Tenkovima na pučiste

CENTRALNI KGB je zvanično raspušten 11. oktobra 1991. godine. Unutrašnja služba bezbednosti je preimenovana u Službu međurepubličke bezbednosti ali je živela toliko dugo koliko je i Gorbačov bio na vlasti. Početkom 1992. godine, formirana je Ruska federalna agencija bezbednosti (AFB) na čijem čelu se našao Viktor Baranjikov. Zatim je Jeljcin formirao Državnu pravnu upravu (GPU) ali je njena skraćenica jako podsećala ljude na omraženu Staljinovu tajnu službu, pa je ceo projekat napušten. Genadij Burbulis, savetnik za pitanja bezbednosti ruskog predsednika, ubuduće je vodio računa o radu svih obaveštajnih službi Ruske Federacije.
Predsedničkim dekretom od aprila 1992. godine, formiran je Savet bezbednosti Ruske Federacije kojim je predsedavao Boris Jeljcin. Članovi Saveta su bili još potpredsednik Aleksandar Ruckoj, predsednik vlade Jegor Gajdar, Genadij Burbulis, ministar odbrane Pavel Gračev i Evgenij Primakov, šef spoljne obaveštajne službe.
Iz tog Saveta bezbednosti, Ruckoj i Hasbulatov su oktobra 1993. godine, pokušali da izvrše državni udar i pokušali da smene Borisa Jeljcina pošto sličan pokušaj iste godine nije uspeo. Pokušaj je ugušen brutalnom intervencijom vojske s tenkovima, tako da pučisti nisu uspeli ni da se obrate narodu.

DOLAZAK GRAČOVA
I DOK je KGB nestajao, vojna obaveštajna služba GRU je jačala. Nećemo nikome dozvoliti da nas ponizi. Nećemo pasti ničice pred Zapadom samo zbog toga što su zapretili da će pojačati delovanje prema nama. Tako se obratio general-pukovnik Evgenij Leonidovič Timokin pripadnicima GRU. U dugačkom intervjuu, datom armijskom listu “Krasnaja zvezda”, 29. aprila 1992. godine, on je dugo govorio o zadacima vojne obaveštajne službe **u smutnim vremenima koja dolaze**.
Iskoristivši slabost KGB, GRU je pokušao da postane glavna obaveštajna služba Rusije i na spoljnjem i na unutrašnjem planu.
General Timokin je primio dužnost šefa GRU od generala Mihailova, prvog komandanta ekspedicionog korpusa Crvene armije u Avganistanu, koji je na čelu službe bio od 1987. godine.
Timokin je rođen u Harkovu 1938. godine, diplomirao je na Akademiji vojnih radiotehničkih nauka, bio je komandant sovjetskih trupa u Sibiru i postao je čuven među ruskim geopolitičarima po svojoj proceni da će Sibir na početku 21. veka biti najinteresantnija oblast na svetu zbog svojih bogatstava u energentima. Međutim, ubrzo se razočarao u političko rukovodstvo Rusije i dao ostavku. Sada se bavi izučavanjem istorije i geopolitičkih teorija, a u dokolici čita istorijske romane Tolstoja i Aleksandra Dime.
Kad je postao ministar odbrane, general Pavel Gračev je započeo reorganizaciju GRU. Celu 3. direkciju KGB vojna bezbednost, na čijem čelu je bio general-pukovnik Sergejev, prebacio je u postojeći GRU, tako da je ubrzo vojna obaveštajna služba raspolagala sa 20.000 stručnjaka i specijalista raznih profila. U taj broj treba uračunati i specijalne jedinice Specnaz KGB koje su prekomandovane i stavljene pod komandu GRU (oko 60.000 padobranaca, diverzanata, radio-tehničara, podvodnih diverzanata, pomorskih pešadijskih jedinica i drugih specijalaca).

NOVA ŠEMA
SEM toga, GRU je pružao skoro sve obaveštajne veze KGB u inostranstvu i razvio nove špijunske mreže koje su dosta uspešno zamenile obaveštajne mreže bivših članica Varšavskog ugovora, koje su njegovim raspuštanjem postale samostalne, pa samim timi obaveštajno interesantne kao objekti delovanja GRU.
Sa urušavanjem sovjetskog vojno-političkog bloka početkom devedesetih godina, došlo je do niza lomova i raspada obaveštajnih saveza, ugovora i sporazuma, tako da su skoro sve socijalističke zemlje Evrope i sve bivše sovjetske republike pretrpele promene u svojim nacionalnim sistemima bezbednosti.
Ruska obaveštajna služba je odmah kreirala politiku saradnje sa novim obaveštajnim službama, koja, šematski predstavljena ide koncentričnim krugovima od centra ka periferiji. Redosled prvenstva prema novom ruskom obaveštajnom konceptu je sledeći:
1. bezbednost ruskih teritorija i naroda,
2. saradnja sa obaveštajnim službama zemalja iz sastava bivšeg SSSR, pre svega članica saveza nezavisnih država Belorusija, Moldavija, Ukrajina, Jermenija, Azerbejdžan, Turkmenistan, Tadžikistan, Kirgistan, Uzbekistan, Kazahstan,
3. saradnja sa bivšim sovjetskim republikama koje nisu prišle Zajednici Nezavisnih Država,
4. saradnja sa nekim bivšim članicama Varšavskog ugovora (Bugarska, Rumunija, Slovačka),
5. sklapanje novih ugovora o saradnji sa tajnim službama drugih evropskih socijalističkih zemalja koje to hoće Jugoslavija ili Srbija u krajnjem slučaju, Severna Koreja, Kina,
6. stvaranje uslova za zajedničko delovanje prema Zapadu.
Pred GRU se postavio veliki bedem novih država i novih tajnih službi. Nijedna od njih nije imala poverenja u ruske tajne službe, ili je to bar sa većinom bio slučaj.

ŠEF - OTROVAN!
U ALBANIJI je 13. aprila 1992. godine, nastupila postkomunistička era, kad je za predsednika izabran Sali Beriša a za prvog ministra - Aleksandar Meksi. Prvo što su novi vlastodršci uradili bilo je da rasformiraju tajnu službu Sigurimi i da formiraju novu ŠIK, sa Baškimom Gazidede na čelu. Otpušteno je 7.000 ljudi iz bivše službe što je 60 odsto kadra. Došli su novi ljudi uglavnom sa Zapada, prepuni mržnje prema svemu što je Istok, posebno su na udaru bili prvi susedi Albanije - Jugoslavija i Grčka.
U Jermeniji nove nacionalne tajne službe su bile usredsređene na praćenje unutrašnjih borbi Azera i Čečena. Time su i danas zaokupljene.
U Azerbejdžanu, na čelo nacionalne obaveštajne službe je došao Ramiz Abutalibov, koji je pre toga bio na dužnosti predstavnika svoje zemlje pri UNESKO u Parizu. Tvrdi se da ga pod kontrolom drži francuski DST. Međutim, 1993. godine, na čelo zemlje dolazi Gajdar Alijev, koji za šefa tajne službe postavlja Narima Imranova, bivšeg oficira ruskog KGB.
Na Dan nezavisnosti Belorusije, na čelo nacionalne tajne službe dolazi general Eduar Čirkovski, koji je i danas šef svih obaveštajnih i kontraobaveštajnih službi svoje zemlje.
U Bugarskoj, Državna sigurnost (tajna služba), pre raspada brojala je 30.000 pripadnika. U momentu raspada Varšavskog ugovora i promene vlasti u Bugarskoj, došlo je do velikih pomeranja u svim državnim institucijama, pa i u sistemu bezbednosti države. U jednom momentu, u razgovoru sa šefom vojno-obaveštajne službe Jugoslavije, tadašnji vršilac dužnosti šefa Državne sigurnosti general Červenkov je čak rekao da se priprema potpuno raspuštanje službi bezbednosti jer Bugarska za njima više nema potrebe. Međutim, to se nije desilo.
Brigo Asparuhov je postavljen na čelo novoformirane tajne službe kojoj je naređeno da tesno sarađuje sa Ministarstvom unutrašnjih poslova na čijem čelu je bio Jordan Sokolov. On je međutim, otrovan krajem 1992. godine. Kasnije je služba ponovo reformisana a novoformirani Naučni centar za nacionalnu bezbednost, na čijem je čelu bio Nansen Behar počeo je sa izučavanjem potreba Bugarske za adekvatnim sistemom bezbednosti. U tom smislu, delegacija Centra je posetila Nemačku, Mađarsku, Češku Republiku, Jugoslaviju i još neke zemlje prikupljajući iskustva iz rada tajnih službi i organizacije rada obaveštajnih službi.
U Sofiji su gostovali predstavnici raznih specijalnih institucija stranih zemalja a između ostalih, i predstavnici CIA. Epilog tih poseta je bio da je CIA organizovala svoj centar u Sofiji da bi pokrivala ceo region centralnog Balkana. Kasnije je taj centar preseljen u Budimpeštu.

Nastavlja se