Vojska samo - srpska

Pripremio: Miloš Miljković
NIJE toliko bitno o čemu sam razgovarao sa Miloševićem. Rekao sam mu da sam profesionalni policajac, koji obično postavlja pitanja, pa ću teško moći da se priviknem da se meni postavljaju pitanja.
Ali, nastavlja general Aleksandar Vasiljević, mogu da nađem neku srednju poziciju, pa ću ja prvo ispričati ono što smatram da treba i što bi bilo interesantno da kažem. Posle toga možemo o svemu razgovarati, pa eventualno i odgovoriti na neka pitanja. On je bio vrlo pažljiv slušalac, a ja sam mu izneo dosta od onoga što je mene mučilo i tištilo. Znači, od jednog prigodnog zastranjivanja u ekstremni nacionalizam, otvorene prevare ljudi od Slovenije, do intencije etničkog
čišćenja vojske - stvaranjem jednonacionalne vojske, uslovno sastavljane od Srba i Crnogoraca.
Tako je govorio i bivši šef KOS-a, Srbin po nacionalnosti, ali **ne nacionalno zagađen niti kontaminiran**, kako će sam precizirati, jasne jugoslovenske orijentacije u razgovoru sa Milomirom Marićem, novinarom **Duge** februara 1993. godine.

ZAŠTO JE SKLONJEN TUMANOV
- ON me je ubeđivao da se to ne radi i da to nije državna politika, na šta sam ja naveo svog zamenika generala Tumanova kao očigledan primer, jer je kao Makedonac pomeren sa funkcije, čak je trebalo da u prvoj turi ide u penziju. **Evo ostavili smo ga!** - uzvratio je. Jeste, ali je pomeren sa dužnosti zamenika načelnika. **Jeste**, dodao je Milošević, **ali kad u Makedoniji Srbin bude bio zamenik načelnika, onda ćemo i mi njega da postavimo za šefa Obaveštajne službe Jugoslovenske vojske**.
Drugi okvir u našim razgovorima kretao se oko toga što je on čuo da ja, kao, imam sukobe sa srpskom Službom državne bezbednosti. Kategorički sam rekao da takav sukob ne postoji i stvarno nije postojao. Informacije koje sam davao, išle su u Crnu Goru, Saveznom SUP-u, možda čak produbljenije i preciznije u Srbiju.
General koji je danas, po nekim procenama, ključni svedok haške optužnice protiv Slobodana Miloševića, govoreći o susretima sa neprikosnovenim **voždom**, podseća na razgovor vođen 5. marta 1992. godine u zgradi na Andrićevom vencu.
**To je bio jedan čudan razgovor. Rekao je da je o meni čuo dosta kontradiktorne ocene, od superlativa do ocena koje su apsolutno negativne. Onda sam ja dodao da verovatno nijedna od njih nije tačna, nego pre - sve one zajedno. Bio sam opušten i slobodan u tim razgovorima, pošto je i on jako prijatan kao sagovornik, a vrlo
upućen i verziran kao političar**.

VAGANJE PODOBNOSTI GENERALA
PRETHODNI šef KOS-a Marko Negovanović, koji će postati ministar odbrane u vladi Srbije, po pričama lansiranim u relevantnim krugovima, sklonio je, navodno, dosijea na osnovu kojih je načinjena klasifikacija podobnih i nepodobnih generala.
- Te su kvalifikacije tražene na drugi način i nema Negovanović ništa sa tim. Ja otvaram mnogo, masu stvari, koje mogu da ostanu ili izađu tek kad me budu poslali u zatvor, u Požarevac ili Mitrovicu. Bilo je, dakle, testiranja mene kao šefa Službe, kad se nastojalo da dam poverljive podatke o generalitetu.
Ja sam to odbio, kategoričan je Vasiljević, i to mi je, izgleda, bila zadnja crta na **domaćem zadatku**. Traženo je to, naravno, na jedan delikatan način, ovako, da izađemo na ručak, ali sami, od strane čelnog čoveka iz Ministarstva unutrašnjih poslova. A ja stvarno nisam objektivno znao taj generalski kadar, pošto sam od dve zadnje godine u Upravi bezbednosti, skoro godinu dana bio u Zagrebu i Hrvatskoj, a potom radio na **zelenim beretkama**, neposredno tri meseca, uglavnom se vrteći po Bosni. Rešavao sam i onaj slučaj u Splitu i pronalazio davitelja i ubicu vojnika Saše
Gešovskog. U duši sam nekako više bio operativac i nisam sedeo u Generalštabu. Nisam bio starosedelac pa da znam ni intrige iz generaliteta.

SLUŠATE LI VI MENE?
A NIKAKVIH dosijea i nema, ona jednostavno ne postoje, navodi general koji nije pristajao na ćutanje za reviju **Duga**. Taj period kad je svako imao svoj dosije daleko je za nama. Neđo Borković (novi šef Službe bezbednosti VJ) sad bezrazložno tim plaši ljude: **Imam ovoliki dosije o tebi!** Verujem da je i Životu Panića ubijao u glavu tim famoznim dosijeima. Dok je bio komandant Prve armijske oblasti, a ja načelnik Uprave bezbednosti, mene je general Panić pitao:
- Slušate li vi mene, mladiću?
- Slušam - odgovorih.
- Ja vas ozbiljno pitam?
- I ja vam ozbiljno kažem: slušam i pozdravljam, vi ste stariji od mene po činu! Kakvo vam je to pitanje, kao da ja pitam svoju ženu je l* se kurva. Ali, pošto ste mi to pitanje postavili, kategorički vam kažem: Ne slušate se i niste ni pod kakvim merama, ako ste tim opterećeni, sad imate šansu da sa mnom pođete, evo, ovde je ključ od moje kase, da je otvorimo i da siđemo dole na kompjuter Uprave bezbednosti, da odmah otkucamo vaše ime. Ako ga kompjuter izbaci, a u mojoj kasi ima nešto o vama, ja odmah podnosim ostavku.
Onda se on malo trgao: **Ja sam čuo, meni su pričali.** E, to su baš te podmetnute priče usmerene isključivo radi sejanja nepoverenja među ljudima.
Mnogi autori memoarske građe, po rečima generala Vasiljevića, manipulišu neosnovanim tvrdnjama da je JNA kao višenacionalna vojska pukla po nacionalnim šavoma i raspala se sama od sebe. Opštejugoslovensko opredeljenje je, po njegovoj tvrdnji, u JNA bilo na daleko višem nivou od očekivanog i ocenjivanog.
Vasiljević je, docnije, znatno docnije, nudio konkretne dokaze kao potporu svoje teze. Skoro 50 odsto starešina slovenačke nacionalnosti u JNA, na primer, nije postupilo po opštem pozivu rukovodstva Slovenije od 18. jula 1991. da napuste JNA. Ili, 1. marta 1992, 52 odsto letačkog sastava nisu bili Srbi i Crnogorci, a mesec dana docnije 602 vojnika hrvatske nacionalnosti odbija da napusti JNA, iako im je to omogućeno.

PUŠKE I - BARIKADE
DA JE armija postala prosrpska moglo bi se govoriti tek početkom 1992. godine, jer se tada vojnim pozivima odazivalo samo u Srbiji i Crnoj Gori, navodi general Aleksandar Vasiljević.
Mi smo, na primer, u praćenju ilegalnog naoružavanja prema svima imali isti pristup, pa i prema naoružavanju krajiških Srba, ali stoji činjenica da kada je linijom HDZ podeljeno 18.000 kalašnjikova, Srbi u Krajini imali su samo 102 automatske puške i 600 karabina. Uzgred, oni su jedini izvršili naređenje Predsedništva SFRJ i to oružje vratili. I podigli su barikade.

NASTAVLJA SE