Gejts ostavlja Buša

Pišu: Radomir Vukčević i Milan Petković

TO što je Buš izrekao posle dolaska u Belu kuću, u stvari je već bilo razrađeno u jednom zabačenom delu zgrade u Lengliju. Radilo se o novoj vojnoj doktrini, nazvanoj Sukob niskog intenziteta, na čijoj razradi je radio respektivan tim stručnjaka iz američkih tajnih službi, naučnih instituta, univerziteta, istaknutih analitičara raznih profila i generala. Već pomenuti general DŽozef Makkristijan je dobio zadatak da generala Volasa Nutinga usmeri na izučavanje **nevojnih operacija** i **rata bez upotrebe vojne sile sem u završnoj fazi rata**. Kako su oni izvršili zadatak, videće se veoma brzo. Prilika za proveru je bilo na pretek.
U međuvremenu, na čelo FBI je došao gospodin Čistunac, kako je DŽordž Buš nazvao Vilijema Vebstera.
Rođen 1924. godine, godine u kojoj je legendarni Edgar Huver došao na čelo FBI, Vilijem Vebster je već time bio predodređen da uđe u **tajni svet senki**, kako su popularno nazivali FBI i njegove ljude oni koji su bili bliski tajnim agentima ili bili sastavni deo tajnog sveta, kakvi su bili i roditelji Vilijema Vebsatera.

AFERA IRANGEJT
ČETRDESET sedam godina Huverove ere i šest godina prelaznog perioda, dovelo je Vebstera do vrha FBI. Odmah je odlučio da odbaci mnoge metode rada svojih prethodnika, ocenjujući ih kao nedovoljno moralne. Moralni čistunac se uopšte nije ljutio kad mu je Buš nadenuo nadimak Čistunac. O njemu kao neizmerno moralnom tipu, pisao je i francuski pisac Romen Gari u svom romanu o životu i smrti Vebsterove supruge, glumice DŽin Siberg, kojoj Čistunac nije hteo da pomogne da se otrese pripadnika sekte Crni panteri, zbog čega je ona izvršila samoubistvo.
Kad je došlo do istrage oko afere Kontras **Irangejt**, Regan je odredio Vebstera da to vodi i ako je po prirodi stvari to trebalo da učini šef CIA Robert Gejts. Vebster se ipak zadovoljio da odstrani iz službe i iz javnog života samo neke od aktera tih i drugih afera i tu jedino nije išao do kraja sa svojim moralisanjem, mada je kasnije govorio da je to učinio iz moralnih pobuda. Mnogo je bezbolnije skloniti neke predsednikove ljude nego predsednika. Tako su otišli: potpukovnik Oliver Nort (iz Kabineta predsednika SAD), Duen Ketridž (odgovoran za tajne operacije u Latinskoj Americi), Tomas Kastiljo (alias DŽo Fernandez, šef misije CIA u Kostariki), Alen Frajer (specijalista za odnose sa javnošću u Latinskoj Americi), Kler Elroj DŽordž (šef ispostave CIA u Atini), Ričard Velš (specijalista za SSSR i Srednji istok).
Tek 1990. godine, Buš se zahvalio Vebsteru na uslugama. To se desilo u momentu izbijanja krize oko generala Noriege, ali je bilo vezano i za neuspeh CIA i FBI u otkrivanju iračkih priprema za invaziju Kuvajta. Ipak, 1992. godine, Buš je pozvao Vebstera da vodi istragu u vezi sa neredima koji su izbili u Los Anđelesu, kada se crnačko stanovništvo tog američkog grada pobunilo protiv rasističkog odnosa vlasti države Kalifornije prema obojenim stanovnicima SAD. Tada je gospodin Čistunac nastupio poslednji put u javnom životu svoje zemlje i sveta, ovog puta kao privatno lice, angažovan je kao stručnjak za istrage...
S druge strane, Robert Gejts, doktor istorijskih nauka, specijalista za **sovjetologiju** (izučavanje SSSR-a), primljen je u analitičku upravu CIA 1966. godine, kao analitičar i specijalista za komunističke zemlje **sovjetskog dela sveta**.
Priznati profesionalac u obaveštajnom radu, ubeđeni antikomunista, podbornik tvrdih metoda u radu... to su dovoljne karakteristike da ga Bil Kejzi zapazi i uzme za svog sekretara. Tako je Gejts u aprilu 1986. godine, nasledio DŽona N. Makmahona, koji je dao ostavku na svoju funkciju. Ubrzo je bio postavljen na mesto pomoćnika **kompanije**.

POZNAVALAC SSSR
MEĐUTIM, za kratko vreme je postao **čovek broj 1** u Lengliju, pošto je Kejzi dao ostavku na funkciju u februaru 1987. godine. Za Regana, najznačajnije je bilo to što je Gejts važio za najboljeg poznavaoca prilika u SSSR, Varšavskom ugovoru i zemljama tzv realnog socijalizma. Ipak, nije sve ni glatko ni lako. Kongres, štampa i deo javnog mnjenja prebacuju Gejtsu da je **do grla umešan** u aferu Irangejt, te da je prikrio mnoge dokaze koji bi okrivili za tajne isporuke oružja Iranu ne samo Norta nego i Kejzija i predsednika Regana.
Gejts ne odgovara na optužbe i mudro ćuti. Uskoro je došao na položaj šefa Nacionalnog saveta bezbednosti (NSC). Tu susreće mnoge svoje bivše saradnike iz vremena Kartera i Forda.
U maju 1991. godine, Buš postavlja za šefa CIA, mada je pre toga najozbiljniji kandidat bio DŽems R. Lili, baš Roberta Gejtsa. Već u septembru iste godine šef CIA je na tapetu senatorske komisije koju predvodi senator Daniel Mojnihen, zbog **potpuno pogrešnih procena ishoda puča u Moskvi u avgustu 1991. godine**. Ipak Gejts ostaje na čelu Agencije, a u oktobru 1992. godine za njegovog pomoćnika imenovan je admiral Vilijem Studemen, direktor NSA (za elektronsko izviđanje i kosmičku komponentu obaveštajne službe).
Gejts dva meseca pre isteka mandata DŽordža Buša na položaj predsednika SAD daje ostavku na funkciju, pošto je procenio da će **onaj saksofonista** pobediti na izborima. NJega je zamenio na položaju tek u januaru 1993. godine Klintonov izabranik DŽems Vulzi. Za Gejtsom su ostale neke nerasvetljene afere, kao što je, na primer, afera oko sumnji da je CIA tajno isporučivala oružje Iraku da bi se rat protiv Irana produžio u nedogled i slično...

MEJDŽOROV ADUT
S DRUGE strane Atlantika, tačnije u Londonu, dolazi do preokreta u rukovođenju tajnim službama nasuprot mišljenju, koje je kasnije pretočeno u stav pukovnika Tompsona, legendarnog šefa MI 5 iz vremena Prvog svetskog rata, novi britanski predsednik vlade DŽon Mejdžor, imenovao je za šefa te najstarije evropske tajne službe jednu ženu. Stela Remington je trebalo da od MI 5 napravi britanski FBI i nije bila bez iskustva. Dugo se nalazila u specijalnom odeljenju MI 5 za tajne operacije, zatim u Opštoj obaveštajnoj službi, pa u antiterorističkoj brigadi Skotland Jarda. Svuda je bila veoma zapažena i zbog toga njena nominacija za šefa MI 5 nije izazvala reakcije.
Prvi novi javni nastup šefica MI 5 je imala kod stavljanja u upotrebu nove, ultramoderne zgrade službe u blizini Lambertovog mosta na Temzi (to je ona futuristička zgrada koju je, početkom 2001. godine nepoznati počinilac gađao protivtenkovskim projektilom sa jednog čamca na reci).
U zgradu se uselilo oko 2.000 službenika MI 5, od kojih je 50 odsto ženskog pola.
Ono što nije viđeno, niti objavljeno, bila je reorganizacija službe. Formirana je Sekcija A, za rad na terenu i rešavanje uvrnutih slučajeva (atentati, prekrađa špijuna, upade u tajne neprijateljske i kontraobaveštajne mreže i slično). U toj sekciji uhlebljenje su našli svi raniji operativci raznih istražnih odeljenja i sekcija.
U Sekciji B, kojoj je na čelu Rojd Barker, i koja se bavi tehničkom stranom izvršenja raznih tajnih operacija, zaposleni su vrhunski stručnjaci u raznim delatnostima: provalnici u tajne prostorije i razbijači šifri na kasama i trezorima, pokretne tehničke prislušne ekipe, stacionirani prislušni sistemi i specijalni prisluškivači (**čitači** poruka sa usana, poligloti, poznavaoci raznih veština korisnih za obaveštajni rad, oružari, automehaničari, vrhunski automobilski asovi i drugi). NJihov nadimak je bio čekalice. U sastavu te sekcije je i čuveni GCHO (Vladin prislušni centar), zadužen za prisluškivanje elektronskih i drugih sredstava veze u svetu, član međunarodne prislušne organizacije UKUSA i kreator operacije **Ešalon** za prisluškivanje elektronskih veza Rusije, Kine, Indije i ostalih zemalja sveta koje održavaju tajne veze sa pomenutim zemljama.

Nastavlja se