Lažna fabrika oružja

PIŠU: Radomir Vukčević i Milan Petković
NOVI šefovi Kuzičkina bili su u nedoumici. Da li je Kuzičkin zaista prebeglica ili ubačen agent KGB čiji je zadatak da zavara Zapad? Kakav Andropov? On nije ni za mali prst istaknutim obaveštajcima! I on da se suprotstavi Brežnjevu? Da li je moguće da bi takav čovek kakav je Andropov, preživeo suprotstavljanje Brežnjevu i još ostao na istom položaju.
U međuvremenu, Kuzičkin je napisao i objavio još jednu knjigu na istu temu. A vreme je pokazalo da je bio u pravu bar što se Andropova tiče.
No, bilo kako bilo, Iran, odakle je Kuzičkin krenuo u osvajanje Zapada, postao je drugo sedište protivnika sovjetske okupacije Avganistana. Prvo je već ranije bilo organizovano u Pakistanu. Pored pakistanske tajne službe u organizovanju antisovjetske avganistanske gerile, angažovala se i CIA.
Već 4. januara 1980. godine, američki predsednik DŽimi Karter je zvanično objavio uvođenje sankcija SSSR-u. Odmah su preduzete tajne mere za kontrolu uvoza strategijskih sirovina i osetljivog materijala koji su bili predviđeni sankcijama kao zabranjeni artikli. Istovremeno otpočele su tajne obaveštajne akcije zapadnih, saudijskih, pakistanskih, kineskih i američkih tajnih službi protiv SSSR-a i Crvene armije u Avganistanu.

PRIKRIVENA AKCIJA
TOKOM januara prve količine američkog oružja pristižu u Avganistan. Ali ne radi se samo o američkom oružju. Pošto je glavni snabdevač avganistanskih boraca CIA, poreklo oružja je različito. Ima tu čak i sovjetskog oružja koje je SSSR u svoje vreme isporučivao Egiptu. Tu je čitava kolekcija proizvođača oružja istočnoevropskih zemalja, od Bugarske, Čehoslovačke, Poljske, preko Mađarske do Jugoslavije. Sve to je dolazilo od CIA u raznim zemljama koje su nabavljale oružje na Istoku ili ga u raznim periodima svoje istorije posle Drugog svetskog rata dobijale kao pomoć od komunističkih, socijalističkih i nesvrstanih zemalja.
Podrška avganistanskih ustanika dobija sistematsku formu počev od februara 1980. godine, posle susreta Zbignjeva Bžežinskog, savetnika predsednika Kartera za pitanja nacionalne bezbednosti, i pakistanskog predsednika Zia Ul Haka i general-potpukovnika Aktar Abdul Rahmana, šefa vojne obaveštajne službe (ISI).
Došavši na sastanak iz Saudijske Arabije, gde je dobio sve potrebne garancije za podršku avganistanskim ustanicima Bžežinski očekuje da i Pakistanci odobre tranzit oružja preko svoje teritorije, budući da su već prihvatili izbeglice iz Avganistana i omogućili im da se u prihvatnim logorima vojnički obučavaju za borbu. Uz to planirano je i uspostavljanje regionalnog centra CIA u Islamabadu. U stvari, legalizuje se rad američkog obaveštajnog centra koji neformalno postoji već dve godine i na čijem čelu je DŽon DŽ. Regan.
U svom delovanju prema Avganistanu, CIA je odabrala tzv. prikrivenu akciju. U Egiptu je podignuta fabrika za proizvodnju lažnog sovjetskog oružja. Kupljene su u Poljskoj, pa kasnije kopirane, čak i protivavionske rakete SAM-7. Avganistancima ih daju pod imenom američke rakete iste namene **Stinger**. Kasnije, isporučivan je i pravi **Stinger**. Rahman je obećao da će sve isporuke biti organizovane i realizovane pod rukovodstvom pakistanske tajne službe, bez mogućnosti kontrole od bilo koga.

NA SVE SPREMNI
ŠEF CIA u to vreme, admiral Turner, primećuje da celokupna pošiljka ne pristiže avganistanskim pobunjenicima i protestuje kod šefa ISI koji energično odbija mogućnost bilo kakve malverzacije, ali ne daje nikakvo objašnjenje za pojavu manjka pri isporukama. On, sa svoje strane, tvrdi da američko oružje i ono koje mu CIA dostavlja nije adaptirano za uslove upotrebe i za nivo znanja avganistanskih boraca. To je bilo tačno. Uvidevši to, Pakistanci su smislili način da povećaju svoje prihode za tajne aktivnosti prodajom dela američkih isporuka trećim kupcima ili ustupanjem dela oružja trećim državama kao platu za učinjene obaveštajne usluge Pakistanu. Treba imati u vidu da je Pakistan planirao da postane vodeća islamska sila u Aziji, te da je uporedo sa osvajanjem političkih pozicija, uporno izgrađivao i svoj vojni nuklearni program, snalazeći se na razne načine da dođe do novca kojim bi plaćao informacije iz domena nuklearnih istraživanja dobavljačima. Novac od prodaje oružja na tzv. slobodnom svetskom tržištu, ilegalna trgovina oružjem, bio je dobro došao novac.
Ali sve to nije bio razlog da se američko-pakistanski savez protiv SSSR-a dovede u pitanje. Stoga su obe strane žmurile na sitne prevare koje su dolazile od druge strane. U Karači stalno pristižu brodovi sa oružjem iz SAD, Velike Britanije, Egipta, pa čak i Izraela. Koriste se i vazdušni putevi, čak preko kineske teorije. Železnička pruga od Karačija do Keta i Ravalpindija, najvećih gradova pakistanske pokrajine Pešavar, koristi se maksimalno do avganistanske oblasti Paštunije. Na samoj pakistansko-avganistanskoj granici, avganistanski muDžahedini preuzimaju pošiljke. Uz poklike **Alah al akbar** i **Mordabad Šuravi!** (**Alah je veliki** i **Smrt Sovjetima!**), oni odmah kreću u borbu, naoružani modernim naoružavanjem, koje je većina prvi put u životu imala u rukama.
U mnoštvu avganistanskih pobunjeničkih formacija ima **tradicionalista** (umerenih) i **islamista** (radikalnih), ali je ISI odabrala s kim će sarađivati u buduće. To je pokret (Zerb e islami), na čijem čelu je Gulbudin Hekmatijar, dokazni integrista veoma radikalne orijentacije. Taj čovek, inženjer po zanimanju, postavio je svoj štab u jednom pograničnom mestu da bi što neposrednije kontaktirao sa Pakistancima i svojim izbeglim zemljacima. NJegov pokret je dobijao najviše oružja koje su Pakistanci distribuirali u ime CIA. NJegovi muDžahedini su spremni na sve vrste aktivnosti, uključujući tu i terorizam širom sveta, ubistva, otmice, pljačke i šverc droge.

ZBUNJENI SOVJETI
POSLE izbora Ronalda Regana za predsednika SAD, priliv oružja je pojačan. Tako su SAD započele najveću tajnu operaciju, koja je do tada vođena. Naravno, glavni rukovodilac operacije bio je šef CIA Bil Kejzi. On redovno posećuje Pakistan putujući svojim velikim avionom-letećim komandnim mestom, ustvari, jednim vojnim transportnim avionom C-141, koji je preuređen kao leteći radni kabinet direktora CIA. Veoma dobro sarađuje sa general-potpukovnikom Aktarom, šefom ISI. Oko njega su stalno stručnjaci za razne oblasti delovanja u tajnim operacijama, a posebno Bertram F. Dan, odgovoran za kontakte na Bliskom istoku, Tomas Tvitin, specijalista za avganistanska pitanja i Čarls Kogan, rukovodilac odeljenja za tajne operacije.
Sa pakistanske strane, sastancima prisustvuje general Mohamed Jusef, Aktarov pomoćnik za avganistanska pitanja u ISI. General Jusef ima svoje sedište u izbegličkom logoru Ozri, u kome je depo naoružanja i kamp za obuku muDžahedina. Logor je u blizini Ravalpindija i aerodroma, a veze sa glavnim gradom i sedištem ISI u Islambadu je neprekidna.
Pod novim vođstvom, antisovjetska i antiavganistansko-prosovjetska kampanja proširuje se sve više. U pakistanskoj armiji se traže oficiri-dobrovoljci koji će se staviti na čelo pobunjenika. Maskirani kao muDžahedini, ovi oficiri predvode avganistanske gerilce u borbama protiv sovjetskih jedinica, a ujedno osiguravaju dobru i kvalitetnu obuku gerilaca u rukovanju sve modernijim naoružanjem koje pristiže preko Pakistana. Tokom 1984. godine, na teren dolazi i jedanaest timova specijalaca iz CIA i NSA, koji pakistanskim i avganistanskim jedinicama daju na uvid i korišćenje satelitske snimke sovjetskih položaja i baza u borbenim i pozadinskim zonama, posebno u zonama u kojima su putevi snabdevanja jedinica na frontu. Efikasnost pobunjenika se naglo povećava. Crvena armija trpi velike gubitke. Specijalisti KGB i GRU ne mogu da ustanove razlog tako naglog povećanja efikasnosti pobunjenika i sumnjaju na izdaju. Počinju mučni meseci lova na nepostojeće izdajnike. Sovjetski obaveštajni promašaj je kompletan.