Protivnik crn kao đavo

KAD su u leto 1939. sa različitih strana sveta krenuli u Moskvu da ukrste koplja i jednom zauvek reše ko će od njih dvojice postati novi komunistički vođa Jugoslavije ni Tito ni Petko Miletić ni sanjali nisu šta ih tamo sve čeka.
Tito se za ovaj put spremao znatno duže od svog velikog suparnika, ali činilo se da time nikakvu prednost nije stekao. On je još u leto 1938, da bi pojačao svoju kandidaturu, u Staljinovu prestonicu iz Pariza poslao jednog svog specijalnog izaslanika. Bio je to njegov prijatelj i zemljak, sovjetski obaveštajac Josip Kopinič, koji je Titu otuda slao vrlo nepovoljne vesti. Javljao mu je da je upravo Petko Miletić, koga je Tito već odavno smenio s vrha najveće komunističke organizacije u celoj Jugoslaviji, u zatvoru u Sremskoj Mitrovici, a potom **za sva vremena** i izbacio iz KPJ, jedan od glavnih favorita Kominterne za šefa KPJ.

DEBATA PESNICAMA
ZA razliku od Tita, Miletić se za odlazak na ovaj daleki put nije pripremao ni mesec dana. Po izlasku s robije u Sremskoj Mitrovici policija ga je proterala u Vučitrn, gde mu je živela majka. Odatle se u Moskvu zaputio 25. jula 1939. Išao je preko Istanbula, a njegov put finansirali su rudari **Trepče** (2.000 dinara), advokat Dušan Kusovac (3.000), Đorđe Jovanović iz Beograda (2.000) i brat Božo (1.000 dinara). Kusovac i rudari **Trepče** su verovali da tako pomažu njegovom lečenju, a jedino su Đorđe Jovanović i brat Božo znali da novac daju za Miletićev odlazak na odsudni dvoboj sa Titom.
Prikupljen novac Petko Miletić nije nosio sa sobom, već mu ih je, kad je stigao do Istanbula, brat Božo slao na ime nekog Akibega, a kod izvesnog Mamutbega, tamošnjeg trgovca kože, menjao ih je u turske lire.
Žureći da što pre stigne do **prve zemlje socijalizma** Miletić je kipteo od besa. Nepravde i poniženja koja mu je Tito preko svojih pulena priredio u Sremskoj Mitrovici u srce su ga pogodile. U desetodnevnoj raspravi komunistički zatočenici su listom stali na njegovu stranu, a u pauzama ove iscrpljujuće debate pored reči radile su i pesnice i noževi. Malobrojne Titove pristalice, predvođene hrvatskim nacional-komunistom Andrijom Hebrangom, pokušale su u jednom trenutku da izvedu čak i oružani napad na Miletića, a Tito će lično zapretiti da će jednom njegovom pristalici **malo nategnuti rebra**.
Za najpoznatijeg jugoslovenskog komunistu na kraju se ipak izjasnilo 85, a Tito i njegov izabranik Moša Pijade jedva su skupili desetak glasova. Tito se, međutim, nije povukao, već je veštim manipulacijama izrazito manjinske glasove preko noći pretvorio u većinske, a Pijade mu se oduživao time što je o Miletiću na sva usta počeo govoriti i pisati sve najcrnje.

BROZ NE PRAŠTA
TE teške diskvalifikacije stigle su do Moskve pre Titovog ljutog konkurenta, koji se sovjetske metropole dokopao 25. septembra 1939, tri nedelje posle Tita.
Tako se o doskora najslavnijem jugoslovenskom komunisti u moskovskim obaveštajnim kanalima, preko kojih su ovi glasovi najviše šireni, počelo govoriti kao o **frazeru i neznalici**, **veštom intrigantu i frakcijskom maheru**, o **licemeru i lažovu od glave do pete**.
A jedini Miletićev greh, zbog koga ga je Tito i uzeo na zub, bio je taj što je najpoznatiji jugoslovenski komunista **podigao glavu** baš onda kada je to i on učinio. Kada je komunistički presto Jugoslavije, posle streljanja dotadašnjeg lidera KPJ Milana Gorkića, ostao stvarno upražnjen.
Tito svom konkurentu nije praštao ni to što je govorio ono što je i on dobro znao, da je Kominterna čim je likvidiran Gorkić raspustila i Centralni komitet KPJ i obustavila finansijsku pomoć ovoj partiji. Miletić je o tome govorio da bi sprečio Titovo mešetarenje, a Tito je to krio i od svojih najbližih saradnika baš zato da bi svojim manipulacijama dao bilo kakvu uverljivost.
Zbog toga je Miletić sve dok nije **digao glavu** bio **jedan naš dobar drug**, a čim je progovorio postao je **štetočina naročitog tipa i kalibra**. Pa **hohštapler i provokator visokog ranga**, **krajnje opasan i neizlečiv tip, spreman na svaki zločin**. NJegovo odvažno držanje pred jugoslovenskom policijom, godinama slavljeno kao herojsko ne samo u Jugoslaviji već i širom Evrope i sveta, za tili čas je proglašeno kukavičkim i izdajničkim.
- Nisam odao nijednu partijsku tajnu, niti sam potpisao ma kakvu izjavu i ma kakav dokument u policiji - branio se Miletić. - Policija je, precizirao je on, falsifikovala moje izjave i unosila u zapisnik ono što ja nisam govorio da bi iznudila priznanja drugih.
Ovu Miletićevu tvrdnju verifikovala su i dvojica veštaka grafologa, ali na to niko nije obraćao pažnju.

MOSKOVSKI DVOBOJ
- UOSTALOM posle mog hapšenja policija nije uhapsila nikoga od onih s kojima sam radio - bila je ključna rečenica njegove odbrane, koja se, takođe, mogla lako proveriti, ali u atmosferi koju su Tito i Kopinič stvorili u Moskvi za to kao da niko više nije mario.
Umesto provere onoga što je Miletić govorio u Kominterni su se ubrzo kao najvažniji argumenti protiv njega obreli i krivotvoreni zapisnici jugoslovenske policije. Neki od tih dokumenata, koje su iz Beograda liferovali Moša Pijade, Ivo Lola Ribar, Milovan Đilas i Miletićev advokat Bora Prodanović, doterivani su izgleda i u samoj Moskvi. Tako se ispostavilo da se Miletić jednom svom drugu 23. novembra 1937. pismeno žalio što mu se ne javlja već streljani generalni sekretar KPJ Milan Gorkić, što je u atmosferi koja je tada u SSSR-u vladala prema onima koji su likvidirani kao **neprijatelji naroda** i **izdajnici partije** predstavljalo smrtni greh.
U tom pismu, pisanom latinicom, na srpskohrvatskom jeziku, Miletić se, u stvari, raspitivao za nekog Milana, a u Moskvi je neko dve godine kasnije iza ovog imena na ruskom jeziku ćirilicom, dopisao prezime Gorkić.
Braneći se od Titovih sve težih opužbi, Miletić se jednog dana setio da je novinar **Politike** Vuk Dragović vodio stenografske beleške na njegovom procesu, pa je predložio da se izvrši ekspertiza tog dokumenta i otklone svi nesporazumi oko njegovog držanja u istrazi i na samom suđenju. Ni to nije pomoglo, pa se obruč oko nekad **najvećeg kapitala naše partije** počeo sve više stezati. Intrige o čoveku, o kome se koliko do juče govorilo sve najbolje, bivale su iz dana u dan sve prizemnije.
Tako je onaj koji nije bio ni bolji ni gori nego što je dotad bio najednom postao čudovište.
- Sve njegove sposobnosti negativne su i sve su u službi samo negativnih ciljeva - ustanovljeno je u finišu ovog moskovskog dvoboja.


ZAPISNIK
PREDOČAVAJUĆI moskovskim sekundantima prepis policijskog zapisnika sa Miletićevog saslušanja u Upravi grada Beograda, Tito i njegovi beogradski pajtaši nisu ni na koji način objasnili kako su došli do ovog poverljivog dokumenta. U žaru borbe preko toga se prešlo kao da je to potpuno nevažan detalj, a u jednom času, ne znajući za šta ga sve optužuju, Titovi glasnogovornici će Miletiću zameriti i to što je na glavnoj sudskoj raspravi **istupao naročito smelo**.
- To je činio da bi što duže bio osuđen - glasila je ova neobična optužba koju je na račun Titovog sve usamljenijeg rivala izrekao Moša Pijade.
Na kraju te tirade, Pijade je našao za potrebno da primeti kako njegovo iskustvo u borbi sa Petkom Miletićem **po svom značaju prelazi nacionalne okvire**.

(NASTAVLJA SE)