Ko je **budža** u avionu?

PIŠU: Radomir Vukčević i Milan Petković
U TAKVOJ sredini admiral Inmen nije mogao da opstane i 1982. godine podneo je ostavku na položaj. Na njegovo mesto je došao Nasmejani DŽon Makmahom, veoma iskusan obaveštajac. Međutim, ni on nije imao baš preveliko poverenje u ideju Bila Kejzija o špijunskoj ofanzivi na Istok. Ipak je došlo do kompromisa, razvijaće se i ljudski i elektronski i satelitski sistemi pribavljanja podataka. Dakle, opšta obaveštajna ofanziva. **Sovjeti, nestaće vas**, pretio je Kejzi.
I počeo je od država iz američkog okruženja. Nikaragva, sandinisti i kontraši, Santa Lucija, Karibi bez Kube, povlačenje Sovjeta iz zemalja Varšavskog ugovora (najpre rakete SS-20 pa onda nuklearno oružje, pa **prekobrojne** tenkovske divizije)...
Ali Vilijem DŽozef Kejzi nije doživeo da vidi pobedu svoje zamisli i punu realizaciju svog plana borbe protiv komunizma - pad SSSR. Umro je od raka posle šest godina provedenih na čelu CIA.
Posle smrti Bila Kejzija, na njegovo mesto je došao njegov pomoćnik Robert Gejts.

DUGAČKE UŠI
PROSTO je neverovatno, ali izgleda da su Francuzi i Britanci mesecima pre upada sovjetskih trupa u Avganistan znali da će se to dogoditi.
Po svemu sudeći, sve je počelo posle jednog rutinskog sastanka Aleksandra de Marenša i Brajna Tovija, šefa prislušne službe britanske obaveštajne službe.
Oni su odlučili da uspostave saradnju između GCHLJ i SDECE. U stvari, britanski prislušni centar se obavezao da svakog dana jedan od tri primerka izveštaja o prisluškivanim vezama dostavlja Francuzima. Saradnja je u suštini predstavljala pomoć Britanaca francuskim kolegama koji nisu uspevali da pokriju sve oblasti rada koje su im date u nadležnost. Disproporcija između zadatka i mogućnosti se posebno ogledala u brojnom stanju službe: u okviru SDECE postoji organizacijska jedinica pod nazivom Grupa za kontrolu radio-elektronskih komunikacija, u kojoj radi 1.200 ljudi, a od tog broja 800 radi za SDECE i 400 za potrebe armije, nasuprot tome, u GCHLJ radi oko 10.000 ljudi, njihove **velike uši** (prislušni sistemi velikih mogućnosti) raspoređeni su širom sveta, na primer u Belizeu, Asunsionu, Hongkongu, Kipru i drugde GCHLJ sarađuje na osnovu sporazuma UKUSA sa SAD, Australijom i Novim Zelandom i obrađuje podatke koje prikupljaju prislušne slžbe tih zemalja prema uhodanom sistemu koji funkcioniše još od 1947. godine. Francuzi u granicama svojih mogućnosti, doprinose proširenju polja prisluškivanja na Afriku i deo Azije, koji UKUSA ne pokriva, a GHCLJ nedovoljno detaljno prati. Dakle, osnova za saradnju bilo je dovoljno.
U stvari, sve je počelo kad je Tovi odlučio da se poveri De Marenšu u vezi sa jednim uhvaćenim sovjetskim telegramom:
**Imam nešto da vam pokažem**, rekao je Tovi.
Ušla je jedna elegantna dama sa fasciklom u ruci i pružila De Marenšu izveštaj o prosečnoj vezi između jednog sovjetskog aviona na redovnoj liniji Moskva - Kabul i kontrole letenja na kabulskom aerodromu. Kao po običaju, Sovjeti nisu često menjali šifru za identifiakciju, tako da je gospođi koja je donela dokument bilo lako da dešifruje da se u avionu nalazi neki **budža**. Ona je, naime, bila šef analitičkog odseka dekriptera GCHO.

**IDITE U KABUL**
MEĐUTIM, nije mogla da otkrije o kom **budži** se radi. Razlog je bio prost: Tovi je priznao De Marenšu da Velika Britanija nema nijednog svog čoveka u Kabulu...
**Mislim da mogu da vam pomognem**, rekao je jednostavno De Marenš
Po povratku u Pariz, De Marenš je naredio da se u Kabul pošalje jedan specijalista za tajno fotografisanje, koji bi ojačao već postojeći obaveštajni centar SDECE u Avganistanu, sa zadatkom da snimi sve tajanstvene putnike koji iz sovjetskog aviona silaze u Kabul i sve tajne putnike koji iz Kabula putuju za Moskvu.
Posle izvesnog vremena, stigao je odgovor koji je odmah poslat Britancima: **budža** koji je najčešće putovao avionom Moskva - Kabul je general pukovnik Ivan Gregorovič Pavlovski, načelnik Generalštaba kopnene vojske SSSR. U leto 1979. godine sovjetski general je doputovao u Kabul da bi tamo proveo godišnji odmor. Francuski i britanski obaveštajci su se upitali šta ima u tom dosadnom, užarenom i prašnjavom azijskom gradu što je privuklo pažnju sovjetskog generala, koji je više puta putovao iz Moskve u avganistansko planinsko mesto, i šta ga je navelo da odluči da tamo provede godišnji odmor?
Načinjena je hipoteza o mogućim ciljevima putovanja sovjetskog generala i metodom eliminacije došlo se do zaključka da je najverovatniji cilj namera SSSR da vojnički zaposedne tu zemlju i tako proširi svoj uticaj u tom delu Azije, na štetu Zapada. Ipak, ni Francuzi, ni Britanci nisu mogli da predvide način, mesto i vreme početka invazije.
Tih dana, sasvim slučajno, jedan belgijski novinar Arman de Boršgrav, koji je radio za **NJuzvik**, pitao je De Marenša za mišljenje gde će biti najinteresantnije otići da bi se napisala dobra i interesantna reportaža, De Marenš mu je nonšalantno odgovorio:
**Idite u Kabul.**
Nekoliko meseci kasnije, ta rečenica je proslavila Boršgrava, a reputacija De Marenša u obaveštajnim američkim krugovima je neizmerno porasla.

TRKA SA KINEZIMA
U JESEN 1979. godine, svim rezidentima KGB je dostavljena direktiva Centralnog komiteta KPSS sa naznakom najvišeg stepena tajnosti, u kojoj su navedene mere koje treba preduzeti prema Kini da bi se sprečile njene eventualne aktivnosti u tom delu Azije. U stvari, Sovjeti su se bojali da ih Kinezi ne preduhitre u Avganistanu, kao što su u svoje vreme preduhitrili Indijce kad je bio u pitanju Tibet. A za to je bilo razloga. U Avganistanu je jačala prokineska politička struja. U februaru 1979. godine, militantni aktivisti maoističko-šiitske orijentacije oteli su američkog ambasadora Adolfa Dubsa. U pokušaju da ga oslobode, avganistanski specijalci su izazvali pogibiju američkog diplomate i svih otmičara.
Istovremeno, KGB dobija naređenje da ne regrutuje svoje agente iz redova prosovjetskih Avganistanaca. Međutim, s nekima od njih, kao na primer sa Nadžibulahom, šefom tajne službe Avganistana, saradnja je nastavljena.
U septembru 1979. godine prosovjetski orijentisani avganistanski predsednik Taraki odlazi u zvaničnu posetu Moskvi, bez obzira na to što mu je tadašnji šef KGB Jurij Andropov signalizirao da stanje u Kabulu nije takvo da bi on trebalo da putuje. I desilo se ono što je Andropov predvideo - čim je Tarak napustio Kabul, predsednik vlade Avganistana Amin je proglasio sebe za predsednika. Taraki se hitno vraća u Kabul.
U kratkom i oštrom duelu svojih pristalica sa pristalicama Amina Taraki biva ubijen. Amin strepi da će ga Sovjeti zbaciti sa vlasti i obrazuje enormno veliku ličnu telesnu gardu sastavljenu od svojih saplemenika i rođaka. I zaista, KGB dobija zadatak da eliminiše Amina. Zadatak je poveren iskusnom obavšetajcu Miši Talibovu. On je trebalo da otruje Amina, ali nije uspeo u nameri...

Nastavlja se