S Titom u četiri oka

Piše: Dragi Stamenković

PREDSEDNIK SIV-a, u to vreme, bio je Petar Stambolić, a potpredsednk SIV-a Miloš Minić. Od njih nisam imao nikakvu podršku, jer su se bojali da ih u Saveznoj vladi ne optuže da brane srpske interese, čak i kada su mislili da smo u pravu. Međutim, tako se nisu ponašali članovi SIV-a iz drugih republika. Oni su, manje ili više, otvoreno ili prikriveno zastupali uvek uže interese svojih republika, a da ih zbog toga niko nije pokušao da blago kritikuje, a kamoli spreči. Čemu onda hipokrizija prema Srbiji koja je želela samo ravnopravne i pravične odnose u Federaciji? Da se to postiglo, bila bi živa i danas.
Bilo je problema i kod izbora i nabavke lokomotiva za železnicu Beograd-Bar. Naši stručnjaci su se opredelili za francuske lokomotive, jer su odgovarale terenu kakav je na toj pruzi. Istovremeno, preduzeće **Rade Končar** iz Zagreba dogovorilo je kooperacije sa preduzećima iz Švedske u smislu da ona izgrade lokomotive za prugu Beograd-Bar. Pošto se saradnjom sa Šveđanima zapošljava i naša industrija, Savezna vlada je podržala takvu orijentaciju.
Mi smo zastupali stav da se SIV, izvan svoje nadležnosti, umešao u jedan spor koji je u domenu nadležnosti Srbije čija će odgovornost biti najveća da održi kvalitetnu vuču. Umešale su se Francuska i Švedska preko svojih ambasada u Beogradu. Napravljeni su i pisani elaborati. Pitanje je dospelo do partijskog vrha zemlje.

IGRE OKO LOKOMOTIVA
JEDNO veče bio sam pozvan na razgovor u **Klub poslanika**. Tamo su bili Jovan Veselinov, Veljko Vlahović i Koča Popović. Krenuo je razgovor oko lokomotiva. Kada je razgovor poodmakao, upitao sam ih: **Da li vi to mene saslušavate?** Ispalo je da su oni za švedsku varijantu. Nisam znao da je ta stvar došla do Izvršnog komiteta CK SKJ i da se u problem umešao i sam Tito. Ipak, ostali smo kod svojih stavova. Na kraju, kupljene su švedske lokomotive. Kada je pruga proradila, te lokomotive su počele da otkazuju na uzbrdicama. Došlo je do štete, a onda i do međunarodne arbitraže, jer je ugovorom bilo predviđeno da je u slučaju neodgovarajućeg kvaliteta, pored popravki, prodavac bio dužan da nadoknadi i nastalu štetu. Posle niza godina, javni pravobranilac Jugoslavije dr Mirko Besarević pohvalio mi se kako je uspeo da Arbitraža u Parizu presudi u našu korist (švedska firma morala je da plati 5 miliona dolara za štetu).
Godine 1965. pripremljena je i usvojena prva velika ekonomska reforma koja je u početku shvatana kao monetarna, a zatim kao privredna. NJeno sprovođenje je pokazivalo da ona mora da bude i društveno-ekonomska. Trebalo je izvršiti **depolitizaciju** privrede jačanjem preduzeća, kao osnovnih nosilaca proširene reprodukcije, što je zahtevalo materijalno jačanje baze privrede i samoupravljanja, razvoj bankarskog sistema i tržišne ekonomije.
Svim merama privredne reforme išlo se na promenu ekonomskog položaja poljoprivrede, sirovinskih grana privrede, saobraćaj, komunalnih delatnosti, izmene odnosa cena njihovih proizvoda, koje su bile niske, što se negativno odražavalo na njihov razvoj i čitavu privredu. Ovo iz razloga, jer su dotle cene tih proizvoda bile kontrolisane i niske, a sva prerađivačka industrija imala je slobodne cene i brzo se razvijala, postižući visoku akumulaciju i dobit. Sledstveno tome republike i određene regije, zavisno od strukture njihove privrede, bile su u boljoj ili lošijoj ekonomskoj situaciji. To se manifestovalo upravo u Srbiji. Dok su **Bor** i **Trepča** došli do prosjačkog štapa, jačali su fondovi **Sevojna** i **Kablova** koji su prerađivali jeftine sirovine **Bora** i **Trepče**.

**ZASTAVA** KAO PASTORČE
ČITAV politički aktiv Srbije i SKS, sindikati i Republička skupština bili su angažovani u borbi za reformu. Prvi smo održali Plenum CK i zasedanje Skupštine na temu reforme. Razvili smo intenzivnu aktivnost u bazi. Tako sam spreman otišao na trodnevnu sednicu SIV-a na kojoj su usvajani predlozi zakona i odluka vezanih za reformske zahvate.
Bio sam izuzetno ljut što naši principijelni i opravdani amandmani nisu usvojeni. Na primer, koliko je za Hrvatsku pitanje brodogradnje bilo značajno, toliko je za Srbiju bila auto-industrija. Ipak, brodogradnja dobija određene povlastice kod izvoza, a takav isti tretman za grupaciju **Zastava** izostaje. Objektivno, Hrvatska i Slovenija su pokušale da najveći deo reformskih rešenja odgovara njima, pa su pružale aktivan otpor svima koji nisu mogli prihvatiti njihov prilaz. Pošto je prerađivačka industrija bila razvijena u celoj zemlji i izazivala iste probleme svuda, ona je došla pod jači udar reformskih rešenja.
Hrvatska i Slovenija su najpre prihvatila rešenja, pa kada su doživele otpor u sopstvenoj sredini, tražile su korekcije sa kojima se Srbija nije htela složiti, jer bi u suprotnom prihvaćeni koncept reforme propao i sve bi se vratilo na staro. U tom kontekstu na Plenumu CK SKS 26. 2. 1966. i u Republičkoj skupštini založio sam se za nastavak zacrtane reforme, bez obzira na pritiske da se ona napusti. Moje zalaganje nije moglo da izmeni **miniranje** reforme započete u dve zapadne republike.

PODRŠKA DRUGA TITA
ISTO pitanje razmatrano je i na Plenumu CK SKJ (održan je u Saveznoj skupštini), na kome me je napao Boris Krajger. Kada sam mu oštro odgovorio, na sednici je prekinuta rasprava o reformi, a najavljena je za petnaestak dana. Nakon završene sednice, u skupštinskom holu, prišao mi je Bogdan Crnobrnja, šef Titovog kabineta i rekao mi: **Zašto ti ne bi došao na razgovor kod Tita?**.
Pozitivno sam reagovao. Crnobrnja mi je nakon desetak dana telefonski javio da teče procedura za upriličavanje mog susreta sa Titom (verovao sam da će me Crnobrnja direktno obavestiti, ali je sve išlo preko sekretara CK; verovatno je Tito hteo da se formalno obezbedi saglasnošću srpskog rukovodstva). Stoga je vest **procurela** i bila predmet interesovanja u CK SKS i Skupštini, u smislu šta ću razgovarati sa Titom. Okupio sam moj neformalni uži kabinet i upoznao ih sa stavom da ću ići kod Tita i kako je do toga
došlo. Utvrdili smo glavne teme i pismene teze za taj razgovor. Protekao je u četiri oka i trajao skoro dva sata. Vodio se oko toga koji su to glavni problemi Srbije, gde su neslaganja između Srbije i Federacije, koje su bitne razlike i kakvi su srpski stavovi.
Suština mog kazivanja bila je na liniji svega onog što sam ovde već izložio. Tito me je pažljivo slušao i rekao da će podržati naše osnovne zahteve u nastavku Plenuma CK SKJ, što je i učinio. Pozvao sam ga da učini posetu Srbiji. Prihvatio je i ona je uspešno realizovana 15. marta 1966. Inače, o mom razgovoru sa Titom upoznao sam sve nadležne u Srbiji.

(Nastavlja se)