Kamila i ledi Dajana

Pišu: Radomir Vučković i Milan Petković
JEDAN od tih ljudi, kapetan Simon Hejvord bio je zadužen da kao lični kraljičin špijun, izvršava zadatke po Severnoj Irskoj i u mnogim zemljama Evrope. Savesno je izvršavao zadatke sve dok ga švedska policija nije otkrila i uhapsila za vreme jedne njegove misije u Švedskoj.
Muž kraljice Elizabete II, vojvoda od Edinburga, ima pored ostalih i titulu pukovnik-komandant obaveštajne jedinice, odnosno komandanta vojnoobaveštajnog školskog centra. Svake godine on je domaćin svečane godišnje večere obaveštajnih oficira u kasarni Hramovnika Ašforda u Kentu, gde se nalazi Centar za obuku vojnih obaveštajnih oficira.
Princeza Ana je **glavni komandant kraljevskog Korpusa veze**, odnosno centra za elektronsku špijunažu u čijem sastavu je i GCHLJ, glavni stožer sporazuma UKUSA (operacija Ešelon o kojoj je već bilo reči).
Zvanično, princ Majkl od Kenta je sve do 1981. godine bio oficir u Kraljevskom husarskom puku (specijalna izviđačka jedinica), gde je služio u istoj četi kao i njegov deda, kralj DŽordž V. Sada je na dužnosti oficira za vezu štaba vojne obaveštajne službe (DIS).
U januaru 1979. godine on je bio opunomoćenik britanske krune pri potpisivanju sporazuma sa brunijskim sultanom, prema kome se prislušni centar GCHLJ preselio iz Hongkonga u Brunej. Iste godine, sultanat Omah je postao regionalni centar MI 6.

Princeza i Fajed
PRINC Majkl je veoma uticajan član masonske Ujedinjene britanske velike lože, i od 1981. godine kontroliše nacionalnu telefonsku kompaniju Standard telefon. Jedno vreme predsedava sednicama Instituta za studije odbrane.
Prestolonaslednik Čarls i njegova supruga princeza Dajana su, međutim, sa obaveštajnim službama Velike Britanije imali kontakte i veze sasvim druge vrste. Već 1983. godine tajne službe obezbeđenja su onemogućile komandose IRA da na njih izvrše atentat, iako ih je prinčevski par optužio da ih stalno uhode. Donekle su bili u pravu. Tako je novinska kuća **Dejli miror**, u novembru 1992. godine objavila da su tajne službe otkrile Čarlsovu tajnu vezu sa ledi Kamilom Parker Bouls, koja traje već više od 10 godina. Počeo je tzv. kamilagejt.
Princeza Dajana je sa svoje strane takođe imala više ljubavnika, ali je po nju kobna bila njena veza sa arapskim milijarderom Fajedom. Bežeći ispred radoznalih novinara, u vratolomnoj vožnji pariskim podzemnim prolazima u automobilu sa svojim ljubavnikom i vozačem, poginula je 31. avgusta 1997. godine. Zvanično je saopšteno da je do nesreće došlo zbog greške vozača njenog automobila koji je bio pijan. Nezvanično, čovek nije nikad pio, ali je princeza bila u društvu sa svojim ljubavnikom a gomila fotografa je pošto-poto htela da dođe do ekskluzivnih fotografija i besomučno ih pojurila svojim vozilima.
Sasvim nezvanično, princeza i njen ljubavnik su očekivali dete. Atentat je organizovan po nalogu kraljevske kuće, izvršioci su bili agenti MI 5 i MI 6, prerušeni u fotoreportere u dosluhu sa francuskom policijom. Apsolutno nezvanično, kraljevska kuća nije mogla da se pomiri s tim da jednog dana budući britanski kraljevi imaju makar i vanbračne rođačke veze sa nekom arapskom pa još muslimanskom porodicom, bez obzira na bogatstvo i ugled porodice Fajed u svetu.

Teško sa dinastijom
KINEZI bi rekli da je naslednik britanskog prestola izgubio naklonost neba čak i pre nego što je došao trenutak da se popne na presto. Pogotovo što ni drugi kraljičin sin, Endrju, nije bio ništa srećniji što se braka tiče, kao ni njegove sestre Ana i Margarita. Ispostavilo se da britanske tajne službe imaju velike teškoće da zaštite privatnost i integritet pripadnika kraljevske porodice. To je možda i navelo britanske laburiste da počnu da propovedaju ukidanje kraljevine, što se manifestovalo i ponašanjem nekih njenih istaknutih lidera na javnim mestima. Niko u Australiji ne može da zaboravi skandal koji je izbio kada je predsednik nacionalne vlade prijateljski potapšao po ramenu britansku kraljicu kada je sredinom osamdesetih godina posetila Melburn, niti obraćanje predsednika vlade Kanade koji se kraljici obratio sa **gospođo** umesto sa **vaše veličanstvo**...
A Kinezi su opet ponovili svoju izreku.
Duguljastog lica sa zatamljenim naočarrama na nosu, obučen po evropskoj modi, nasmejan i vedar Đao Ši uopšte nije podsećao na ono čime se bavio: pripadnik **specijalnih službi** u Politbirou Komunističke partije Kine i pretendent broj 1 na položaj šefa svih kineskih tajnih službi. Taj čovek kontrasta, ljubitelj džoginga, dugih šetnji i plivanja znao je da sačuva u tajnosti ono čime se bavio i za šta je odgovarao.
Đao Ši mu uopšte nije pravo ime. To mu je nadimak iz rata za oslobođenje Kine od japanske okupacije. U ratu je bio ilegalac u Šangaju i kad je primljen u komunističku partiju imao je 16 godina i odazivao se na ime Điang Ceming. Rođen je u okrugu Dinghai u naprednoj porodici. Posle prijema u partiju brzo je napredovao na hijerarhijskoj lestvici partijskog aparata. Upućen je na univerzitet Šenjuehan (Sveti Jovan), gde je primio evropske navike, naučio engleski jezik i to skoro bez stranog naglaska.
Kada su 1943. godine Japanci zauzeli Šangaj kolaborantske vrše masovna hapšenja i deportovanja stanovništva koje ne pokazuje naklonost prema okupatorima. Komunistička partija osniva obaveštajnu službu za južnu Kinu i na njeno čelo postavlja iskusnog obaveštajca Liu Čangšenga, koji odmah uočava Điang Ceminga i uzima ga za saradnika, pa kasnije za pomoćnika. U radu mu pomaže supruga Vang Juven, te, sada već Đao Ši, radi veoma uspešno na izvršavanju poverenih obaveštajnih zadataka.
Kao što je to tradicija u Kini, porodice mladog bračnog para su se odmah stavile na raspolaganje mladencima da bi im pomogli u radu. Slučaj je hteo da jedan član familije Đaoa Šija kao novinar radi u komandi kineskih nacionalističkih snaga Čang Kajšeka tako da je mreža Ceming dobila ogranke skoro po celoj teritoriji Kine jer se na njihovu mrežu nadovezala mreža porodice supruge Čen Bulaija, rođaka o kome je reč. Tako je zahvaljujući slučaju i kineskoj tradiciji, Đao Ši uskoro znao sve što se događa u Kini a da lično nije morao da se upušta u rizik da bude uhvaćen. To je rukovodstvo KP Kine ocenilo kao izvanredan dar za organizaciju rada, a Đaou Šiju je stvorilo reputaciju izvanrednog tajnog agenta od koga su strepeli čak i japanski kontraobavšetajci

Ko je Đao Ši
POSLE Drugog svetskog rata, u Kini je otpočeo građanski rat koji je trajao sve do 1954. godine. Uspostavljanjem komunističke vlasti u Kini, Đao Ši se vraća u rodni kraj a Centralni komitet komunističke partije ga postavlja na mesto tehničkog direktora metalurškog kombinata u Anšanu. Posle nekog vremena premešten je u Institut za metalurgiju u kome je uspostavljena linija proizvodnje lakog i teškog naoružanja za potrebe kineske armije.
U toku 1964. godine Đao Ši saopštava Centralnom komitetu da je Institut spreman da isproba prvu kinesku nuklearnu bombu. Pošto je proba uspela, Đao Ši, sad već kao nacionalni heroj, prelazi na rad u Upravu za međunarodne veze Centralnog komiteta komunističke partije Kine. Osnovni zadatak mu je osiguranje veze sa bratskim partijama, ali ne manje važan iako nikad nije pominjan javno je i zadatak organizacije pružanja pomoći tajnim organizacijama i naravno oslobodilačkim pokretima u svetu.
Poseban akcenat se stavlja na prodor u Afriku s osnovnim ciljem da se sa tog kontinenta istisne SSSR koji je već uveliko krenuo u osvajanje zemalja Trećeg sveta.
Tada u Kini nailazi talas kulturne revolucije, ali Đao Ši uspeva da izbegne čistke koje crveni gardisti sprovode po svojim institucijama kineske državne organizcije. Uspeva čak da spase i najveći broj kadrova iz tajnih službi iako su ih **revolucionari** proglasili za **relikte starog sistema**.

Na zahtev čitalaca
ZBOG izuzetnog interesovanja koje je kod naših čitalaca izazvao feljton **Špijunski rat bez primirja**, odlučili smo da nastavimo sa objavljivanjem ovog feljtona, u čijim će nastavcima biti reči o engleskim tajnim službama i njihovom vršljanju oko Bekingemske palate, o kinskim i sovjetskim obaveštajnim mrežama...

Nastavlja se