Tito povlači crtu

NA kraju sastanka je ukazano da treba istrajati na putu koji je u Srbiji prihvaćen i učiniti sve da se prekine kampanja intriga, da se utvrde njeni uzroci i nosioci koji doprinose nepoverenju i destruktivnosti, stvarajući paralelne političke stranke u SK. Ako se to ne uradi, onda bismo na svoj način počeli da klizimo u pravcu ka kojem je nedavno išla Hrvatska.
Nakon toga, Draža i Latinka su pledirali na potrebu prevazilaženja razlika, ali ta očekivanja su kasniji događaji demantovali, jer se rascep produbio. Međusobno nepoverenje je poraslo i proširilo na podele ko je za Titov, a ko protiv njegovog kursa.
I pored godišnjih odmora u julu i avgustu, široko je tretiran napred obrađeni sastanak od petog i šestog jula. NJegov odjek imao je razna tumačenja stanja u Srbiji i šta bi valjalo dalje činiti. Govorkalo se da je Stambolić obavestio Tita i Dolanca o tom skupu srpskih rukovodilaca, a da se nije konsultovao sa Nikezićem. Predsednik CK SKS uputio je samo stenogram sa sastanka u Izvršnom birou CK KPJ. Draža Marković i Petar Stambolić su pustili glasove po opštinama da oni vode **Titovu liniju**, a da su na drugoj strani Marko i Latinka.

TEŠKE OCENE BROZA
TO je sa njihove strane bilo podlo smišljeno. Od armije i njene kontraobaveštajne službe (KOS) širila se vest da će Nikezić biti smenjen čime se zaista stvarala atmosfera o postojanju sukoba i podela u rukovodstvu Srbije.
Draža Marković i Pera Stambolić tražili su da se organizuje širi sastanak tipa aktiva ili skupa na koji bi bio pozvan i jedan broj **starih** kadrova iz Saveta Federacije. Tako su postupili, jer su procenili da u CK ne bi dobili podršku. Marko i Latinka su pogrešili što su dopustili da Draža i Pera preuzmu inicijativu u svoje ruke i da u dosluhu sa Titom uspeju da organizuju sastanak **aktiva** i na njemu **rasprave razlike**, a u stvari pripreme dugo očekivanu smenu Nikezića i Perovićeve, što je bio Titov cilj.
Posle raznih nagađanja ko bi mogao da bude učesnik tog skupa, utanačeno je da to budu članovi sekretarijata CK SKS, članovi Sekretarijata pokrajinskih komiteta i Beograda, svi vodeći srpski funkcioneri u Federaciji, uključivši i one iz Saveta Federacije. Ja sam učestvovao kao član Predsedništva SFRJ.
Sastanak je počeo devetog oktobra i trajao dva dana, a toliko i prekid. Nastavljen je 13. oktrobra. Sve vreme bio je prisutan Tito.
Na sastanku je bilo oko 80 ljudi, a govorila je polovina. Desetak je bilo uz Dražu i Stambolića i to oni koji nisu učestvovali u tekućim političkim i drugim aktivnostima u Republici.
Sastanak je počeo Titovim istupanjem. Konstatovao je da na sastanku treba da se razmotre pitanja o kojima postoje različita gledišta. Pledirao je da se ona mirno i bez svađa izlože i utvrdi gde postoji raskorak sa linijom SKJ i gde se grešilo. Podseća da je godinama ukazivao na to da na Beogradskom univerzitetu postoje profesori koji **vaspitavaju omladinu suprotno našem socijalističkom sistemu**, da je tražio **da im se onemogući da vrše nastavu, ali da se ništa nije preduzelo**.
Takođe, da mediji treba da budu **u našim rukama, a ne u onih koji rade protiv našeg jedinstva i interesa socijalističke Jugoslavije**. Podvlači kako smo **suviše opčinjeni demokratijom, pa smo izgubili iz vida u čemu je njena suština**. Kaže da inostrana štampa piše o tome da je **Tito na jednoj strani, a na drugoj Nikezić i da je Nikezić progresivna struja, a Tito konzervativna, maltene staljinista**. Pita se otkud takve informacije i odgovara da one **sigurno potiču od naših ljudi**.

TEZA O MODERNOJ SRBIJI
NAGLAŠAVA da neće ulaziti u one pojedinosti gde je on pogođen da se to posle po kuloarima ne bi pogrešno prepričavalo i tumačilo. Završio je rečima da prema njemu treba da se ima neko poštovanje kada se zna koliko godina je proveo u naprednom pokretu.
Zatim je izlagao Draža Marković. Govorio je dugo i vidi se pripremljeno. Sada je mnogo bolje uobličio sva svoja ranije izložena gledišta predstavljena kao **principijelna neslaganja oko krupnih pitanja**. Nije pominjao imena onih sa kojima se nije slagao.
Latinka Perović je rekapitulirala pod kakvim uslovima i u kakvoj situaciji je radio CK, te kakva je bila njegova politika od Četvrtog plenuma CK SKJ i Šestog kongresa SKJ do dana održavanja ovog sastanka.
Mirko Čanadanović iznosi da je PK SKV, zajedno sa CK, učestvovao u izgradnji politike i linije SKS i da tu politiku u Vojvodini smatraju i svojom. Najteže mu je što čuje Dražinu ocenu da postoje **različiti pogledi i koncepcije oko osnovne linije, a ne samo u njenom sprovođenju**. Mirko nastavlja konstatacijom i pitanjem da, ako postoje dve koncepcije, dve linije, onda **Draža treba da kaže koja je to druga koncepcija**. Kritički pita zašto Draža to nije izneo na sastanku CK, ako je u to bio uveren i da se tamo stvari razjasne.
Stevan Doronjski tvrdi da je u razradi jedne politike moguće kroz praksu izgraditi paralelnu i da u tome vidi spor i razlike. Na ovo sam mu, u diskusiji, odgovorio u smislu da ako ne zna mnogo o onome šta se dešavalo u praksi, kako je i sam konstatovao, kako onda razvija tezu da je moguće stvaranje neke druge politike kroz praksu.
Petar Stambolić ocenjuje da pokrenuta pitanja imaju principijelan značaj i da se rasprava nije mogla izbeći. Govori o lažnom liberalizmu **koji je uvek reakcionaran, jer otvara kapije staljinizmu i sitnoburžoaskoj svesti**. Navodi primere Dupčeka i Đilasa, koji su **završili u antikomunizam**. Iznosi kako se poslednjih godina **stvarao jedan mit o progresivnosti srpskog rukovodstva**. Takođe, da **teza o modernoj Srbiji ima tehnokratsku sadržinu**. Zaključuje da **nema stabilizacije u političkom životu Srbije, ako se ostane na politici koju je ovde Tito kritikovao**.

SRBIJA I - JUGOSLAVIJA
DELEGACIJA Srbije imala je novi razgovor sa Titom 11. aprila 1972. Upoznala ga je šta se u Srbiji radi, koji su njeni aktuelni problemi i kako se deluje posle 21. sednice CK SKJ, nastojeći da se ovim potonjim ne stvori nikakav utisak kao da je to neka pobeda Srbije nad Hrvatskom. Tito je konstatovao da su u izveštaju rečene mnoge stvari koje je i sam hteo da pokrene, ocenivši da nema primedbi na rad i politiku koju vodi Srbija. Dodao je kako je u prošlosti imao utisak da se Srbija konfrontira sa njim, a naročito u vreme rada na izmeni Saveznog ustava amandmanima.
Nikezić je primetio da se Srbija toliko identifikovala sa Jugoslavijom da je skoro nemoguće da bi mogla voditi neku drugu politiku, te da je za Srbiju, zato mnogo teže da savlada unitarizam i centralizam, nego drugima. Na ovo je Tito primetio da je to za Srbiju najveći problem, kao što je za Hrvatsku bio problem nacionalizma i separatizma. Tito je ukazao i na aktivnost Dobrice Ćosića i rankovićevaca.

NASTAVLJA SE