Doček zbunjenog Joneska

Milovan Vitezović
NASMEJANOG očajnika, koji je na pozornicama sveta proslavio apsurd i na njima se narugao apsurdu, već klasika dramske avangarde, Ežena Joneska pronašao je nenajavljeni Miodrag Bulatović u pozorištu Išet u Bulevaru Monparnas 1996.
Joneska je zatekao iza pozornice, kako se pred probu **Nosoroga** objašnjava sa scenskim radnicima. Ugledavši Miodraga Bulatovića, Jonesko se ustremio na njega, u žestokom mizanscenu.
**Jeste li Vi majstor svetla?**
**Ne, ja sam mračnjak.**
**Zašto ste zakasnili?**
**Ja nikada ne mogu zakasniti, ja sam avangarda.**
**Čoveče, kako mi to odgovarate?... Ja Vas nisam napisao!... Ovo jeste pozorište apsurda, ali se mora svoj posao realno raditi.**, Ežen Jonesko je stao pred Miodraga Bulatovića i u tome času shvatio da pred sobom nema majstora svetla: **Vi niste Vi...**
**Ja jesam ja.**
**Vi niste majstor svetla?**, širio je ruke Jonesko.
**Nisam.**

PROTOTIP U POZORIŠTU
**KO ste Vi, uopšte?**, Ežen Jonesko je zavapio: **Šta mi to radite, opet ste mi nekog prototipa pustili u Pozorište...**
**Ja nisam prototip... Ja sam Miodrag Bulatović...**
**Ne zanima me!... Ko?... Bulatović! Pisac Bulatović?**
**Ja sam. Bulatović.**
**Izvinite, kolega**, Ežen Jonesko je pružio obe ruke skupivši ih oko Bulatovićeve šake, a potom ih raširio i prigrlio ga: **Vi ste Srbin, a ja Rumun, u Parizu smo kao braća.**
Ežen Jonesko je poveo Miodraga Bulatovića u svoju kancelariju upravnika pozorišta.
**Pogrešno su Vas uputili...**
**Nisu me uputili, uputio sam se sam... hteo sam da zavirim...**
**Ušli ste kao da sam Vas ja napisao... Zabuna...**
**Neka Vas ne zbunjuje...**
**Mora**, Ežen Jonesko je posadio Bulatovića, skoro ga nateravši da sedne: **Mene sve zbunjuje. Zbunjen sam što pišem, zbunjen sam što sam ovde, što ste Vi ovde... Zbunjen sam što govorim. Zbunjen sam što vidim da ima ljudi koji me i slušaju. Zbunjen sam, takođe, što su moji pozorišni junaci, za koje sam mislio da su samo moja lična fantazija, postali skoro stvarna lica o kojima se govori...**
**To je dokaz da ste genije. Kada sam video naslov Vašeg komada u našim novinama: **Ćelava pevačica**, znao sam da ste genije**.
**Koji ste Vi veseljak?**, Ežen Jonesko se zacenio od smeha: **Ja sam taj naslov komadu, koji se do tada zvao **Engleski bez muke** dao na generalnoj probi po lapsusu jednog glumca epizodiste, koji je igrao vatrogasca. Trebalo je da kaže: Stigla je plava pevačica. Rekao je: Stigla je ćelava pevačica. I, eto!**

ZAR SARTR MISLI?
**TO je još veći dokaz da ste genije, kad ste u tom času čuli budalasti lapsus i bili svesni šta ste čuli!**, Miodrag Bulatović je istrajavao u hvali: **Vi ste do sada bili prorok našeg vremena!**
**Sad nisam više?**, veselio se Ežen Jonesko, da je to Bulatovića zabrinjavalo, jer je slutio da obrt mora uslediti.
**Sad sam se ja pojavio.**
**Vidim, gospodine Bulatoviću. I doneli ste svoj komad?**
**Doneo sam**.
**Godo je došao.**
**Taj komad.**
**Onda i znate da se ne može igrati.**
**Ne znam.**
**Doveli ste me u apsurd**. Ežen Jonesko je lomio prste: **Ja, koji sam rušio sve konvencije, moram da ih zagovaram pred Vama. I da Vam, teška srca i sa jadom u duši, kažem da naše pozorište ne može igrati Vaš komad. Ne samo Išet, nego nijedno pozorište u Francuskoj...**
**Zbog autorske agencije?**, upitao je Miodrag Bulatović, čuvši ono što je slutio.
**I zbog agencije, ali više zbog Beketa... Sa agencijom se možete i tužiti i neku svoju pravdu isterati. Sa Beketom ne možete, jer će Vas svi osuditi**, kako je Miodraga Bulatovića posadio u fotelju, Jonesko ga je tako i dizao: **Napišite novi komad, igraćemo ga na reč.**
**Šta možemo? Ipak, hvala Vam... Ja ne mislim da se Vi rugate apsurdu**, rekao je uz pozdrav: **Veličanstveno se uzdiže ruganjem. A apsurd je već veličanstven...**
**A ko misli?**
**Žan-Pol Sartr misli**, procedio je Miodrag Bulatović: što ga isleđuje? Sad je ispred gvozdene zavese.
**Zar on zna da misli? Zar mu nije dosta to što je filozof?!**
Miodrag Bulatović se trgao, trgavši i svoju ruku sa obe ruke Joneskove. Pisci su svuda isti. U vlasti iste sujete.

ČISTAČ CIPELA
DAVŠI ekskluzivnu vest Frans-presu, koju su odmah preuzeli Rojters i Asošijeted pres, a potom i ostale agencije, sem Tanjuga i Tasa, Miodrag Bulatović je obavestio svetsku javnost da je napisao dramu **Godo je došao**, koja se već prevodi na svetske jezike, i time razrešio zagonetku Samjuela Beketa i njegove drame **Čekajući Godoa**. Stavljena je tačka na sva nagađanja ko je Godo: da li je poslednji biciklista trke Tur de Frans, koji možda i neće doći na cilj, ili je Bogić, ime nastalo od engleske reči Bog sa francuskim nastavkom za deminutive (God-ot). Miodrag Bulatović je u svojoj drami učinio da Godo od sada bude pekar, usrećitelj gladnog čovečanstva.
Pošto je obavestio svetsku javnost, gladnu ovakvih vesti iz kulture i umetnosti, Miodrag Bulatović je sa primerkom drame Godo je došao, prevedene već na engleski jezik, pošao u ulicu Sen-Žak, da i Samjuela Beketa obavesti o onom što je uradio za njih dvojicu i njihovog junaka Godoa.
Uveren da je Samjuel Beket logičar apsurda, Bulatović je bio spreman da mu prepriča iz prve ruke, u pravoj istini i mističnu i čuvenu beogradsku premijeru drame **Čekajući Godoa**, nakon zabrane u pozorištu, u ateljeu slikara Miće Popovića, u kuli negdašnjeg nacističkog logora **Sajmište**, koja je prošla uz gromove i munje, a pošto je nestalo struje, i uz sveće. Miodrag Bulatović je, samo Beketu, bio spreman da prizna kako je i on značajno doprineo mističnoj atmosferi ove premijere, odvrnuvši na svoju ruku i bez ičijeg znanja, sasvim neprimetno, glavni osigurač struje u kuli, u kojoj je Popovićev atelje.
U ulici Sen-Žak, ušavši u kuću, u kojoj je na sedmom spratu stanovao Samjuel Beket, zaključan u stanu, blindiran u duši, Miodrag Bulatović se popeo na osmi sprat. Namerno je Beketu dolazio odozgo, jer on, možda, čudak kakav je, čim čuje lift, viri kroz špijunku, da vidi da mu neko ne dolazi i da ne bude zatečen.
Pošto je neko vreme postajao na osmom spratu, Miodrag Bulatović se tiho, mačjim hodom, spustio na sedmi sprat, pred Beketova vrata, pozvonivši iznenada, da se i sam trgao od neobičnog zvuka zvona.
**Ja sam odozgo, mogu li da očistim cipele?**, pitao je tihe korake kroz stan.
**Čije cipele?**, pitao je glas koji se skoro nije oglašavao.
**Vaše cipele.**
**Nismo zvali čistača cipela...**
**Vaše cipele sa DŽojsovim brojem, u koje gurate svoja krupnija stopala.**
**Nisam zvao čistača cipela. Moje cipele su čiste.**
**Nisu, dok se u to ne uverim. Možda je DŽojs zvao.**
**Ko ste Vi?**, zadrhtao je glas iz stana.
**Ko sam ja? Ako pogodite lišiću Vas straha od samoće. Ja sam sve preduzeo da Vaša reč ne bude poslednja reč apsurda.**


Nastavlja se