velikih potresa izvršio je reorganizaciju službe, mada nije mogao da izbegne izbijanje nekoliko značajnih skandala koji su uticali na ugled i položaj BND.
Šef bezbednosti Ministarstva unutrašnjih poslova Bavarske Hans Langeman bio je u sastavu BND od 1957. do 1970. godine i sačuvao je nekoliko prijateljskih i poverljivih veza u krugovima službe bezbednosti. Prema njegovim izjavama koje je dao novinarima lista **Konkret**, BND je imao ugrađene špijune u okruženju američkog predsednika Niksona, u koru kardinala Keniga u Beču, pa i samom Vatikanu. On je čak pokušao da skloni od javnosti izvesne kompromitujuće dokumente koji su se ticali nacističke prošlosti bivšeg nemačkog kancelara Kisingera, uključujući tu i njegove odnose sa američkom obaveštajnom službom. Za sve te poslove, kao zločine, okrivio je Kinkela.
Ta afera, međutim, nije mnogo uticala na karijeru Klausa Kinkela. Posle odlaska sa dužnosti BND u oktobru 1982. godine, on je nastvio da prati u političkoj karijeri Hansa Ditriha Genšera kao državni sekretar za pravdu i pravosuđe, zatim kao ministar pravde, a od aprila 1992. kao ministar inostranih poslova Nemačke.
Ni to što je bio na čelu BND, Klausu Kinkelu, šefu Liberalne partije, uopšte nije smetalo u građenju političke karijere. Naprotiv. Ta funkcija mu je pomogla da sagleda kritički postupke bivšeg šefa istočnonemačke obaveštajne službe Markusa Volfa, koji mu je tokom četiri godine bio direktni protivnik.
Treba se za momenat vratiti u 1982. godinu. Helmut Kol je upravo bio izabran za kancelara. Klaus Kinkel napušta Pulah posle 1.800 dana provedenih na čelu BND. Na položaju šefa službe zamenio ga je stari obaveštajac, koji je taj posao radio u periodu od 1937. do 1945. godine, kao oficir Vermahta. Eberhard Blum je rođen 1918. godine, radio je kao rezident BND u Vašingtonu. To mu je omogućio da izgradi bezbrojne veze sa pripadnicima CIA. U svojoj šezdesettrećoj godini života her Blum je hteo da ode u zasluženu penziju. Ali, Nemačka se menjala i BND je još imao potrebe za njegovim uslugama.

**ŠAMARANJE** TAJNIH SLUŽBI
U MARTU 1983. godine, u službi je objavljeno vanredno stanje. 27 poslanika zelenih traže da se u svaku parlamentarnu komisiju postavi po jedna njihov čovek, uključujući tu i Odbor za nadzor tajnih službi. Zahtev je odbačen od strane parlamentarne većine. U junu, sud u Dizeldorfu proglašava nevinim jednog danskog novinara, Fleminga Sorensena, koga je BND uhapsio pre osam meseci pod optužbom da je špijunirao za račun jedne strane zemlje. Počelo je **šamaranje** tajnih službi.
U januaru i februaru 1984. godine izbija drugi skandal. Ovog puta na tapetu je armija. U nastavku jedne brzoplete istrage koju je sproveo MAD, vojna služba bezbednosti, najviši oficir Bundesvera i zamenik komandanta NATO u Evropi, general Ginter Kisling, osumnjičen je kao homoseksualac.
General energično odbija optužbe. Ipak, starajući se o čuvanju ugleda MAD, ministar odbrane donosi rešenje da general ide u penziju. Skandal je otkrio još nešto - general Kisling je imao dvojnika.
Sve se odvijalo u pravcu ozbiljne političke krize.
Ubrzo zatim, još jedan šef iz MAD, general Berent daje ostavku na sve funkcije.
Kao zamenu za Bluma, kancelar bira Heriberta Helenbrojha, pravnika, zamenika šefa BFV (federalna kontraobaveštajna služba) još od 1981. godine. Međutim, dvadeset sedam dana posle imenovanja, Helenbrojh saznaje da je oslobođen svih dužnosti i zaduženja. Razlog je jednostavan i neoboriv: njegov dugogodišnji pomoćnik Hans Joahim Tidge, prebegao je u Istočnu Nemačku. Usput je otkriveno da je Helenbrojh organizovao masovno praćenje zelenih, otkriveno je da je on odobrio ubistvo anarhiste Ulriha Šmukera u junu 1974. godine i da je odobrio upotrebu antiterorističke jedinice GSG 9 u jednoj insceniranoj aferi 1978. godine, kada je stradalo više civila koji uopšte nisu imali nikakve veze sa događajem.
Kancelar Kol imenuje Hansa Georga Vika za naslednika Helenbrojha. Radilo se o diplomati i političkom radniku visokog obrazovanja, sa velikim iskustvom u radu organa unutrašnjih poslova, diplomatije i odbrane. Bio je ambasador Nemačke u Teheranu i u Moskvi. Od 1980. je u savetu NATO u Briselu, gde nastupa otvoreno na strani Amerikanaca. Tokom 1984. odbio je ponuđeni položaj državnog sekretara u ministarstvu odbrane. Vik je ostao na položaju šefa službe sve do septembra 1990. godine.
Posle ujedinjenja dve Nemačke, na čelo službe je došao Konard Porcner. NJegov osnovni zadatak je bio da uspostavi dobre odnose unutar neprijatelja i naterao ih da sarađuju u otkrivanju svega onog što je, po njegovom mišljenju, dovodilo do tenzija između dve Nemačke, koje su, kao posledicu, imale ne mali broj žrtava sa obe strane granice podeljene Nemačke tokom hladnog rata.

SVETSKI ŠPIJUN BROJ 1
U STVARI, trebalo je najpre zalečiti rane i prigušiti sećanja na udarce koje je istočnonemačka obaveštajna služba nanela zapadnonemačkoj tajnoj službi i njenim pripadnicima. Legendarni ešf istočnonemačke tajne službe HVA Markus Volf je mogao da, simbolično rečeno, načini đerdan uspeha u radu protiv rivalske nemačke države.
Najpoznatiji slučajevi među desetinama uspešnih akcija su sledeći:
Slučaj Gabi Gast je ostao do dan danas najblistaviji primer rada HVA. Marksu Volf je angažovao za rad u istočnonemačkoj obaveštajnoj službi negde 1968. ili 1969. godine. Već 1973. kao zapaženi i uspešan pripadnik BND ona dobija premeštaj u 3. odsek za rad prema SSSR. U toku 1983. godine, Eberhard Blum je uzdiže na položaj šefa odeljenja u Direkciji za analize BND, untuar direkcije, uzdizana je s položaja na položaj, tako da je u momentu otkrivanja, bila zadužena da kancelaru Kolu svakog dana tumači analize tajnih istočnonemačkih aktivnosti. Otkrivena je zahvaljujući iskazu Karla Kristofa Grosmana, obaveštajca HVA koji je 1990. prebegao u Zapadnu Nemačku. Kancelar Kol je bio jako zabrinut političkim ishodom afere ali je ona zataškana, između ostalog i angažovanjem Nemačke u procesu razbijanja SFR Jugoslavije, zajedno sa skoro svim zapadnim zemljama alijanse. To je, bar kako je najavljeno u nemačkoj i zapadnoevropskoj štampi, poslednji juriš na poslednji komunistički bastion u Evropi. U tom jurišu, Nemačka nije smela da zaostaje.
Ginter Gijom - istočnonemačka **krtica** u Zapadnoj Nemačkoj dugo je smatran **špijunom broj 1 sveta**. Kao agent HVA, on je uspeo da se probije do samog vrha rukovodstva Zapadne Nemačke. Međutim, Markus Volf je odlučno porekao da je proboj Gintera Gijoma u sam vrh države bio uperen protiv kancelara Vilija Branta, jer je on bio veliki pobornik približavanja Istoka i Zapada. Slučaj ili igra Brantovih političkih protivnika je, prema Volfu, dovela do toga da Ginter Gijom postane to što je postao.

NASTAVLJA SE