Tenkovi štite vođu

Piše: Miloš Miljković

ZATO smo, da tako kažem, varali veliki broj starešina, od Slovenije, preko Zagreba, Sarajeva i Skoplja, bez obzira ko je šta bio po nacionalnosti. Obećavali smo da ako podrže opciju Jugoslavije i njene armije, neće sutra biti stranci u ovoj zemlji, nego će biti punopravni državljani koje niko neće nacionalno sumnjičiti i diferencirati. Međutim, kasnije se ispostavilo da je to bila obična prevara.
Govoreći o tome, najpre u NIN-u, potom u **Dugi** i nedeljniku **Vreme**, general Aleksandar Vasiljević, u odgovoru na pitanje dokle se bilo odmaklo sa formiranjem srpske vojske je rekao:
**Mislim da je general Tomislav Simović bio time dosta opsednut, iako oko toga u Armiji nije puno raspravljano. Svakako, bilo je krugova koji su polagali velike nade u tu srpsku vojsku, da spomenem samo Vuka Obradovića koji je u svom intervjuu za **Politiku** dosta neoprezno progovorio - možda i o onome što nije baš mislio da kaže, kako se protumačilo**

PROCENE CIA-e
- A DA li je postojalo neko zdravo jezgro u Armiji, na čijem čelu je bio general Vuk Obradović, koje je htelo da izvede srpski puč?
- Bilo je pre ljudi koji su bili nezadovoljni sa stalnim oklevanjem u vojnom vrhu i kontradiktornim komandama **kreni-stani**.
Šta general kaže na informacije koje su kolale o pripremi za uklanjanje Slobodana Miloševića i uspostavljanje vojne diktature? Čak je i CIA bila obelodanila informaciju po kojoj se jugoslovenska drama završava stvaranjem nezavisne Slovenije, Hrvatske, Bosne i vojnom diktaturom u Srbiji (?).
Za tu intrigu, rekao je Vasiljević, čuo je 1992. godine, kada je stigla pravo kod Miloševića, pa je nekim ljudima sugerisano da se klone njega - Vasiljevića.
- Služba državne bezbednosti Srbije poslala ju je
Miloševiću kao strogo poverljivu, iako nikakve osnove za to nije bilo - reći će general u razgovoru sa urednikom **Duge** Milomirom Marićem. - Nisam samo ja bio prozvan kao pučistički general, nego svi u paketu: Kadijević, Brovet, Axić i ja. Prošlog januara je tamo gde treba stigla informacija po kojoj smo nas četvorica radili o glavi Slobodana Miloševića.
Neosnovanost ove informacije vidi se iz toga što su 9. marta 1991. godine na beogradske ulice izašli tenkovi da brane režim Miloševića na osnovu naredbe istih ovih ljudi (jedino što ja tada nisam bio tu, već u Zagrebu). Šta se to desilo od marta *91. do januara *92. da su oni poželeli da izvedu neki puč? Uostalom, zar bi za to trebale neke velike pripreme? Nikakve! Znači, to je bila potpuno iskonstruisana stvar, iako je možda bilo nekih elemenata za tu konstrukciju, ali su i oni zloupotrebljeni.

BARIKADE OD - PESKA
NA to me je prvi upozorio Mile Martić, kome je poverljiva informacija davana da je pročita. Dobronamerno mi je sugerisao da se malo sklonim...
- Sa Martićem sam bio dosta blizak, iako smo se videli možda svega dva-tri puta u životu, ali to su obavezno bili izuzetno značajni susreti u vreme sudbonosnih događaja. Naime, ministar odbrane, general Veljko Kadijević je 4. decembra 1990. godine u intervjuu listu **Danas** prvi put upotrebio izraz **paravojni sastavi** i obećao da će oni svuda biti svi razbijeni i rastureni na teritoriji Jugoslavije. Ja sam već u Zagrebu, u skladu sa tim, imao razrađeni plan hapšenja. Međutim, umesto da uveče pođem iz Virovitice u tu akciju, radio-vezom su me obavestili da odmah idem na Kosovo... - govori bivši šef Uprave bezbednosti JNA i nastavlja:
- Avionom sam stigao u 19 časova na sastanak u Beograd, na kome je trebalo da se još malo pogledaju neki detalji. A, u stvari, otišao sam u Knin, jer su Srbi tamo imali paravojne sastave (po nečijoj logici) sa tačno 102 puške pri stanici milicije, i 620 karabina iz **Crvene zastave** koje su dobili po liniji MUP-a Srbije i Sime Dubajića. Martiću sam odmah rekao da ga ne štite četiri gomile peska na prilazima Kninu, što su oni zvali barikade, nego Kninski korpus JNA. On je odmah shvatio da će veće političke poene dobiti vraćanjem oružja, dok, na drugoj strani, zli Hrvati to neće pristati da rade, nego će vojska morati da ih nasilno razoruža.

MARTIĆ OPKOLJEN
- DRUGI put sreli smo se u selu Otok, kad je on sa potpukovnikom Smiljanićem bio blokiran od tri hiljade Muslimana koji su ga opkolili na nekih dvadesetak kilometara od hrvatske granice. Dignut sam u toku noći da probamo da ga iščupamo. To je bilo u jesen 1991. godine. Otišao sam sa vodom specijalaca i bio sam spreman makar i silom da ga oslobodim, jer je za njim bila velika potraga u Hrvatskoj i ucena od pet miliona maraka. A predat mi je u stanici milicije u Bosanskoj Krupi, po izričitom naređenju ministra unutrašnjih poslova BiH Alije Delimustafića.
Zato je posle meni Martić rekao šta se sprema u Armiji. Ne volim što se s tim operiše i to bi zanavek ostalo među nama da nije iskorišćeno u feljtonu-optužnici u **Ekspres Politici**. Po povratku iz Beograda, prema navodima iz feljtona, potpredsednik Krajinske vlade Božanić skreće pažnju ljudima na terenu da je **Opera-orijentis** antidržavna organizacija i da se od nje treba kloniti, bez obzira na to što je on bio jedan od njenih akcionara.

U to vreme pukovnik u penziji Nedeljko Bošković razvija agenturni rad nama iza leđa, u organima bezbednosti Ratnog vazduhoplovstva. Moja je greška što to nisam otkrio, a još veća je greška načelnika RV i PVO pukovnika Rakočevića, kome je on praktično preoteo neke ljude preko kojih je neovlašćeno skupljao informacije, tračeve i poluistine o tome šta se dešava u organima bezbednosti u zemlji.
Na osnovu toga rukovodstvo Srbije je obavešeno da Armija
nešto ima protiv njega, kao i da je famozna **Opera** zapravo antidržavno, ustaško leglo usred Beograda. Iz te kuhinje lansirana je, potom, bomba o pučističkim namerama vojnog vrha, konkretno Kadijevića, Axića i mene.

FILM I - HAPŠENJA
UMESTO široke akcije prikupljanja tajno uvezenih pušaka, čiji je nosilac MUP Hrvatske, vraćeno je ukupno stotinak cevi i to pretežno neispravnog trofejnog oružja, od čega samo desetak neispravnih **kalašnjikova**. Ukazivali smo da će ovako da se završi cela akcija, pa je u štabu već bila doneta odluka da za kratko vreme pripremimo iz obimnog materijala film o **slučaju Špegelj**.
Film je prikazan 25. januara a dva dana ranije tajno smo počeli da hapsimo, pre svih, vojna lica. Kovač i Sabarić uhapšeni su istovremeno. Učinili smo to tiho tako da u prvi mah njihovo odsustvo nisu primetili ni u jedinicama a ni kod kuće. Zatim smo uhapsili Dečaka i Habijaneca, pod dramatičnim okolnostima.
Te večeri je film mogao da se prikaže javnosti.

(Nastavlja se)