Moćni šef KGB

Piše: Radomir Vukčević i Milan Petković

ISTOVREMENO u Moskvu pristižu alarmantne informacije. Amin namerava da protera sovjetske vojne i političke savetnike iz zemlje. Moskva procenjuje da se Hafizulah Amin priprema da učini isto što je u svoje vreme učinio Anvar Al Sadat sa Egiptom u julu 1972. godine.
Andropov predlaže organizaciju i izvršenje jedne dobro organizovane i munjevito izvedene komandoske akcije kojom bi se rešio problem, kao što je 1968. godine urađeno u Čehoslovačkoj. Ukoliko se ne prihvati takva vrsta akcije, ostaje da se izvrši klasična vojna invazija velikim snagama sa kopna i iz vazduha. I Andropov i Ivaščutin (šef GRU-a)se protive takvom rešenju jer podrazumeva rizik od velikog broja žrtava a rezultat akcije ne bi bio tako izvestan kao pri izvršenju komandoske akcije. Ostalo je da Leonid Brežnjev odluči kakva akcija će se primeniti i on je odlučio najpre komandoski prepad, a onda invazija najširih razmera.

INVAZIJA NA KABUL
VIKTOR Paputin, pomoćnik sekretara u Ministarstvu unutrašnjih poslova SSSR-a, rukovodi bezbednosno obaveštajnim radom u toku operacije, pri čemu usko sarađuje sa generalom Borisom Semjonovičem Ivanovim.
U toku 24. decembra 1979. godine, prethodnica sastavljena od specijalaca iz Direkcije S, iskrcava se u Kabulu iz aviona sa redovne linije **Aeroflota**. Svi su u civilnim odelima. Ima ih oko stotinu. Odmah se upućuju u toranj kontrole letenja aerodroma Kabul i zauzimaju ga. Agenti avganistanske vlade su otkrili da se nešto neobično događa i odmah alarmirali predsedničku gardu. U međuvremenu, na aerodrom su počeli da sleću transportni avioni sovjetske armije i da iskrcavaju odrede snaga Specnaz, maskirane u avganistanske vojne uniforme. Na poletnom aerodromu u Taškentu vrvi od specijalaca i pripadnika vazdušno-desantnih snaga (desantnika). Na drumovima koji vode ka granici sa Avganistanom formirane su kolone tenkova i oklopnih transportera elitnih sovjetskih divizija. U specijalnom vazdušnom desantu pripadnika KGB, GRU i Specnaz nalaze se ljudi koji tečno govore farsi jezik.
NJihov zadatak je da savladaju neposredno obezbeđenje predsedničke palate. Terenskim vozilima sa avganistanskim oznakama, odred kreće u juriš. Osam lakih oklopnih vozila predsedničke garde je uništeno za tren oko preciznim pogocima iz ručnih raketnih bacača. Puca se na sve strane. U opštem metežu ginu general Paputin i pukovnik Bojarinov. Kasnije je utvrđeno da su pogođeni mecima sopstvenih trupa. Gine i Amin **u rukama jedne prelepe Avganistanke**, kako je to opisao jedan bivši pripadnik KGB-a, mada je očigledno da tako nešto nije bilo moguće u tom trenutku.
Već 26. decembra, iz Moskve dolazi novi avganistanski vođa, Babrak Karmal. U Kabulu pripadnici KGB i prosovjetska avganistanska milicija hapse sve sumnjive osobe i odmah ih streljaju.
Tokom 27. decembra, u Avganistan ulaze u brzom maršu dve motostreljačke divizije i odmah najvećom brzinom jure ka Kandaharu i jugu zemlje. Za dva dana u Avganistan je ušlo 80.000 sovjetskih vojnika.

TVRĐAVA ŠPIJUNA
ZEMLJA je ušla u dugotrajni ratni sukob koji su podgrevali svi susedi, podsticani od SAD i Irana. Interesantno je da su se SAD i Iran našli na istoj strani u borbi protiv SSSR-a u Avganistanu iako su u svim ostalim domenima bili na suprotnim stranama i čak u neprijateljstvu.
To neprijateljstvo Irana prema SSSR-u nije plod novije islamističke politike Irana i njegovog političkog rukovodstva. Počelo je to na mnogo prikriveniji način i zbog mnogo beznačajnijeg razloga, onog momenta kad je teheranski režim otpočeo sa progonima iranske komunističke partije Tudeh.
Ali 1982. godine, došlo je do potpunog prekida bilo kakvih odnosa između Tudeha i Homeinija. Za to nije postojao baš nikakav razlog. Budući proganjana za vreme šaha, partija Tudeh je zdušno pomagala Homeinija u obaranju šahovog režima. Tudeh podržava Homeinija u njegovom ratu protiv Iraka, u represijama protiv Kurda i levičarskih disidenata, narodnih mudžahedina, u svakoj akciji uperenoj protiv Zapada i SAD.
Međutim, odjednom je i **sibirski medved** (SSSR) postao **veliki satana** kao i **Ujka Sam** (SAD). Pazdarani su počeli sa hapšenjem komunističkih vođa poput Nasera Akgbara Nedžada i Huseina Zadeha, koji su bili zaduženi za tajne aktivnosti partije. Mnogi komunisti su uhapšeni i zatočeni u jednom kazamatu iz vremena Ali Babe **Evin**, na periferiji Teherana, gde su podvrgnuti ispitivanjima i mučenju od strane iranske revolucionarne tajne policije. Svi uhapšeni su optuženi za saradnju sa KGB i GRU. Iransko-sovjetski obaveštajni rat je tako počeo svom silinom da se zahuktava.
U to vreme, sovjetska ambasada u Teheranu postaje prava tvrđava KGB-a. U desetospratnoj palati je oko 300 službenika ambasade, uglavnom pripadnika KGB i GRU, na čijem čelu je ambasador Vil Bolidrev. Početkom juna 1982. godine, nedaleko od sedišta iranske obaveštajne službe, pronađen je prazan automobil sovjetskog diplomate, pripadnika KGB-a Kuzičkina. Boliderev ocenjuje da ga je otela iranska obaveštajna služba, ali su uskoro ustanovljava da je Kuzičkin pobegao na Zapad.
Tek tada je otvoren Kuzičkinov dosije u centrali KGB-a. Prvo što je ustanovljeno bilo je da je on bio veliki prijatelj sa Jurijem Anisimovim, koji je pre izvesnog vremena prebegao na Zapad.

DEVOJKA - MAMAC
KUZIČKIN Vladimir Andrejevič je rođen u Moskvi 1947. godine, oženjen je i nema dece. Tri godine je bio u sastavu Crvene armije u Berlinu. Diplomirao je na Institutu za afričke i azijske zemlje u Moskvi. Major je KGB-a i u sastavu je velike grupe od oko 2.000 specijalista za Srednji istok. Govori više dijalekata arapskog i farsi jezika. U Teheranu je prvi put boravio kao prevodilac u sovjetskoj ambasadi 1973. godine. Završio je obaveštajno usavršavanje u obaveštajnoj školi 101 KGB-a. Drugi put je boravio u Iranu na tajnom zadatku 1977. godine, da bi ustanovio broj, ponašanje i aktivnosti jermenskih i azerbejdžanskih izbeglica u Iranu.
Za njega govore da je moderan kagebeista, jer se u radu služi modernim zapadnim metodama. Toliko se uvukao u redove izbeglica i poprimio njihove navike da je jednostavno nestao. Otkrili su da ga nema tek kad je nađen njegov automobil. A otkrili su gde je tek kada se on sam javio nekim svojim bivšim kolegama.
Dakle, Kuzičkin je u Velikoj Britaniji. Nalazi se na jednoj farmi u pokrajini Saseks pod kontrolom specijalista MI 6 i CIA-e. Ser Franks, šef MI 6 smatra da je Kuzičkin najveća riba koju su njegovi ribolovci uhvatili u svoje mreže. A sve se desilo uz pomoć jedne ribe čijim čarima Kuzičkin nije mogao da odoli. Riba je bila ustvari agent MI 6, specijalista za zavođenje protivničkih agenata. Pošto ga je privolela da pobegne sa njom, brigu o Kuzičkinu su preuzeli stručnjaci za tajno prevođenje ljudi preko neprijateljske teritorije koji su ga i doveli do Saseksa. **Sve je prosto ako se dobro isplanira i ako se ne improvizuje tamo gde bi to škodilo izvršenju zadatka**, rekao je Ser Franks.
Pošto je detaljno ispitan i pošto je napisao sve što je imao da kaže, stručnjaci MI 6 su odabrali tekstove koje su mu preporučili za objavljivanje da bi mu obezbedili dodatne izvore prihoda od autorskih prava. Tako je Kuzičkin već u oktobru 1982. godine počeo da objavljuje svoje članke o KGB-u i njegovim metodama rada u američkom časopisu **Tajm magazin**. Između ostalog, Kuzičkin je napisao i ocenu Jurija Andropova tadašnjeg šefa KGB-a: **Jurij Andropov, moj bivši šef je najjača ličnost u nomenklaturi SSSR-a. Najenergičniji je ali i najumereniji od svih. On se suprostavljao čak i Brežnjevu kad je bila rasprava o invaziji Avganistana. Ja to sigurno znam jer sam prisustvovao tim sastancima kao šef odeljenja za Srednji istok... Andropov je samo bio bolešljiv...**

(NASTAVLJA SE)