Ranković podnosi ostavku

Piše: Dragi Stamenković

TITO je putovao plavim vozom, a pratila ga je vodeća ekipa srpskih rukovodilaca. Pozdravljen je mitinzima u Mladenovcu, Kragujevcu, Kraljevu, Kruševcu i drugim mestima.
Kasnije, kada je došlo do Četvrtog plenuma CK SKJ, na kome je Ranković uklonjen, shvatio sam da su Titova podrška srpskim stavovima u sporu sa Federacijom o nekim ekonomskim problemima na Plenumu CK i spremno prihvatanje da poseti Srbiju, bili i u funkciji ublažavanja reagovanja iz Srbije na skori obračun sa Rankovićem. Naravno, u vreme kada sam se susreo sa Titom, nisam ništa znao šta se Rankoviću sprema. Posle svih tih događaja ispalo je, bez našeg znanja, da smo za **Rankovićevu glavu** dobili podršku u dovršavanju svih započetih ulaganja u Srbiji.
Sa makedonskim premijerom Grličkovim, a posle i sa njegovim naslednikom Minčevom, imao sam česte susrete kada su dolazili na sednice SIV-a. Pritiskali su da nešto učinimo kod Germana u vezi sa priznavanjem otcepljene Makedonske pravoslavne crkve, ubeđeni da to možemo, jer su makedonske vlasti, upravo, zbog obezbeđivanja autokefalnosti svojoj crkvi ostvarili nad njom pun uticaj, pa su pogrešno verovali da i srpska vlada to može nad SPC. Prihvatio sam da dobronamerno upoznam patrijarha Germana sa molbom makedonskog kolege o navedenom pitanju. German je oštro reagovao, rekavši mu uz ljutnju:

NIJE CRKVA ZEMLJORADNIČKA ZADRUGA
**NIJE Pravoslavna crkva zemljoradnička zadruga, pa da se tek tako može da formira ili rasformira. Mi imamo naše vekovne kanone i jedan naš sveštenik ne može po nagovoru vlasti da otkaže poslušnost i proglasi autokefalnost. To mi nećemo nikada prihvatiti, jer bi to značilo da mi sami rušimo naše kanone i rasturamo našu crkvu. Zar da se na bazi republičke pripadnosti traži formiranje i republičkih crkava.**
Kada sam preneo ovo Germanovo reagoavnje, Minčev nije mogao da shvati takvo objašnjenje i držanje, pa se opet vraćao na tvrdnju da smo mi ipak u stanju da nešto učinimo. Objasnio sam Minčevu da je naša crkva jaka, samostalna, sa dugom tradicijom, da je celo sveštenstvo jedinstveno oko neprihvatanja podele crkve i da se takav stav ne može nikakvim našim uticajem izmeniti. I pored toga, Makedonci su često obnavljali ovaj svoj zahtev nama, što je nastavilo da bude kamen spoticanja u našim odnosima, svakako, ne našom krivicom.
U pogledu naših odnosa sa SPC ostali smo kod stava da se poštuje njena samostalnost, pa smo na toj osnovi izgrađivali dobru saradnju. U prilog tome govori činjenica da sam bar dva puta godišnje imao razgovor sa patrijarhom Germanom. Sećam se da me je German jednom pozvao i na ručak sa celim Svetim sinodom u manastiru Rakovica. Ti razgovori su bili vrlo korisni, jer smo doticali razna pitanja iz odnosa crkve i države, ali i neka opšta pitanja o stanju u Srbiji.
Često pitanje u mojim razgovorima sa Germanom bio je zahtev da se na temeljima Svetosavskog hrama izgradi svetosavska crkva. Tu je došlo do spora, jer mi tada nismo bili uvereni da Crkva ima materijalne mogućnosti. S druge strane, oko pitanja kako prikupiti potrebna sredstva za izgradnju, pojavio bi se problem ciljeva donatora. Nikada nismo negirali opravdanost podizanja Hrama, ali smo ukazivali da se još nisu stekli svi uslovi za aktivnost u tom smeru. Kao privremeno rešenje predložili smo da se na temeljima Svetosavskgo hrama izgradi muzej SPC u koji bi se smestile sve njene vredne zbirke.

KONTRASTI POKRAJINA
ZA sve vreme moga mandata bilo je oštrih polemika s obe pokrajine. NJihovi zahtevi bili su različiti i često suprotni, što je proizlazilo iz njihovog različitog položaja: jedna je bila nerazvijena, a druga je predstavljala najrazvijeniji deo Srbije. Bilo je potrebno pravično balansiranje u zadovoljenju potreba sva tri dela administrativno podeljene Srbije, što nije bilo nimalo lako.
Čim sam preuzeo dužnost predsednika RIV-a, posetila me je delegacija iz Vojvodine, sve sami moji dobri drugovi, da me pozdrave i da me upoznaju sa svojim problemima. Pozvali su me da posetim Vojvodinu. Govorili su mi malo u šali, malo u zbilji, da će me sada videti na delu kakav sam i koliki prijatelj Vojvodine. Posetio sam je ubrzo, i bio sam srdačno dočekan.
Kosovo sam češće posećivao i zbog realizacije dogovora sa Makedonijom oko investiranja u izgradnju jednog agregata u termoelektrani na Kosovu, a za potrebe skopske železare, što sam već objasnio. Stalno smo imali muke oko kosovskih budžetskih sredstava, jer su zahtevi Pokrajine uvek bili veliki. Trebalo je rešavati i pitanje stručnih kadrova. Već tada, predstavnici pokrajina, na sastancima vlade, otvoreno su istupali sa svojim zahtevima i predlozima o svim pitanjima, braneći interese svoje privrede. Zbog toga su pojedine sednice bile teške, oštre i mučne.


BRIONSKI PLENUM
POJAVIO se ozbiljan problem što treći administrativni deo Srbije, koji se nazivao Uža Srbija, a kasnije **deo izvan pokrajina** niko formalno nije zastupao, pa su stoga pojedini članovi RIV-a opravdano isticali da se i o tome delu mora voditi jednako računa kao i o ostala dva.
Jer, i u njemu ima nerazvijenih regija koje su na nižem nivou razvijenosti nego republike koje su ustavno proglašene kao nerazvijene i po toj osnovi solidarno finansijski pomagane. Ponekad je i u skupštinskoj debati dolazilo do kritičkog istupanja kada je trebalo braniti stav da se povede računa i o nerazvijenim srezovima i opštinama u **užem delu Srbije**.
Održava se Četvrti plenum CK SKJ na Brionima, prvog jula 1966, na kome je otvoren slučaj Aleksandra Rankovića, potpredsednika SFRJ, organizacionog sekretara CK SKJ, odgovornog u državi za unutrašnje poslove i bezbednsot i jednog od najbližih Titovih saradnika, pre, tokom i posle Drugog svetskog rata.
Optužen je za navodnu zloupotrebu Državne bezbednosti (DB), njenu deformaciju i pokušaj da se stavi iznad kontrole vlasti i Partije. Takođe, što je DB organizovala široko prisluškivanje državnih i partijskih rukovodilaca, uključujući i Tita. Sve to je odjeknulo kao prava senzacija i u zemlji i u svetu.

Rad sednice prenosili su svi mediji. Došlo je do Rankovićeve ostavke na sve funkcije koje je imao. Objavljen je tekst njegovog istupanja na sednici CK. Smenjen je tada i savezni ministar za unutrašnje poslove Svetislav Stefanović Ćeća. Izvršena je velika čistka kadrova u unutrašnjim poslovima i DB, naročito u Srbiji.

(Nastavlja se)