Odlučno protiv aneksije

PIŠE: Dobrica ĆOSIĆ

...Srbija još uvek insistira na kontinuitetu jugoslavije. A to je uzaludan napor. Slovenci, Hrvati, Makedonci a sada i muslimani potvrdili su političku volju da ne žive u Jugoslaviji. Evropa poštuje tu volju zasnovanu na nacionalnom pravu.
- Poštujem je i ja. I ne zalažem se za spasavanje države koju njeni narodi ne smatraju svojom. Verovatno sam jedan od prvih Srba koji su se izjasnili za pravo Slovenije i Hrvatske na otcepljenje od Jugoslavije. Odavno sam se izjasnio za skandinavizaciju Jugoslavije. Srbija a i celokupan srpski narod poštuje pravo slovenačkog, hrvatskog, makedonskog i muslimanskog naroda da stvore svoje države. Ali, pri tome, to isto pravo samoopredeljenja Srbi zahtevaju i za sebe. Srbi u Hrvatskoj ne pristaju na aneksiju svoje etnike teritorije na kojoj su pretrpeli genocid od ustaške Hrvatske, bojeći se da ga ne ponovi današnja šovinistička i nedemokratska Hrvatska.
U ime **novog poretka** i **nove Evrope**, Evropska zajednica se služi arbitražom, ultimatumima, sankcijama, dakle, metodama i sredstvima starog poretka i stare Evrope, stvarajući od jugoslovenskog i balkanskog prostora poprište stalnih međunacionlanih i verskih sukoba, koji lako prelaze u rat. Umesto da pomognu i omoguće mirnu, razumnu i pravednu skandinavizaciju jugoslovenskog prostora, kada je to postala politička volja većine njenih naroda, EZ i Amerika su podstakle **afrikanizaciju** i **libanizaciju** Balkana. Odgonetanje ciljeva i posledica takve politike ne zahteva veći umni napor... ističe Dobrica Ćosić u intervju italijanskom listu **Avanti**, 3.februara 1992.godine.

LAKOVERAN, PLAHOVIT NAROD
Vi Srbi neprestano ističete da vam Evropska zajednica i Amerika čine nepravde, da ste neshvaćen narod, da je u evropskoj javnosti zavladala neistina o srpskom narodu, da je srpko pitanje danas, pitanje prava demokratije i pravde. Možete li o tom aspektu vaše nacionalne svesti nešto više reći?
- Hvala vam na razumevanju srpskog nezadovoljstva. Mi Srbi se danas osećamo kao Jevreji u Hitlerovom dobu. Mi smo narod - krivac. Evropska zajednica nas je u Hagu i Briselu, pošto nismo prihvatii njene ultimatume, osudila da budemo krivci i za raspad Jugoslavije, čemu smo se očajnički suprodstavljali, EZ nas je, dakle, onako pristrasno i neprikosnoveno osudila kako nas je osudila Kominterna i Moskva za stvranje **veštačke Jugoslavije**. Kažnjeni smo poništavanjem prava na svoju dr žavu, ugroženi smo ekonomskim sankcijama, poniženi smo svakojakim nepravdama. Srbija se oseća kao da je ona izvršila genocie nad Hrvatima, a ne ustaška Hrvatska nad srspkim narodom, kao da je ona, Srbja, ratovala na strani Hitlerove Nemačke i objavila rat slaveznicima - Rusiji, Americi i Engleskoj, a ne Hrvatska, kao da je Srbija proterala 250.000 Italijana iz Istre, a ne Hrvatska i Slovenija, kao da je ona, Srbija, svojim secesionizmom razbila Jugoslaviju i destabilizovala Balkan i jugoistok Evrope, a ne Slovenija, Hrvatska i Makedonija, kao da su Tito i Kardelj tvorci komunističke diktature - Srbi, a ne Hrvat i Slovenac, kao da je ona, Srbija, tajno uvozila oružje i naoružavala vladajuću partiju za teror nad drugim narodom, a ne Hrvatska...
Taj lakoveran i plahovit srpski narod, decenijama duhovno i moralno razaran titoizmom, danas je pometen, ogorčen i razočarna, on ne uspeva da shvati da su u ovom svetu od istine, pravde i prava jači nečiji državni interes, politička samovolja velikih, moć bogatih. U svoju istinu i svoja prava Srbi nisu imali sposobnosti, znanja i sredstava da ubede **novi svetski poredak**i njegovo javno mnjenje. Tako srbofobija u Evropi danas ima ideološku motivaciju i žestinu koju je u doba nacizma imao antisemitizam. To, razume se, nije slučajno, jer je i protiv Jevreja i protiv Srba odlučujuća sila bila Nemačka, sa svojim saveznicima iz Prvog i Drugog svetskog rata. Taj duh stare Nemačke, transformisan u skladu sa zahtevima **novog poretka** u jugoslovenskoj agoniji pretvoren je u arbitražu i ultimatume, u ravnodušnost prema međunarodnom pravu, istini i realnosti. Nemačka je, čak, i svoje puteve i nebo zabranila Srbima. A hrišćanska i civilizovana Evropa, opijena svojim egoizmom i ekonomskom eshatologijom, komotno pronalazi alibi za ravnodušnost prema istini, pravu i pravdi jednog naroda, koji još uvek uporno brani svoj integritet i ne pristaje na vazalni i satrapski položaj.

RAT KATOLIKA I PRAVOSLAVACA
Pravosalvni Srbi su možda u teškom položaju s verskog stanovišta. Kako se oni ponašaju između muslimanskih fundamentalista na Kosovu i u Bosni i Hercegovini i hrišćanskog latiniteta?
- U jugoslovenskim nacionalnim antagonizmima oduvek, pa i danas snažan je i religijski činilac. Podunavski militantni katolicizam, pristan u slovenačkoj, a osobito irzažen u hrvatskoj nacionalnoj ideologiji, po kojoj se nacionalna pripadnost poistovećuje sa religijskom pripadnošću, hrvatsko srpskom sukobu i sadašnjem ratu dajes nažan pečat. Militantni hrvatski nacionalizam i danas se oslanja na tradiciju **predziđa hrišćanstva**i **Antibizantizam**. U to ime se vrše ustaški masakri nad Srbima. Stotine porušenih pravoslavnih crkvi i sakralnih spomenika, progon sveštenika i episkopa, uništavanje pravoslavnih umetničkih dobara i biblioteka, ubedljiv su dokaz verske motivacije i sadašeg prvi put u sadašnjem ratu, osvetnički uzvraćaju Hrvatma, vrše odmazde, ruše katoličke crkve i druge spomenike hrvatske i katoličke kulture koje je hrvatska vosjka pretvorila u ratna utvrđenja. Tako se nacionalni rat hrvata i Srba pretvorio i u rat katolika i pravoslavaca.
Religiozni karakter antagonizma između bosanskohercegovačkih muslimana i Srba pravoslavne vere još je izraženiji i totalniji od katoličko pravoslavnog antagonizma. Jer, Titovom voljom i odlukom, pripadnici muslimanske vere su 1967. godine proglašeni nacijom. To promovisanje religiozne pripadnosti u etničku, nacionalnu pripadnost izršeno je samo u Titovo **socijalizmu**, taj marksističko-lenjinistički podvig u **rešavanju nacionalnog pitanja** jedinstven je ideološki čin na planeti. U to titovsko muslimanstvo lako se ulio muslimanski fundamentalizam s težnjom da od Bosne i Hercegovien stvori prvu islamsku državu u Evropi. Ako čitate muslimansku štampu u Bosni i Hercegovini, ako slušate njihove intelektualce i militantne političare, brzo ćete se uveriti da duh džihada prožima muslimansku politiku na jugoslovenskom tlu, da je njihova politička partija na vlasti - Stranka demokratske akcije - religiozno - politička partija koja nastoji da potčini Srbe pravoslavce i protera ih iz **svoje Bosne**. Ista sudbina čeka i Hrvate - katolike, ako se ne sporazumeju sa Srbima i ako se državno-politički ne organizuju na konfederalnoj osnovi.

HODŽISTI, TITOISTI, BUŠISTI
Mir u Bosni i Hercegovini ne može se spasiti priznavanjem komunističkih granica te republike, kako zabludno ili zbog nekih svojih interesa smatraju Evropsak zajednica i Amerika, mir na tom plitko zatrpanom vatrištu Balkana može da se spase, uz obezbeđivanje nacionalnih i ljudskih prava svi mnacionalistima, ako se postigne demokratski i tolerantni dogovor sva tri naroda o konfederaciji Bosne i Hercegovine, konfederaciji koja ne treba i ne može da se zasniva na etničkom ekskluzivizmu i politici **etnički čistog prostora**.
A što se tiče kosovskih muslimana, po mom uverenju, mlađim i mladim Albancima muslimanska religija je ideološko sredstvo njihove velikoalbanske nacionalne ideologije. Jer oni su bili strasni staljinisti, hodžisti i titoisti dok im je to koristilo u borbi za **Kosovo republiku** i **veliku Albaniju** a danas su bušovci, kolovci, islamski fundamentalisti, socijaldemokrati, dakle, ono što je u trendu savremene političke konjunkture. Verski sukobi na Kosovu su još uvek i prevashodno bez značajnije religiozne motivacije. Ali, to ne znači da će tako i ostati...Na kraju da vam postavim još jedno direktno pitae. U čemu vidite rešenje srpsko-hrvatskog sukoba?
- Rešenje je u miru koji mogu obezbediti jedino trupe Ujedinjenih nacija. U takvom miru treba povesti političke pregovore, a potom na prostorima na kojima žive Srbi referendumom proveriti njihovu političku volju, tj. utvrditi u kjoj državi žele d ažive A politički referendum na kojem bi se narod samoopredeljivoa trebalo bi da se sprovede uz nadzor KEBS i Ujedinjenih nacija. Ne verujem da je drugim putem moguće postići trajno i pravedno rešenje hrvatsko-srpskog sukoba i obezbediti mir na jugoistoku Evrope.

STIHIJA GRAĐANSKOG RATA
...Dosadašnja shvatanja karaktera rata u Bosni kao srpske agresije i odgovornosti Savezne Republike Jugoslavije za taj rat, sa užasnim sankcijama Srbiji i Crnoj Gori, postaju neodrživa. Više se ne može poricati hrvatska agresija na Bosnu i Hercegovinu i muslimanska ratobornost i fanatizam **do konačne pobede**, uz islamsku internacionalizaciju naoružavanjem Muslimana preko Hrvatske i sve brojnijim učešćem mudžahedina. Srbi u Bosni i Hercegovini svoj u motivu odbrambeni rat i pravo na samoopredeljenje pretvaraju u ofanzivni rat i proširuju teritorije na kojima dominiraju, što se, razume se, ne može tolerisati. **Etnička čišćenja** vrše sve tri strane, logore imaju sve tri ratujuće strane, humanitarna pomoć se sve teže dostavlja nesrećnom stanovništvu, dogovori o primirju se neposredno krše, moram sa žaljenjem da kažem da ih u poslednje vreme najčešće krše muslimani i Hrvati.
Politički model lorda Ovena za konstituisanje Bosne i Hercegovine nije prihvatljiv ni za jednu nacionalnost. Po svemu sudeći, taj, po svojoj imanenciji demokratski i civilizovan model regionalizacije, ne može da funkcioniše u sadašnjoj bosanskohercegovačkoj realnosti...
Spoljni činioci jugoslovenske tragedije, sem pretnje vojnom intervencijom i pojačavanjem blokade SR Jugoslavije, ne izražavaju razumniju i konstruktivniju ideju.
Nastupaju kritični trenuci, nama - bivšim i sadašnjim Jugoslovenima - nesagledne nesreće, vama - poraz u misiji mirotvorstva. Napori Savezne Republike Jugoslavije na okončanju rata u Bosni, naša ubedljivo miroljubiva politika nije ničim realnim podržana od svetske zajednice. Naprotiv, nas samo kažnjavaju. Nama se i ovih dana preti novim kaznama. Ja, dragi prijatelji, odista ne znam šta Vlada SRJ i ja možemo više da činimo da prestane rat u Bosni, ako se to istinski ne želi u Vašingtonu, Londonu, Bonu i Parizu. Ja nemam moć demijurga, a nemate je ni vi. Karadžić, takođe ne može sam da savlada stihiju građanskog rata. Ta stihija mora da se ukroti višestranim dejstvima. Ali, novom politikom svetske zajednice, novim metodama, novim formulama za egzistenciju bosanskohercegovačkih naroda. A novo, to je i uvažavanje realnosti, ravnopravnosti u svemu što čini njihov život, davanje slobode izbora društvenog i državnog modela. Nametanjem političkog modela koji ne prihvataju sve tri zaraćene strane, sve tri nacionalne zajednice, nećemo doći do mira. Unitarna Bosna je fikcija. Krvava fikcija...

(Iz pisma kopredsednicima Mirovne konferencije Sajrusu Vensu i Dejvidu Ovenu, 8. decembra 1992)
Nastaviće se