Priprema puča u Kremlju

PIŠU: Radomir Vučković i Milan Petković
DOLASKOM na čelo zemlje Hua Guofenga, Đao Ši se sklanja u senku, ali je stalno u pratnji vođe. Prilikom poseta Rumuniji, Jugoslaviji i Iranu, Đao Ši uspostavlja kontakt sa rukovodiocima tajnih službi tih zemalja i sa njima otpočinje najpre konsultacije pa zatim razmenu informacija i čak planiranje i realizaciju nekih zajedničkih tajnih operacija.
Takav način rada je posebno karakterističan za rumunsku tajnu službu Nikolae Čaušeskua Sekuritateu ali od toga nije bežao ni iranski SAVAK. Međutim, očigledno je da je posle zbacivanja šaha u Iranu, kineska tajna služba morala ponovo da uspostavlja veze sa novom iranskom tajnom službom Savami, koja je u stvari, bila tajna politička policija i mama Homeinija. Ipak, kinesko-iranske veze tajnih službi ponovo su uspostavljene.
Đao Ši 1982. godine puni pedeset osam godina. U čast njegovog rođendana dobija postavljenje za šefa Službe za međunarodne odnose, institucije koja objedinjava rad svih tajnih službi Kine. Već 1983. godine, u okviru Službe za međunarodne odnose, formirana je posebna obaveštajna agencija, ustrojena po modelu ustrojstva KGB-a. Uspostavljeno je Ministarstvo bezbednosti i vojna policija.

MASAKR NA TJENANMENU
ĐAO ŠI je uspeo da sagradi čitavo tajno carstvo u okviru države. Insistira na reorganizaciji sudstva, poljoprivrede, ekonomike države i prekonponovanju državnog aparata. U stvari kako su ocenili mnogi strani analitičari čekao je svoj trenutak.
NJegova moć rapidno raste. Početkom 1989. godine, preuzima kontrolu nad vrhovnom partijskom školom, ministarstvima pravde, državne bezbednosti, javne bezbednosti, nacionalnih manjina, spoljne trgovine posebno nad odsekom za prodaju naoružanja stranim zemljama, lokalnom upravom nad Tibetom i drugim.
Nailaze čuveni događaji na Tjenanmenu. Đao Ši najpre pokušava da mirnim putem skrene bes studenata na željenu stranu, ali ne uspeva. Počinju represije i ishod je masakr na trgu koji osuđuju skoro sve zemlje sveta. Kina se na to ne osvrće. Kina je velika sila, ima nuklearno oružje, ogromnu klasičnu armiju, član je Saveta bezbednosti sa pravom veta, uspostavila je mnogobrojne javne i tajne veze sa najvećim brojem zemalja u svetu. Kina se ne boji nikog.
Kasnije, 21. marta 1991. godine, formirana je superkomisija za tajne službe koja ima trideset jednog člana. NJeni članovi su ministri i šefovi tajnih službi, spoljnih poslova, javnih radova, radija, filma i televizije. NJen zadatak je da još više učvrsti redove tajne službe i ne dozvoli da se ponovi Tjenanmen a da se o tome ne zna sve unapred, ali takođe i da insistira na otvaranju Kine prema svetu, posebno u domenu svestrane ekonomske saradnje. Početkom devedesetih godina počelo je naglo rušenje sovjetskog vojnopolitičkog bloka, koje se neminovno odrazilo i na rušenje, pa i potpuno raspuštanje obaveštajno-bezbedonosnog sistema, na čijem čelu je stajao svemoćni KGB.

ENIGMA KRJUČKOV
U TO vreme na čelu KGB bio je Vladimir Krjučkov, specijalista za kontrolu državnog vrha i za izvršenje državnih udara.
Kao mlad obaveštajac, došao je u ruke starom lavu Juriju Andropovu, koji je u vreme ulaska Krjučkova u KGB bio ambasador SSSR u Budimpešti. Te 1956. godine, stekao je prvo iskustvo u gušenju pokušaja nasilne promene državnog sistema u Mađarskoj posle toga službovao je u raznim specijalizovanim i specijalnim službama KGB da bi na kraju bio postavljen za direktora 1. direkcije KGB - špijunaža u inostranstvu. Na toj dužnosti ostao je deset godina. U oktobru 1988. godine, postavljen je za šefa KGB.
Za njega kažu da je jako voleo pozorište posebno pozorišnu režiju pa je, navodno to i uticalo na njega da se bavi režijom političkih događaja. Naravno to nema veze sa
stvarnošću, ali je zgodno kao objašnjenje za njegove postupke. Naime, tokom zime 1990-1991. godine, otkrio je pučističko jezgro koje je imalo za cilj da sruši Mihaila Gorbačova. Za Krjučkova stvari su bile proste: perestrojka je krenula krivim putem a Gorbačov, koga su pregazili događaji, dozvolio je da stvari krenu stihijski, posebno posle ponovnog ujedinjenja dve Nemačke.
Izgledalo je da njegova spoljna i unutrašnja politika vodi neminovnom cepanju SSSR-a i brzoj i potpunoj dezintegraciji svega što je do tada predstavljalo sovjetsku državu i silu i moć na unutrašnjem i međunarodnom planu. Posle smrti Leonida Brežnjeva sistem je funkcionisao na bazi kompromisa između Generalštaba oružanih snaga, KGB i elemenata vojno-industrijskog kompleksa. Nova politika je destabilizovala državni aparat u celini. Stoga je šef KGB u toj režiranoj situaciji kao jedino moguće rešenje problema video državni udar, uklanjanje Gorbačova i postavljanje na njegovom mestu čoveka koji će čvrstom rukom i jakom voljom ponovo uspostaviti sistem koji se raspadao.
Trebalo je raditi brzo ali tiho. Najpre, pritiscima i prisilama treba privoleti Gorbačova na popuštanje i prihvatanje ideja konzervativaca. U očekivanju njegovog pristanka, trebalo mu je ipak malo uvrtati ruke. Otuda Krjučkovljeve veoma tvrde i odlučne izjave za javnost. Pokrivajući se Gorbačovljevim neopreznim izjavama, on je objasnio šta to CIA hoće: **Mi treba da koegzistiramo. Oni neka rade svoj posao a mi ćemo svoj. Ali KGB neće tolerisati nikakvo mešanje stranih tajnih službi u unutrašnje stvari SSSR-a, niti će tolerisati stvaranje grupa i grupica onih koji kontrolišu strane tajne službe i strane uzore. Isti slučaj je sa onima koji iz inostranstva, žele da utiču na život u našoj zemlji i to čine uz pomoć i podršku stranih tajnih službi već decenijama u kontinuitetu vodeći na taj način tajni rat protiv sovjetske države.**

JELJCINOVA UJDURMA
ISTOVREMENO, Krjučkov započinje medijsku ofanzivu predstavljajući javnosti KGB u najlepšim bojama. Ako se novinari ne interesuju za njega, on se interesuje za njih saziva konferencije za štampu daje intervjue, dopušta snimanje kratkih filmova o životu i radu pripadnika KGB. Kad to rade CIA i MI 6, što ne bismo mogli i mi. Na njegovu inicijativu, počinje sa izlaženjem interni list KGB **Sovjetska obaveštajna pošta**, koji se štampa u 100.000 primeraka i distribuira svim ispostavama KGB u zemlji i inostranstvu s preporukom da se o službi priča na osnovu onoga što bude objavljeno u pažljivo odabranim člancima čiji su autori istaknuti analitičari iz analitičke uprave KGB-a.
Manipulacije storijama iz rada KGB-a prodiru ne samo u inostrane već i u domaće visoke političke krugove. Operacija je uspela van svakog očekivanja. Čak je i Filip Bobkov, prvi zamenik Krjučkova, poverovao u istinitost nekih objavljenih članaka. Šef KGB ga smenjuje i postavlja za savetnika ministra odbrane za pitanja bezbednosti. Šef 27. direkcije - kontrašpijunaža, Vladimir Piroškov, postavljen je za predsednika udruženja penzionisanih pripadnika tajnih službi. Viktor Gruško dolazi na položaj zamenika šefa KGB a Genadij Titov za šefa kontrašpijunaže o kakvom se čoveku radi govori njegov nadimak Krokodil.
Po ličnom naređenju Krjučkova, tehničari 8. direkcije - prislušna služba postavljaju prislušne uređaje na sve telefone državnih rukovodilaca uključujući tu i predsednika Ruske Federacije Borisa Jeljcina, koji se ističe svojim nacionalističkim stavovima i javnim nastupima. O njemu posebno, stvara se misterija koja se plasira u inostranstvo Jeljcin je okarakterisan kao alkoholičar, ženskaroš i čovek bez osećanja za održanje zadate reči.
Jeljcin ćuti i radi, naređuje da se u okviru Ruske Federacije stvori novi ruski KGB. Na čelo tog obaveštajnog i bezbednosnog tela Jeljcin postavlja Olega Kalugina privremeno. Niko još u postojećem SSSR-u ne uzima za ozbiljno tu Jeljcinovu ujdurmu čak i zvanični portparol sovjetskog KGB. Aleksandar Mihailov izjavljuje da se radi o šali pijanog Uralca, kako nazivaju Jeljcina prema kraju iz koga je došao.

NASTAVLJA SE