Scenario za - Jugoslaviju

Pišu: Radomir Vukčević i Milan Petković

U VIJETNAMU sve je po starom, ali se javljaju neki znaci političkog otkravljivanja prema Zapadu.
Kuba je i dalje komunistička zemlja sa čvrstim državnim institucijama, koje će, možda, biti nešto uzdrmane kad jednog dana Fidel Kastro umre, mada njegov brat Raul već sada drži sve političke institucije u zemlji čvrsto u svojim rukama. Izgleda da Če Gevarin duh na Kubi još nije ni blizu trenutku da bude zamenjen nekim imperijalističkim trikom, kakvi su **koka-kola**, hamburgeri, rokenrol i drugi...
Ostala je Jugoslavija. Za nju je Zapad pripremio poseban scenario. Na njenom slučaju ispitana je nova američka strategija posrednog nastupanja, ona koju je obećao DŽordž Buš još dok je bio šef CIA. Samo, pre toga, trebalo je izvesti još jedan spektakl, nemenjen, pre svega, američkom javnom mnjenju, kako bi se ono ubedilo da suprotna strana još nije pobeđena i da za rad tajnih američkih službi ne treba štedeti sredstva.
Slučaj je predstavljen javnosti u februaru 1994. godine. Tada je objavljena tzv. afera Oldriča Ejmsa.

HAPŠENJE PRED KAMERAMA
BIVŠI šef kontraobaveštajne sekcije sovjetskog odseka CIA Oldrič Ejms i Aleksandar Lisenko, savetnik ambasade Ruske Federacije u Vašingtonu, su dugo sarađivali. Niko nije mogao da pretpostavi da Amerikanac radi za Ruse. Ipak, američki kontraobaveštajci su ušli u trag svom bivšem kolegi i on je, zajedno sa svojom suprugom, uhapšen u prisustvu mnogih televizijskih kamera, gomile novinara i fotoreportera, kao u nekom špijunskom filmu iz serije o DŽemsu Bondu. Afera je jako podsećala na one čuvene storije iz vremena lova na **krtice** koji je sprovodio DŽems Englton. Da bi ironija bila još veća, Ejms je ušao u sastav CIA 1963. godine, one iste godine u kojoj je ubačen Golicin, godine u kojoj je antikomunistička borba dostigla svoj delirijum, bar u Americi.
Ejms je već 1985. godine vrbovan od strane sovjetskih obaveštajaca i Sovjetima, pa zatim Rusima, je predao više stotina vrednih dokumenata i informacija o tajnim američkim špijunskim mrežama u svetu, ali i o svim personalnim promenama u okviru američkih tajnih službi. Najviše je bolelo otkriće da je Ejms predao Rusima listu svih američkih špijuna na teritoriji Rusije. Do njegovog hapšenja, Rusi su već bili otkrili, uhapsili ili ubili desetoricu njih.
Odmah je proturena informacija da su Rusi sami isporučili Ejmsa Amerikancima jer im više nije bio potreban. Štampa se prisetila storije o dvojici sovjetskih agenata na službi u Vašingtonu, Sergeja Motorina i Valerija Martinova, koji su bili određeni da tajno sprovedu u Moskvu Vitalja Jurčenka, funkcionera KGB koji se spremao za prelazak na američku stranu. Svi su se nadali da će najzad biti obelodanjena priča o Nikolju Berdenjikovu, specijalisti za tehničko-tehnološku špijunažu, koji je bio identifikovan 1986. godine, ali o kome se posle toga nije čulo ništa.
Ipak, otkriveno je malo. Vladimir Krjučkov, tadašnji šef 1. direkcije KGB je bio taj sovjetski obaveštajac koji je vrbovao Ejmsa. Ali, on više nije bio dostupan jer su ga Rusi sklonili posle neuspelog puča u Moskvi. Posle Kručkova, za Ejmsa je bio zadužen Stanislas Androsov, ali je on sada bio jedan od funkcionera SVR.
Od svih komentara koji su se pojavili u američkoj specijalizovanoj štampi, najšokantniji je bio onaj u kome je slučaj Ejms okarakterisan kao osveta već nepostojećeg KGB američkim tajnim službama, ali i opomena koja je mogla da se formuliše na sledeći način.
Ne radujte se suviše. Mi smo ti i mi ćemo izabrati momenat povratka na svetsku scenu.

PAD DC-10
U JUNU 1992. godine, afera ponovo izbija u svetski vrh interesovanja posle objavljivanja dve potpuno kontradiktorne knjige o eksploziji aviona DC 10 UTA. Između ostalog, pokrenuto je pitanje umešanosti kongoanskih obaveštajnih službi u slučaj, po nagovoru nekih jakih stranih obaveštajnih službi (pomenute su čak i obaveštajne službe nekih zapadnih zemalja).
Tokom 1993. godine, u Londonu je objavljena knjiga pod naslovom **Tragovima hobotnice**, u kojoj je autor, bivši pripadnik američke vojne obaveštajne službe DIA, Lester Noks Koleman (politički azilant u Švedskoj) napisao da je atentat u kome je stradalo 270 ljudi (21. decembra 1988. godine) iznad mesta Lokerbi u Škotskoj i onaj u kome je uništen DC 10 UTA, delo palestinske terorističke organizacije RPLP - Generalna komanda Ahmeda DŽibrila. Atentat je izveden po nalogu sirijske obaveštajne službe i uz podršku iranskih tajnih službi i paravojnih islamističkih formacija, u znak osvete za obaranje iranskog aviona **erbas** od strane američkog razarača **Vinsens**, kojom prilikom je stradalo 290 putnika.
Koleman je optužio američkog predsednika DŽordža Buša i britanskog premijera Margaret Tačar da su proizvoljno optužili Libiju za obaranje aviona. Na kraju, kad je postupak ipak sproveden početkom 2000. godine, ustanovljeno je da jedan od optuženih Libijaca uopšte nije umešan u zločin, dok su dokazi za umešanost drugog toka slabi da je pitanje dana kada će i on biti oslobođen od daljeg gonjenja. I tako, bar do momenta pisanja ovih redova, uprkos angažovanju velikog broja operativaca američkih, britanskih, francuskih i još nekih obaveštajnih službi i prikupljenim **dokazima**, nije definitivno utvrđeno ko je izvršio te zločine, mada su SAD odmah izrekle kaznu embarga Libiji i obavezale sve svoje saveznike da izrečene mere primenjuju.
Možda nije daleko dan kad će za zločine biti okrivljen Osama bin Laden, Saudijac koji vodi jednu talibansku frakciju u Avganistanu, zvanično proglašen **neprijateljem broj 1** SAD i Zapada, mada je on i njegova organizacija proizvod antisovjetske borbe u Avganistanu za vreme invazije i okupacije Avganistana od strane SSSR, kada je CIA finansirala i obučavala teroriste za borbu protiv sovjetskog prisustva u toj zemlji. Između ostalih, glavni stožer te antisovjetske borbe bio je Osama bin Laden i njegova teroristička organizacija.

ENIGMA KADUMI
U PONEDELJAK, 8. juna 1992. godine, u Pariskim novinama se pojavila kratka vest: **Atef Bseiso, četrdeset četiri godine star, pri izlasku iz svog automobila ispred hotela **Meridien** pogođen je u glavu rafalom iz automata. Dvojica ubica su nestala odmah posle izvršenog dela. Tako je skončao još jedan od odgovornih rukovodioca specijalnih službi PLO**.
Faruk Kadumi (poznat i kao Abu Al Loft) bio je prvi šef obaveštajne službe organizacije Al Fatah, formirane 1959. godine. Već 1966. godine on je ostvario tesne veze sa egipatskom tajnom službom. Lično je održavao veze sa Šams El Badramom, šefom egipatske tajne službe.
Kadumi se kasnije posvetio političkom radu a rad u obaveštajnoj službi prepustio je Salahu Kalefu (Abu Ijad) koji ga je zamenio na položaju šefa službe posle izraelsko-arapskog rata 1967. godine. Abu Ijad je rođen 1933. godine u Jafi. Otac mu je bio Arapin a majka Jevrejka. Pobegao je iz Izraela posle proglašenja njegove nezavisnosti a u PLO je od njegovog osnivanja. Lični je prijatelj Jasera Arafata i njegov verni sledbenik, ali dovoljno samostalan i odgovoran u radu.
Analiza koju je sačinio Abu Ijad posle ubistva Atefa Bseisa, a u vezi sa daljim radom palestinske tajne službe, ukratko, sadrži sledeće. Rasejana po arapskim zemljama i zemljama Zapada, palestinska dijaspora predstavlja značajan izvor finansiranja pokreta i odličnu bazu za stvaranje široko razgranate obaveštajne mreže tajnih palestinskih službi. Ona, međutim, ne može ništa da učini ako ne uživa podršku jedne ili više arapskih zemalja, što podrazumeva bliske kontakte i veze sa tajnim službama arapskih **bratskih** zemalja.
Ovako shvatanje, koje želi da pomiri autonomnost u radu i zaštitničku ulogu neke strane službe, uskoro je postalo jedno od glavnih karakteristika rada palestinskih tajnih službi.

(NASTAVLJA SE)